Давидовић Будимир – прича о спрском ратнику јунаку, 4. део

Давидовић Будимир, стоји у средини, јунак који је 17. пута био рањен
Давидовић Будимир, стоји у средини, јунак који је 17. пута био рањен

Разлеже се јаук, дозивање, псовке. Све се губи у праскању. Војници, као сенке, скачу по рововима и сеју смрт.
Будимир извади пиштољ и даде знак артиљерији да туче позадину.
– Да им пресечемо отступницу! Ни један одавде не сме изнети главу!
– Пали!

Експлозије су бивале све чешће и изгледало је као да пламти цела земља. Из ровова је допирао јаук људи који су умирали.
Трес! Трес! Бомбе су праштале.

Напред!

Наредник Радојица и Будимир Давидовић, Милутин из Мојсиња и још два редова ускочише у ровове. Газили су по крви и лешевима. Да их наши не би гађали, сви су још пред жицама ставили беле траке око десне руке. Унезверени и суманути војници сатирали су све пред собом. У рову више није било ни једног живог Бугарина.

Ово вам је за Брегалницу! – као бесна звер рикао је Будимир. – Децу и жене сте нам клали, мајку вам погану! Удри, не пуштај никог испод ножа!

Рањеници су умирали, а ров је био пун крви. У овој страшној кланици, људи су изгубили и срце и осећање. Урликали су и хтели да се свете онима што су палили њихова села, убијали децу, обешчашћавали жене. У тој страшној трци Будимир и Милутин упадоше у земуницу. Тамо су лежале читаве гомиле меса. Само се чуо понеки јаук оних који још нису били окончали. Одавде заиста нико није изнео живу главу. Наша артиљерија поче да гађа. Али подбацују зрна па бију и наше пешаке.

Друже, једна земуница још читава. Пази лево! – довикну Будимир Милутину и потрча у правцу оне земунице, као да ће тамо на неку гозбу.
Упамтићете јуришну чету! – урлао је он.

Будимир гурну врата цокулом. Испадоше три бугарска војника. Унезверени, они навалише на њега. Будимир једнога исече камом, а Милутин из револвера уби двојицу с леђа. Испаде и четврти. Он ножем удари Будимира у ногу. Трже Будимир за револвер, али издаде га. Не пали. Наша аргиљерија сипа, а нема ко да јој да знак. Зрна од шрапнела цакћу као крупан град.

Изгинућемо од наших, – викну Будимир и леже.

Онај бугарски војник, који се већ био повукао у земуницу, баци две бомбе. Као да се игра лоптама, Будимир Давидовић једну бомбу одгурну раскрвављеном ногом, а другу ухвати руком. Хтео је да је врати Бугарину у земуницу. Али, авај! Тек што ју је ухватио, бомба експлодира и њега обави густ облак дима. Челик му разнесе руку све до изнад лакта. Будимир скочи у грозници.

Ох, Радојице, погибох!

Радојица и Милутин створише се намах поред њега. Избацише га на ров. Око њега свуда лешине, а ров дубок колико човек. Сав потамнео од дима и крвав, он се осврну око себе. Одело му све у крпама. Вире раскрвављена колена, а остатак руке виси о парчету коже. Разнесена му све до рамена.
Али Будимир се жив не предаје. Онако врућ, он је још имао довољно снаге. Можда ће ипак умаћи. Придиже се и поче да бежи у правцу наших ровова. Али није погодио место где је просечена жица, него нагази на бодље. Кад се осврну виде како један војник води рањеног потпоручника Радуновића.

Друже, који си?
Ја Драгољуб из Страгара.
Драгољубе, чупај ме из ових жица. Видиш ли да сам до појаса нагазио.
Не могу, брате, док не одведем потпоручника. Ево, једва још душа у њему.

Драгољуб упрти потпоручника и понесе га. На рововима само прашти и сева. Радојица и Милутин остали су на разбојишту да доврше посао. Будимир се још не да.

Е нећу погинути у жици, – рикну он и цимну целим телом. Крпе његовог исцепаног и изгорелог одела остадоше на бодљама од жице, а он се ишчупа са новим огреботинама.
У бугарском рову кркља. Будимир потрча оном пролазу. Осврну се: два Бугарина јуре за њим. Били су далеко свега десетак метара. Будимир се пипну. Левом руком из торбе извуче последњу бомбу, дефанзивну. Зубима је ишчупао упаљач и бацио бомбу иза себе. Створи се унаоколо дим као нека кућа. Магла све обви. Али пролаза нигде. Избезумљен и луд, у самртној опасности, Будимир се последњом снагом затрча и ускочи на жице. О, како у рату све ствари постају могућне. Иако је жица била висока читав метар, он је са једне на другу прескакао и тако претрчао свих пет појасева. Господе, како си велик и моћан! Наши војници нису били убице, они су били ратници, јунаци који су само бранили стара огњишта, и зато их Бог никад није напуштао.

Или жив или мртав, – шапутао је Будимир и спомињао име Господње. Снаге је имао, јер се ране још нису биле охладиле. Он ни сам није знао како је налетео на први појас жице, како ли прескочио онај пети. Кад је био с оне стране, пао је главачке и сав се одерао. Остао је онесвешћен. То је било ноћу између тринаестог и четрнаестог априла.
У планинама је хладно. Студен је почела да га тресе и он се повратио. Као страшна опомена на минуле часове, за њим су стајали редови бодљикаве жице. Сав огрезао у крви, го и без руке, из које је још цурила крв, он се нашао сам у ноћи.

Шта ћу више да живим, – мислио је Будимир болно. Никада више нећу вредети ни себи ни другима. Целог века био сам сиромах, туђ слуга. Радио сам туђу земљу, али био сам снажан, па сам могао да радим. А сада? Богаљ, просјак, за којим ће трчати деца по селу. Не, мени не треба живот…

Краљ Петар Први Карађорђевић (други слева) на Кајмакчалану

На рововима је још горело. Пуцњи нису престајали. Са тешким мислима Будимир напипа торбу. Хтео је да испали и последњу бомбу. Упаљач ће ишчупати зубима, креснуће бомбу о камен и лећи на њу. Нека челик разнесе његово тело. Болови су га све више стезали. Ране се охладиле. Али, он више није имао ништа од оружја. Ни бомбе, ни каме, ни револвера. Све је остало тамо, у рововима, у оној страшној кланици. Куршум још сипа унаоколо, али њега ни један не погађа.

Боже, зашто не прекратиш муке, – говорио је на глас Будимир.
На неколико корака пред њим појави се човек. Будимир мало придиже главу. То је био његов командир Периша Мићевић. Он је Будимира много волео и увек га издвајао од осталих војника.
Шта је с тобом, Будимире?

Свршено, ја сам пропао!
Седи, говори! Можеш ли да устанеш?
Не могу, исечен сам.
Их, па ти ни руке немаш. Е, грешни Будимире.
Ми припадамо само отаџбини! – што рекао командант када ме је слао у позадину. А сад припадамо само Богу!
Командир Мићевић и његов посилни на једном шаторском крилу пренели су Будимира Давидовића до превијалишта. Стигао је у последњи час. Излив крви био је јак и он би ускоро умро. После је пренесен у Доњи Пожар, у треће пуковско превијалиште. Оперисао га је др. Алкалај. Отсекао му руку из рамена, а као чудо у својој лекарској пракси показивао седамдесет и четири парчета од бомби што је извадио из његовог раскрвављеног тела.

Око Будимировог кревета сваког дана скупљали се официри, а лекар им показивао извађене парчиће.
Месец дана доцније Будимир је пренесен у енглеску болницу у Вертекопу. О њему се причало на фронту и у позадини. За њега чуо и Регент Александар па дошао да га обиђе.

Јеси ли ти Будимир Давидовић, јуначе? – питао је Регент Александар, стојећи поврх његовог кревета.
Ја, Ваше Височанство.
Јеси ли малаксао?
Нисам, Височанство, нећу умрети док се не вратимо у Србију.

Регент Александар извадио је Карађорђеву звезду са мачевима и лично је предао Будимиру. Том приликом дао му је још и шест стотина франака.

Ево ти највише војничко одликовање. А када прездравиш јави ми се. Ја те нећу заборавити.

Будимир са ордењем

Командант источне војске сутрадан предао је Будимиру Давидовићу француски орден Легије части. Одликовао га је лично генерал Гиома. Тако је Будимир на својим грудима понео највиша одликовања, која један војник може имати: две Карађорђеве звезде са мачевима, Легију части, Белог орла с мачевима, Обилићеву медаљу за храброст и Албанску споменицу.

У енглеској болници у Вертекопу, Будимир је провео пуних пет месеци, ту је лепо живео, али он је више волео своју јуришну чету, ону неизвесност и војнички живот у рову. Лакше је скакати по пушчаним цевима и бомбама него гледати упала и убледела лица болесника, слушати њихово јечање и сретати њихове умируће и вапијуће погледе.

Овде би се и најздравији разболео, – говорио је често Будимир. – Шта ће ти живот када је све око тебе болесно. Боље је на фронту.
– Заборавио си како је кад оно фијуче око ушију, а ти се затекао на брисаном простору, – опомињао га је један каплар и гледао га из свог кревета својим ситним очима које су увек жмиркале.
Лакше него овако. Шта ћеш, несрећниче, сада без ноге, шта ли ја без руке. Можемо се ухватити у компанију, па да просимо као слепци по селима.

С фронта су свакодневно пристизали нови рањеници. Унакажени, искасапљени људи, причали су о страхотама на бојном пољу. Требало је њима уступити место у болници. И Будимир је преведен у инвалидске бараке у Микри. Тамо је живот био врло досадан. Намучени људи, до јуче ратници и хероји, сада су били неспособни инвалиди, без снаге и живота. Данима су препричавали своје доживљаје с фронта. Сваки од њих имао је свој роман. Било их без ногу и без руку, било без вилица, без очију. Један несрећник пострадао од контузије, па изгубио и вид, и слух, није могао да говори, изгубио памћење, па, као нека ствар, једнако лежао у ћошку и језиво трзао и млатарао ногама и рукама. Лакши инвалиди коцкали се, а један шерет Ужичанин по цео дан држао ватрене политичке говоре са кревета.

Једнога јутра и у инвалидске бараке допро је глас да је отворен пут за Србију. Солунски фронт био је пробијен. Тај глас је био истинит. Са штакама и штаповима, неки у носилима, а они што су изгубили вид са водићима, инвалиди су напустили бараке у Микри. Вођа овог тужног одреда некадашњих хероја био је Будимир Давидовић.

У ослобођеној отаџбини Будимиру није било ништа лакше него у инвалидским баракама. Тамо је бар имао обезбеђено парче хлеба. Када је стигао у своје село Драгачево, нашао је опустошену кућу. Старијег брата, који је био потпоручник, изгубио је у рату. Несрећник је погинуо у одбрани Београда. Мајку стару непријатељи су мучили, а отац и млађи брат били у таоцима. Жена се скривала по шумама и колибама, више од оних који су остали да тргују по селу него од непријатеља. Кућу је затекао као какву караулу: нигде дрвета, нигде прошца. Ничега није било. Мајка је гладовала и догађало се да данима није окусила хлеба.

Будимир Давидовић морао је да живи. Онако без руке надничио је код другога, а људи га држали ради севапа. После је носио млеко у Чачак, па је било нешто боље. Али, све је то било далеко од доброг. Настало је дуго лутање и тежак живот.

Будимир је најзад добио службу: постао је монополски контролор у Гучи. Али, није ни тамо дуго остао. Настале су партијске смицалице и Давидовић је сметао другима. Морао је сам да поднесе оставку. Сада (1938.год) је служитељ Пореске управе у Чачку.

Крај

Нека ти је вечна слава и хвала Хероју Српства!

Претходни делови:

Давидовић Будимир – прича о спрском ратнику јунаку, 3. део
Давидовић Будимир – прича о спрском ратнику јунаку, 1. део
Давидовић Будимир – прича о спрском ратнику јунаку, 2. део

Напиши коментар