Старци избеглице из Крајине: Зар је људски овако живети

Молила сам људе који нам дају ово мало хране од које живимо, да ми прекрате муке. Они кажу, не може, није људски. Питам их, зар је људски овако живети

Рођена сам 1935. и никада нисам нигде путовала из свог села, све до августа 1995. Тад нас је на пут потерала „Олуја“. Са збегом сам стигла све до Косова. Ставили су ме у избеглички центар у Липљану – прича старица Мика Каназир (78) из Мокрог Поља, станар колективног центра за избеглице смештеног у основној школи села Стрмица.

Пре рата оно је имало је 1.334 становника. Данас је са мање од 300 житеља највеће српско село у околини Книна. Само петоро мештана су деца. Она стасала за школу наставу похађају у Книну. Неисплативо је за тако мало ђака користити велику и лепу школску зграду у Стрмици.

Она је сада последњи дом Крајишника који су као избеглице направили велики круг по српским земљама и вратили се у родну Крајину, где такође имају статус избеглица.

На Косову сам била четири године – прича Мика. Поглед јој мутан и лута бесциљно негде према Динари.

Много сам пропатила од Шиптара, долазили су да нам прете, један ми је гурао пиштољ у око. Побегла сам из Липљана 1999. и стигла све до Бањалуке. Лутала сам и радила по селима за кору хлеба, док сам могла. После су ме довели да живим у учионици. Ту ћу вероватно и умрети.

Требало би да од хрватске државе добија новчану помоћ од педестак евра месечно, али новац, кажу, касни месецима.

Они који имају право на топли оброк, добијају један мршав обед радним данима, а викендом само хлеб. Ко нема пара, гладује.

Станари избегличког центра су углавном стари и болесни. Заборављени од свих. Њихови спори кораци језиво одјекују акустичним белим ходницима, уместо дечје граје.

Равнодушно слушају крајишко ојкање које одзвања из црквене порте на брдашцету изнад школе. По ливадама су паркирани аутомобили с таблицама држава, од Србије до Швајцарске. Њима Крајишници долазе једном годишње из егзила, да се виде на „Сијелу Тромеђе“. Нико не свраћа код земљака избеглица.

Старица Мика не жели да иде на „Сијело Тромеђе“. Каже да нема ни новац за улазницу, ни разлога за песму.

Једина ми је жеља да ме Бог што пре узме. Молила сам људе који нам дају ово мало хране од које живимо, да ми прекрате муке. Они кажу, не може, није људски. Питам их, зар је људски овако живети – грца старица.

Води нас у своју собу, некадашњи кабинет, где је сва њена имовина. Смештена је у неколико малих картонских кутија.

Да ми добре комшије нису дале тањир и кашику, не бих имала ни из чега да једем – каже Мика Каназир.

По ходнику се као сена вуче њена једина пријатељица, Милка Милеуснић из Старог Села крај Оточца. Њену породицу је „Олуја“ из Лике однела у Бањалуку.

Муж ми је остао тамо, закопан у туђој земљи. Са сином инвалидом сам дошла овде. Обећали су да ће нам обновити минирану кућу. Али само до прве плоче. Некада је имала два спрата – уздише Милка Милеуснић.

Смрт решава статус

Рат у Хрватској званично је окончан пре 18 година. Упркос томе у најмлађој чланици ЕУ још 565 особа, углавном Срба, има статус избеглица и налази се у колективним центрима. – Чекају да помремо. Тако ће наш статус бити решен – каже старица Мика Каназир.

Син јој је, каже, отишао на градилиште пре скоро месец дана. Брине за њега, јер је инвалид, слабовид је.

У рушевини нема ни струје ни воде. Ни хране. Бојим се за њега. Не јавља се. А обећао је да ће се вратити по мене. Вратиће се сигурно – уверава више саму себе, него нас, старица.

Група избеглица из Крајине у Крајини седи на улазу стрмичке школе и ћути.

Немамо шта више да причамо. Све је речено – процедио је, дигао се, окренуо нам леђа и отишао низ двориште средовечни запуштен мушкарац.

Извор: Вечерње Новости

Напиши коментар