Континуитет винчанске цивилизације(6. део)

Лингвистика и етнологија нуде обиље доказа о дубоким везама Срба са прастановницима Балкана, Мале Азије и Медитерана

Реалност миграција у доба винчанске цивилизације

Није неопходно ни тврдити да је Дунав увек играо значајну улогу у животу становништва у великом делу Европе, јер то важи за сваку велику реку која протиче кроз плодне пределе и све цивилизације су и настале у таквим областима. Велика река и плодни слив делују као велики подстрек за миграције и војне походе.

Због тога нема сумње да се у зону Подунавља стално досељавало, али је сасвим логично да је то досељавање било ограничено могућностима утапања досељеника у нову средину.
Ако је приказана анализа успела да покаже физичку неизводљивост и логичку незаснованост масовног досељавања Срба 626. године, тим пре сви аргументи говоре против остварљивости тако масовних сеоба у нека старија времена. Логичан је закључак да још од стварања првих подунавских цивилизација физички није ни могло да дође до битнијих дисконтинуитета у структури и култури становништва.

Археолошки налази говоре у прилог оваквог вида закључивања. Лингвистика и етнологија нуде обиље доказа о дубоким везама Срба са прастановницима Балкана, Мале Азије и Медитерана. Такве везе нису могле настати ни случајно, ни преко ноћи. Према логици научног истраживања, све те чињенице би требало размотрити и укључути у узајамно одмеравање могућих закључака, а исправан закључак би онда морао да буде одбрањив у свакој поновљеној анализи.

Винча и остала неолитска насеља у Србији



Разлози за неизводљивост овакве сеобе народа нису ни 626. године лежали у моћи Византије (самим тим су још мање битну улогу играле државне структуре старијих цивилизација), већ је проблем увек био и остао првенствено у недостатку физичко-техничких услова за успешну реализацију таквог егзодуса. Сеоба читавог једног народа никада није била заснована само на једном мотиву (нпр. досељавање у богатије крајеве), а бројни су мотиви који јој се супротстављају, чак и условима веома тешког живота и велике опасности од непријатеља. Свакако треба узети у обзир чињеницу да се многи друштвени процеси не одвијају по рационалним правилима, већ постоји низ ирационалних покретача.

Ипак, мало је вероватно да би било који ирационални потез (као што би било пресељење једног богатог и јаког народа у теже услове за опстанак и у подаништво другоме народу) могао да буде заснован на строго рационалном разлогу (бољи живот), а да то истовремено значи и раскид са мноштвом ирационалних поставки на коме је засновано готово све што појмљиво (традиција, религија итд.).
Претходне анализе су показале да су у историјско доба увек постојали техничко-физички услови за успешну реализацију мањих војних похода у области у близини Дунава. Показано је да су већи војни походи такође били реално остварљиви, поготову у историјски значајно доба, када сеобе народа заправо и почињу. Потребни техничко-физички услови за реализацију оваквих похода су утолико тежи, уколико је поход масовнији, па постоје реално достижни лимити.


У време неолита је вероватно важила иста логика, али је покретљивост и убојитост таквих ратничких похода била скромнија, па тиме и њихови домети. Због тога у време неолита и није било великих ратова, али не само због тога, већ и због чињенице да није било битних мотива за ратовање. Храна и број становника су углавном били уравнотежени, а осим хране није било ничега другог што би икоме било интересантно за пљачкање. Преношење опљачкане хране и другог материјалног плена није било реално изводљиво у већим количинама, па самим тим није то ни могао да буде мотив за ратничке походе.

Што се тиче дифузионих миграција становништва, оне су несумњиво постојале. Релативно хомогена расподела услова за живот дуж тока Дунава није фаворизовала поједине области, па та дифузија и није могла бити строго усмерена. Без обзира на интензитет таквих миграције, оне никад нису могле да доведу до суштинских промена структуре становништва. Разлози су веома једноставни: ако би се неко доселио у нову средину због глади, свакако му је сваки други мотив био мање битан од потребе да преживи, а преживеће најуспећније уколико се максимално прилагоди новој средини. Технички и културни развој је условљавао и дифузију у супротним смеровима, јер су ковачи, грнчари и друге занатлије имали интереса да за пласман производа своје способности пронађу нова тржишта. Археолошки докази о ширењу писма и обраде метала из Подунавља то потврђују.

Уколико би се неко пресељавао из културно и технолошки јаче средине у слабију, радио је то првенствено из личног интереса да себи обезбеди бољи живот продајом својих услуга. Такве миграције су доводиле до ширења културног утицаја, али не и до суштинских промена (заправо, доводиле су до уједначавања разлика), јер је таквим мигрантима увек било у интересу да се што брже уклопе у нову средину и да задрже добре односе са старом. Технички услови за велике војне походе и сеобе уз њихову подршку такође нису постојали у време неолита. Уколико током последњих неколико миленијума у Подунављу и на Балкану није могло бити драстичних и нарочито не дисконтинуалних промена у саставу становништва и његове културе, онда би било сасвим логично да се у данашњем становништву могу наћи докази за такав континуитет, а таквих доказа има безброј.

Културни слој Винче, висок око 10,5 м, пружа необично занимљиву и узбудљиву слику. Као на раскошном ћилиму у њему се по вертикали нижу један над другим румени, жути, мрки, пепељасти и црни прослојци формирани од остатака разорених насеља, спаљених колиба, великих ровова и засутих јама и гробова. Сваки од тих прослојака, који обележава поједине фазе живота у Винчи, садржи праве ризнице најразноврснијих предмета: оруђе и оружја од камена и кости, посуђе за свакодневну употребу, раскошно декорисане ритуалне вазе, велики број антропоморфних и зооморфних фигурина, накит од разних врста ретких, скупоцених материјала и безброј других предмета, израђених у самој Винчи или прибављених из удаљених области, из средње Европе, доњег Подунавља или са Медитерана. Мада је праисторијско насеље у Винчи годинама ископавано, ипак је испитан само његов средишњи део. На истраженом простору нађено је, међутим, на хиљаде предмета.

Ако се историјско истраживање врши само на основу бележења савременика, онда је немогуће говорити о народима. Иако се историја углавном пише о народима, она по правилу обрађује државе и нарочито њене владаре (обично су они и били наручиоци списа). Тек у новијој историји има довољно података и о становништву. Сви списи који служе као историјски извор углавном су верског или државног порекла и тек изузетно су то медицинске, научне или сличне књиге, писане углавном за потребе образовања владарских потомака. Тек у новије доба јављају се и књиге за читаоце из нижих друштвених слојева. Због тога је и логично да су вековима књиге писане на латинском или грчком језику, којим се није говорило ни на дворовима. Језик двора није никада обавезно био и језик народа.
У доба неолита није могло бити говора о државама, али је известан вид државне организације морао постојати од памтивека. Држава је само капа над низом функција, међу којима су многе морале да постоје и у веома слабо организованим државним структурама.

С обзиром на начин живота и на исхрану од лова, риболова, сточарства или земљорадње, готово сви видови испољавања елемената државне структуре морали су бити ограничени на насеље (у просторном смислу) и на род (у смислу сродства). Природно повезивање међу родовима брачним везама и суседним насељима доводило је до формирања хармоничних односа и постепеног формирања шире државне заједнице. Сукоби међу појединцима и породицама су неминовност, али је интерес родова налагао да се кроз договарање свештеника и главешина проблеми решавају. Оружани напади и пљачке удаљенијих суседа би могли да имају свој мотив (много мањи мотив је у односу на просторно и сродно ближе суседе), али материјална корист би била занемарљива. Безразложна мржња није логички заснована (уосталом, обичајна права, па и Законик Цара Душана знају за категорију колективне одговорности села, чиме се обезбеђује контрола над умоболницима, који би могли да учине такве неподопштине).
Како се у елементарним условима живота сви животни садржаји формирају природним процесима, јасно је да хомогена просторна расподела животних услова доводи до формирања сличних државних структура и до њиховог природног стапања и увећавања. Улога миграната у таквим процесима може бити велика у смислу увођења државне организације, али не може битније утицати на обичаје и културу. Из свега наведеног је јасно да услови за осетније миграције и нарочито за њихов битнији утицај на културу народа у неком ширем простору нису постојали у време неолита. Све промене су морале тећи дифузионо и споро се преносити. Постојање широких простора са истом културом указује на дуге периоде повољних услова за живот и хармоничне дифузионе процеси. Формирање виших духовних категорија у таквим срединама морало је бити јако споро и заснивати се на миленијумској прошлости и усмено преношеној традицији предака.

Бесмислено је очекивати да ће народна поезија, фолклор, рукотворине и сл. моћи преко ноћи да се преузме од окупатора (или још мање од покореног становништва) и да се при томе сачувају оне натананије финесе духовности, које и савремени научници са великим чуђењем откривају после вишегодишњих темељних изучавања. Привидно бесмислени стихови (често и бесмислени слогови бајалица) често крију изузетно дубоке философске поруке или трагове старе религије, па је апсолутно немогуће да су и они преношени крађом или присилним преузимање од неких других народа. Мултидисциплинарним повезивањем различитих знања о прошлим временима у Европи, долази се лако до закључака да су пре 10-20 миленијума у Европи климатске промене играле велику улогу у начину живота и распореду становништва. Појава првих цивилизација у Европи и на Блиском и Средњем Истоку поклапа се са периодима великих климатских промена на крају последњег леденог доба. Опште прихваћено мишљење је да је пре десетак миленијума дошло до формирања великих етничких група, из којих су настали Семитски и Индоевропски народи, који наредних миленијума (све до данас) играју водећу улогу у цивилизацијским токовима.

Логично је да би и историја Индоевропљана могла да се прати уназад до тог периода и да би трагови за такво праћење морали да буду сачувани у археолошким налазима, етнолошком и лингвистичком наслеђу европских народа. Поставља се једно логично питање: да ли је могуће на основу расположивих података из различитих наука могуће пронићи у још дубљу прошлост?
Етнологија и лингвистика пружају велике могућности за такве процене. Сродност језика указује на заједничке корене и заједничке периоде живота појединих језика. Легенде сачуване код различитих народа често показују необичну сличност, што сасвим логично указује на могућност заједничког извора, или на велика културна прожимања.
Сличности између многих паганских религија то такође потврђују, а утисак постојања међусобне повезаности појачавају сличности у називима за божанства и митолошка бића.

Многи писани извори бележе старе легенде, па и оне могу бити укључене у анализирање. Неке од тих легенди су ушле и у историју и данас се сматрају историјском истином (многе грчке, хебрејске, германске и сл. легенде). Онда је сасвим логично да и легенде Словена, Балта и сибирских племена треба озбиљно разматрати. Нема никаквог резона сматрати Хомерове епове историјским извором, а српску епску поезију потпуно игнорисати. Закључивање историчара на основу археолошких налаза је уобичајено, мада већина археолошких налаза не мора бити поуздан доказ (нпр. грчки накит нађен у гробу никако не мора да значи да је покојник био Грк) и потребне су додатне анализе. Ипак, ако и такви докази постоје и они могу да подупру низ других доказа из области етнологије и лингвистике, тако формиране чињенице нипошто не би смеле бити игнорисане.

Намеће се логичан закључак да истраживање прошлости Индоевропљана не може бити ограничено на временски период од неколико хиљада година и да постоје реалне могућности за његово проширивање на далеко старије периоде. При таквим истраживањима треба опрезно закључивати и нипошто не формирати коначне закључке, већ стварати могућности за слагање нових коцкица у мозаик будуће слике, која ће се временом све више оцртавати.

Аутор: Драгољуб П. Антић

Претходно:
Континуитет винчанске цивилизације(1. део)
Континуитет винчанске цивилизације(2. део)
Континуитет винчанске цивилизације(3. део)
Континуитет винчанске цивилизације(4. део)
Континуитет винчанске цивилизације(5. део)

Још текстова сличног садржаја овде.

Напиши коментар