Патријарх српски Иринеј уручиће данас постхумно орден Диани Будисављевић

Диана је ризиковала све, па и сам живот да би помогла српској дјеци са Козаре, Кордуна, из села у БиХ и, уз помоћ својих сарадника, обилазила је по злу чувене логоре НДХ, као што су Лобор Град, Стара Градишка, Горња Ријека, Сисак и Јасеновац и одатле одводила децу

Његова светост патријарх српски Иринеј уручиће данас постхумно високо одликовање Српске православне цркве Диани Будисављевић, Аустријанки која је спасила 12.000 српске дјеце из Јасеновца и других усташких логора у Независној Држави Хрватској /НДХ/ током Другог свјетског рата.

Патријарх Иринеј ће „Орден царице Милице“ предати Дианином унуку Леонарду Рашици у Патријаршији у Београду у 11.00 часова, саопштено је из СПЦ.

Леонардо је овим поводом допутовао из Бразила, гдје живи са породицом, а наредни месец ће провести у Србији, Републици Српској и Хрватској, где ће разговарати са „Дианином дјецом“ – преживјелим логорашима. На основу њихових сведочанстава и свог истраживања, Леонардо ће у Бразилу објавити књигу о животу своје прабаке, која стоји иза највеће хуманитарне акције у Другом светском рату, равне њемачком индустријалцу Оскару Шиндлеру, који је спасио 1.200 Јевреја.

У Бањалуци постоји предлог да се именом Диане Будисављевић назове једна улица и да се изгради споменик. Аустријанка Диана, дјевојачки Обескер, била је удата за Србина Јулија Будисављевића, професора Медицинског факултета у Загребу, а о ужасима кроз која су у усташким логорима пролазиле православне жене са децом сазнала је сасвим случајно. Диана је ризиковала све, па и сам живот да би помогла српској деци са Козаре, Кордуна, из села у БиХ и, уз помоћ својих сарадника, обилазила је по злу чувене логоре НДХ, као што су Лобор Град, Стара Градишка, Горња Ријека, Сисак и Јасеновац и одатле одводила децу.

Храбра Аустријанка била је удата за Србина др Јулија Будисављевића (на слици са својом породицом Диана је у средини)

Она је изгладелу и болесну децу, често и на самрти, пописивала и за све њих педантно водила картотеку да би им сачувала идентитет и да би, после рата, родитељи могли да пронађу малишане. Али, сву документацију и фотографије морала је да преда 1947. године, по наређењу Озне, што је за њу представљало „смак света“, јер је то значило да неће успети сву децу да врати својим правим родитељима. После рата, Диана никоме, па ни породици, није много говорила о ономе што се догађало током постојања НДХ. Заједно са мужем 1972. године напушта Загреб и враћа се у родни Инзбрук, где заборављена од свих умире 1978. године у Анихштрасе 24, једва тристо метара даље од куће у којој је рођена.
Знала је да каже: „Урадила сам шта сам могла и шта је требало, и то је то“.

У свом дневнику 10. јула 1942. године, поводом посете логору Стара Градишка, записала је да су нека деца већ пре била предвиђена за транспорт у Горњу Ријеку, а онда су због болести морала остати, те да су умрла делимично тамо, а делимично касније, као и толико тих малих мученика, као непозната, безимена деца.

А, свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одећу, а сад је трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет месеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу неговано и одгајано, а онда – Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им децу, пустите их да пропадну. Каква неизмерна туга, каква бол„, писала је Диана.

Извор: Јадовно

Напиши коментар