Давидовић Будимир – прича о спрском ратнику јунаку, 2. део

Давидовић Будимир, стоји у средини, јунак који је 17. пута био рањен

Са војводом Бабунским и још једним поднаредником, ево, то су ова двојица овде, ти ћеш се пробити кроз непријатељски фронт и пребацити у позадину. Тамо ћете извиђати снагу и кретање непријатеља. Сваки њихов миг и сваки покрет треба доставити нама најхитније. Војвода Бабунски даваће ти упутства за рад и сваку његову заповест имаш да извршујеш.

Колико ћете остати у позадини непријатељског фронта – то ће одлучити војвода Бабунски. Јеси ли разумео?
Разумео сам, господине пуковниче!
Је си ли спреман да извршиш задатак?
Спреман сам, господине пуковниче!
Добром вољом?
Добром вољом, господине пуковниче!
На извршење задатка, војниче, и нека вам је срећан рад. Војвода Бабунски даће ти све што је потребно.
Разумем!

Звекнуле су цокуле у знак поздрава и Будимир је напустио шатор команданта пука. За њим су одмах изашли војвода Бабунски и онај поднаредник. То је био један Скопљанац. Звао се Симче, а знао је бугарски као рођени Бугарин.

Будимир се осећао невероватно поласкан поверењем својих претпостављених. Било му је само жао што не може отићи мало до чете. Хтео је каплару Мићи, онако у поверењу, да каже како га је похвалио командант пука. Али, чим су изишли из шатора, војвода Бабунски упозорио га је да све ово мора остати у највећој тајности. Осим тога, они нису ни имали времена за разговоре. Извршењу задатка морало се одмах приступити, Војвода није дао да се оклева ни једног јединог часа. Његове заповести биле су кратке и одмерене, али у његовом строгом гласу и мрком, оштром погледу било је нечега што је улевало огромно поверење у људе. На сваком његовом покрету, по сваком поступку видело се да је то стари и искусни ратник, који лако и глупо неће изгубити главу. Он је познавао сваку стазу и богазу на целом Балкану. Од детињства он крстари по непроходним гудурама и води комитске чете. Ту је остала цела његова младост, цео његов живот.



Под шатором војводе Бабунског Будимир се пресвукао у македонско сељачко одело. Притезао је опанке и био је некако лак и ведар. Чинило му се да ће га ови опанци сами однети до његовог села. Од оружја су понели само по један кратак бугарски карабин и револвере. Каме су гурнули у ногавице од чакшира, а карабини су били тако кратки да су се увек лако могли сакрити испод копорана. То су биле све припреме.

Кад идете, увек се осврћите на све стране, – саветовао их је војвода Бабунски. – Да сте као зечеви. Заједно ћемо ићи док се не пребацимо, а после ја ћу вам већ казати.

У сумрак дана кренула је ова необична тројка. Заобишли су наше положаје и упутили се право плетеним жицама, за којима су стојали спремни нелријатељски пукови. Тамо се треба пробити, проћи неприметно кроз толику силну војску, промаћи испред безброј стража и осматрачница и пребацити се у позадину фронта. Да ли је то могућно и изводљиво? Када би људи имали крила, па и онда… Бабунски је проналазио неке заметене, кривудаве козје стазе и провлачио се њима. Поднаредник Симче и Будимир послушно су корачали за њим.
Помрчина је лагано освајала земљу, а лак, прохладан поветарац ћарлијао по камењару. Стазице су кривудале и водиле у недоглед, у неизвесност, у смрт. Небом су се вукли облаци и само ту и тамо провиривала и светлуцала по нека звезда. Под меким сељачким опанком осуо би се понеки камен и лако скотрљао низ стрмен. Бабунски је газио и ћутао. Само, с времена на време, он би се осврнуо око себе и осмотрио камењар у помрчини, која је сваким часом постајала све гушћа, све непровиднија.

Будимир је мислио о свом селу, о Милици коју је тек довео у кућу. И туга се савијала око његовог срца. Остала је сама, млада… А наишао непријатељ, који није чувао част ни образ… Ах!… И мајка је остала стара, изнемогла. Брат још нејак, а други, ко зна шта је с њим, можда је већ и погинуо. Шта могу њих две саме. Милица је, можда, већ и родила. Ако погине, дете неће ни упамтити свог оца. Причаће му други о њему, бегунци и зеленаши који су избегли рат и остали да срамоте и понижавају туђе жене и пљачкају туђу имовину…

Војвода Бабунски застаде. Осврну се десно и лево, карабин пребаци из леве у десну руку и прошапута:
Ту смо, пред жицом. Будите опрезни. Сада ћемо ударити десно, низ један поток. Ту ћемо се пробити. Прокопаћемо корито потока и провући се испод жице. Лагано идите за мном! Страже су им с леве стране. Хладна киша поче да роси. Помрчина је била толико густа да се није ништа видело. Стазе више није било, нити су је они могли видети. Низ голу стрмен спуштали су се ка потоку. Чуо се шум воде која је скакутала с камена на камен. По том шуму било је јасно да поток није велик, да је оскудан водом. Али треба пожурити, јер он, када падне киша, може ђаволски да набуја и заурла низ ову голет.

Ту смо. Не дирајте жице. Они имају сигнале.

И војвода Бабунски легао је у поток и рукама почео да рове песак. Извукао је неколико овећих каменица и направио читаво ждрело испод жица. Тај посао он је обављао са чудном вештином и искуством. После неколико часака, он је раскопао поток и провукао се испод пет редова сплетених жица. За њим су прошли поднаредник Симче и Будимир. Сва тројица били су потпуно мокри. Војвода Бабунски није им дозволио да цеде одела.

Доцније, када далеко одмакнемо, – казао им је он тешећи их, ваљда.

Киша није престајала. Што су дубље улазили у ноћ бивало је све хладније. Они су сада у Божијој руци: за њима су густи редови исплетене бодљикаве жице и непријатељски пукови, а под њима и пред њима земља којом непријатељ господари. Али, сад није време да се мисли о томе. Идући напред, они су бежали од друма да би тако избегли сваки сусрет.
Јутро их је стигло у једном шумарку. У даљини се видело село. Природа је била врло штура, а влажно, сиво небо давало јој још суморнији изглед. Мртав пејзаж није ничим привлачио радозналост човека. Таласасти брегови имали су мрко-сиву боју. Обрасли ситном белогорицом, која је била ретка. Из кровова кућа оног села избијао је дим и губио се у ниским облацима, пуним кише.
Тројка је застала. Сва тројица су малаксали од умора и прокисли до коже. Целу ноћ су пешачили, прокрадали се кроз кланце и шибље као неке ноћне утваре.

Ту ћемо се одморити, – рече Бабунски и спусти се на један камен, скидајући са знојног чела прокислу капу. Позади овог шумарка има једна шупља стена. Ту се можемо лепо скрити. Данас ћемо се растати. Тебе, Будимире, не смем пуштати у дубину. Ти ћеш држати и осматрати овај терен, а нас двојица ћемо ићи у унутрашњост. Извештаје ћеш писати кратко и јасно. Све што приметиш. Чувај се друма, али пази кретање и прилив непријатеља. Прати све. Пази да не паднеш у клопку мештанима. Ја ћу већ послати некога до тебе, који ће ти саопштити моје наређење. Тај кога пошаљем, треба увек да ти се јави са речима: „Послао ме Јован“. А сад хајдемо до оне пећине.

Тамо су били после неколико часака. До отвора пећине тешко се долазило. Морали су најпре да пужу уз једну глатку и готово сасвим окомиту стену, па тек онда да се увуку у отвор пећине. Унутра је било мрачно, као у земуници. Осећао се мирис влажне земље, а у једноличним интервалима, одозго кроз стену, капала је једна крупна капљица и у влажној црници правила право мало језерце. Ваздух је био устајао и нешто топлији од оног јутарњег поветарца.

Ето ти твоје скровиште, Будимире, а ми одосмо даље својим путем. Главу чувај и буди паметан.

И војвода Бабунски са поднаредником Симчетом удаљи се од пећине и изгуби се у правцу села. Будимир је остао сам. Сам у мрачној пећини, сам на целом свету. Осећао је како га умор савладава. Очи му се саме склапале и он није ништа видео пред собом. То је онај бескрајни умор од кога човек постаје глув и туп. И постао је миран и равнодушан пред свим догађајима и невољама. Будимир Давидовић, коме је командант пука јуче изговорио онолико ласкавих речи, у овом часу није осећао ништа друго до неодољиву жељу да се одмори. Помрчина пећине још га је више мамила на сан. Чак ни мисао о селу није могла да га раздрма.

Када се пробудио свитао је дан. Крпе магле вукле се по голим бреговима, а ситна киша ромињала и натапала штуру земљу. Било је хладно. Из даљине је допирала потмула грмљавина, која је на махове постајала јача. После би се опет све утишало. То је била грмљавина топова. Фронт је далеко свега двадесетак километара. Изломљен и још бунован од тешког сна, Будимир се извукао из пећине и спустио низ ову влажну стену. Погледом је прелетео празан простор око себе. На самој ивици оног шумарка, одакле су јуче дошли, приметио је једног малишана са неколико оваца. А горе, уз брег кривудао је друм. Дуга, црна колона кретала се њиме. По свој прилици то је била непријатељска комора, која је онима на фронт возила храну, муницију и остали ратни материјал.

Будимир се слободно примаче шумарку и приђе оном малишану. Са њим се тешко споразумевао, али је ипак сазнао да војска целу ноћ промиче оним друмом, сазнао да се у оном селу налази неколико непријатељских официра и цео батаљон пешадије, да су сви коњи и говеда покупљени и одведени и да у селу нико нема ни хлеба да једе. Малишану је дао мало пексимита, заварао га и казао му да и он иде на фронт да тражи своју јединицу. И изгубио се у шумарку, а онда заобилазним путем полако се вратио у пећину. На парчету хартије, коју је добио за слање извештаја, невештом руком написао је:
Непријатеља има доста. Целу ноћ колона је промицала ка фронту и превозила материјал. Ја се налазим двадесет километара позади фронта. У оближњем селу има један батаљон пешадије. Позадина нема хране.

То је био први извештај Будимира Давидовића. Када га је написао, он је још дуго у руци превртао лист хартије и мислио чиме треба да допуни свој извештај. А онда је извукао другу хартију и написао прво писмо мајци и жени које су га неутешно чекале у селу.

… Желим да вас ово писмо затече у здрављу и задовољству. Ја вам га нећу моћи да пошаљем, јер се налазим у непријатељској земљи. Него пишем га онако. Ако погинем, можда ће се наћи неко да вам га пошаље. А ти, Милице, чувај име и образ, јер ако образ изгубиш све си изгубила. И чувај дете, ако си га родила. Нешто си ми о томе говорила пред одлазак. Ако си сина родила, а ја се жив не вратим у село, надени му име Ратко, јер се уз рат родио. А ако је девојчица онда нека буде Стана, по мајци. Милорадов Воја умро је на Крфу. Глад га сатрла па више није могао да издржи. О Стојановом Лери ништа не знам. У мојој јединици био је до Пећи, а онда се изгуби. Неки веле да је промрзо у Албанији и остао негде поред друма. Ако имате што хране добро сакрите, јер ће вам непријатељ све одузети. Овде хлеба ни од корова. Ми на фронту сада добијамо од Вранцуза конзерве, па лепо. Сити смо и сад имамо пуно муниције.

Све вас поздравља ваш Буде.
Ако се вратим купићу ти шиваћу машину. Видео сам у Солуну силне шиваће машине. Све поздравља Вудимир.

Извор: првибалканскират

Наставиће се…

Претходно: Давидовић Будимир – прича о спрском ратнику јунаку, 1. део

Напиши коментар