Давидовић Будимир – прича о спрском ратнику јунаку, 1. део

Давидовић Будимир, стоји у средини, јунак који је 17. пута био рањен

Млада жена горко је заплакала када је остала без мужа. Ни месец дана од венчања, а њен Будимир већ морао да је остави. Тек што је постала невеста и понела име драгог човека, тек осетила мушко миловање и сазнала за праву љубав, а већ сама. Два пролећа и две зиме провео је Будимир у рату; још се није одморио, није дануо, а сад опет пушку о раме. И докле, и куда? Има ли још кога да се крвави по далеким ратиштима сем њеног човека?

Тихе летње ноћи Милица је проводила сама, а мисао, као црв, вртила је и уносила зле слутње у њену душу. Била је немирна и све је однекуд ишчекивала да ће се њен муж брзо вратити.

Тако су говорили и онда када кренуше у турски рат, – јадала се поред ње и Будимирова стара мајка, њена свекрва. Двојицу сам их испратила, као и сада. Говорили су: „Ето нас кроз који дан„, а чекали смо их пуне две године. Суседов син Милан није се никад ни вратио. Оставио је кости тамо негде на Куманову.

Мајка и жена јадиковале су тако у летњим ноћима и болно уздисале за човеком који им је био подједнако драг. И чекале су, чекале и бројале дане који су споро одмицали.
А тамо на фронту, код Словца, пожар је буктао и грмели топови. Будимир Давидовић ишао је из борбе у борбу, далеко од свог села, далеко од свог дома. Као и сви остали. Пред Словцем се затекао његов Четрнаести пук. Он је био каплар друге чете првог батаљона, којим је командовао мајор Ковачевић (Као генерал, Ковачевић је, после ослобођења погинуо у Штипу).
Био је то строг, али добар и правичан човек. Никоме није нажао учинио, али никога није ни штедео. Себе понајмање. Војници су га волели и плашили га се. Сви су веровали у њега.
Борба на Словцу била је жестока. Аустријанци су засипали челиком сваку стопу земље. Људи су гинули као мушице. Неизвесност и дуге борбе, већ су били почели да замарају људе. Једно после подне, мајор Ковачевић дође међу војнике и сувим гласом проговори:

Потребна је једна патрола да иде и извиди непријатељски ров. Треба кренути чим падне ноћ.

За вођу патроле био је одређен каплар Будимир Давидовић. Он је изишао из балканског рата као прекаљен ратник. Није се плашио. Са њим су пошла два редова: Стојан Милић и Чеда Стојић.

Аустријанци ноћу спавају, они су господа, – говорио је Будимир друговима.
Ама ђаво никад не спава, – додаде Милић и шеретски поче да се чеше по потиљку.
Море, каква господа, – на то ће Стојић – Да су господа седели би у позадини, а не би се крвавили по рововима као и ми.

Ја вам кажем да они ноћу никад не нападају. Нису навикли. Они изјутра отворе најпре артиљериску ватру, па онда лепо под заштитом топова. Ето, видећете…

Ноћ је била топла, а небо ведро, пуно звезда. Људске прилике лепо су се распознавале и видело се на педесет корака унаоколо. Из суве траве чули се зриказци. Земља је дисала, осећао се њен врео дах. Из даљине је допирао неки шум. Само су људи ћутали, притиснути невољом рата. Свој терет они су мученички носили и уздисали за далеким мирним селима, где су некада живели лепо и тихо.
Патрола се лагано кретала. Полако и опрезно, корак по корак. Аустриски ровови били су удаљени око шест стотина метара. Као три сенке у ноћи, Будимир Давидовић и његови другови преваљивали су простор у кратким скоковима. Погнути претрче по неколико корака, па легну у траву и осматрају терен пред собом. Свакога часа може пушка планути, свакога часа смрт их може стићи. А кад су се примакли рововима на неких две стотине метара, наставили су пут пужући. Тихо, неприметно, као неки ровци.

Пст, пст – упозори другове Будимир. – Ено, онде, поред сена. Оно је стражар. Пазите!

Без даха су се примицали. Заобишли су сено, па зашли са стране. Онда хитро, као веверица, скочио је Будимир из траве и готово узјахао на стражара.

Стој! Полажи оружје!

Стражар није уопште покушао да се брани, иако није био сам. Још три аустриска војника спавала су у сену. И они су се предали без речи.

Опростите, господо Аустријанци, што смо вам прекинули сан, – подругивао им се Будимир, отпасујући им фишеклије и претресајући џепове. За то време Милић и Стојић држали су пушке на готовс, спремни да убију свакога који покуша да бежи или да се брани.

Немојте се љутити, господо Аустријанци, али ово је наше, српско сено. А сад напред!

Будимир Давидовић сву четворицу предао је свом команданту, који је од њих доцније сазнао драгоцене податке о стању у непријатељским рововима. То је био први подвиг Будимира Давидовића у великом рату.

Несрећна деветсто шеснаеста. Остаци разбијене војске, коју је само још водио Бог и вера у правду, окупили су се на новом ратишту око Солуна. Отаџбина је остала далеко, прегажена, поробљена. Албанске ране још су тиштале. Крф и острво Видо никад се не заборављају. Смрт је покосила хиљаде живота, младих и снажних, који су били потребни земљи. Пукови се проредили, поједине чете сасвим нестале. Било је случајева да је у чети остало свега по десетину војника. Други су изгинули у борбама, помрли од пегавог тифуса или, малаксали, остали у албанским планинама.
Ратнички живот заморио је војнике. У магловита јутра, на каменитим туђим косама солунског фронта, они су се скупљали у групицама око војничких ватара и тупо гледали у даљину. Пресечени су били сви путеви који воде у Шумадију. Густим редовима бодљикаве жице непријатељ је био оградио границе крвавог Балкана, мислећи, ваљда, да ће ту вековати. А тамо далеко, на старим огњиштима, остале су жене и нејач, остале старе мајке. Без мушке снаге, без домаћина и заштите. Они су сада непријатељска раја, туђе робље…
Људи су тупо ћутали и плашили се својих мисли. У њиховим душама догоревао је жижак наде као што догорева жижак у светом кандилу пред иконом Распећа. Дуге и болне носталгије они су изражавали само тешким уздасима, који су се откидали из њихових заморених груди.
Али треба дати и последњу снагу, јер отаџбина се мора ослободити. Треба да изгину и последњи остаци војске једног народа, који пише своју крваву и страшну повест. Ни једна слава није тако скупо плаћена.

Солунски фронт је непрегледан и сав опасан гвозденим зидом. А непријатељу су пристигла нове, свеже снаге. Зар је борба уопште могућа? Тај гвоздени зид, из кога вире стотине и хиљаде челичних ждрела непријатељских топова, ваља разбити голим грудима и раскрвављеним срцем. Како данас изгледају чудне и невероватне приче о храбрости старинских јунака! Али када севне мисао о родној Шумадији, када се узнемири срце и чежња тужна почиње да га салама, – онда је могућ сваки напор, онда је могућа чак и победа.

Французи шаљу помоћ. Они нас неће никад напустити. Муниција и оружје стижу у огромним количинама. Наши се спремају на дугу и истрајну борбу, која ће трајати све до победе.

Тај глас пронео се брзо од војника до војника и људи су намах оживели. Као пред неке велике свечаности, настало је чудно комешање у јединицама.

Моћеш пуцати сада до миле воље, – говорио је Будимир Давидовић својим сељацима, када је чуо од наредника да је већ стигла савезничка помоћ. И говорио је то са извесним поверењем, одавајући на тај начин грдну важност самоме себи.

Нећеш морати више да штедиш и циљаш, као оно у Србији…

Е, јес, славу му његову, упаде каплар Мића. – Кад водник подвикне да штедиш муницију – мени није другојаче него као да ме неко удари маљем по глави.

Море, ја једаред мал’ не изгубих главу због те несрећне муниције. Потпоручник лепо хтеде да ме убије, – настави један репоња из прикрајка. – Пуцам ја иза једног буковог пања, знаш, то беше на оној Чуки баш пред отступање. Видим, – иду њихови према мени. Примичу се њих тројица све у скоковима. Ја пуцам, не престајем. Али ни једна да их погоди. Потпоручник дотрча више мене, па ме лепо нагази ногом.

Шта пуцаш у ваздух, стоко ниједна?!“ – он ће ти мени.
Како у ваздух!“ – одговорих ја онако љутито. „Не могу, ваљда, да их гађам каменицама“! И ја се мало као придигох.
А то ти мени, је ли, оца ти мангупског?! Што не штедиш муницију?“ – и шљис! – звекну ми шамарчину да ми се све помрачи пред очима. Погинуо је доцније, Бог да му душу прости.
Ама, који то беше?
Потпоручник Света, знаш онај што је био сув ко прст и сав зелен од неког једа и муке што га мучила.

Разговор би свакако још трајао, да се није појавио наредник Мита. Прилазио је одмереним кораком, а жут француски шињел, мало пошири него што би требало, све је поигравао око њега. Шајкачу натурио на десно око, а округла глава и свеже избријано лице једва извирују из јаке новог копорана. Да га војници не знају помислили би још да је неки велики господин из француске армије. А онамо нико други него наредник Мита. Када се он појави војници само заћуташе, али нико не мрдну са места. А наредник достојанствено приђе и прстом упре у Будимира.

Давидовићу, са мном код команданта!
Ко ли ти је то спаковао јутрос рано, – смешећи се добаци каплар.
Спаковаћу ја теби, капларе, – прекорно рече наредник и изгуби се са Будимиром.

Пред станом команданта пука стојало је још неколико војника. Сеиз је водао једног немирног вранца око шатора, а ађутант, неки потпоручник, одмах прихвати Будимира и уведе га под шатор.

Ти си Будимир Давидовић?
Ја, господин пуковниче.
Официри те хвале. Кажу да си вредан и пожртвован војник.
Стараћу се, господине пуковниче!
Одлучио сам да ти поверим један тежак и свет задатак. Али, пази добро, у питању је отаџбина, чија част зависи од свију нас заједно и од нашег пожртвовања. Ми припадамо само отаџбини! Задатак није ни лак ни прост.

Извор: првибалканскират

Наставиће се…

Напиши коментар