Немачка и Аустрија невојним средствима оствариле Хитлеров циљ против Срба

Чишћење историје: Дејвид Фромкин, професор историје на Бостонском универзитету, у својој књизи „Последње лето Европе – Ко је започео велики рат 1914. године” на странама 122-125, под насловом „Терористи ударају”, пише о Гаврилу Принципу

Аустријанац по завичају, Немац по осећању, Адолф Хитлер је још 1932. године формулисао своју политику према словенским народима.

После доласка на власт, Хитлер је већ 1933. обновио сан о „великој Немачкој”. Наредних година то се и претворило у окупацију Чехословачке, аншлус Аустрије и напад на Пољску.

Познато је да је и немачка обавештајна служба имала знатног удела у атентату на краља Александра Карађорђевића у Марсеју 9. октобра 1934. године. То је учињено посредством војног дипломате-обавештајца у Француској капетана Ханса Шпајдела (који ће касније постати високи функционер НАТО као генерал СР Немачке). Циљ је био да се краљевим убиством отвори пут слабљењу и разбијању Мале Атанте и немачком продору на Балкан и у Подунавље.

Већину генерала и официра Трећег рајха на Балкану и у Србији 1941-1945. чинили су бивши официри Аустроугарске, то јест Аустријанци: Зигфрид Каше, Херман Нојбахер, Франц Нојхаузен, Едмунд Глез фон Хорстенау.

Матрица „аустроугарске доктрине” Хитлера на Балкану остварена је и кроз стварање Независне Државе Хрватске и укључивање већине бивших војника и официра Хрвата, који су 1914. године ратовали против Србије, у новом дефинисању војне стратегије на Балкану. Осветнички комлекс Хитлера из Првог светског рата довео је до велике одмазде над Србима кроз формулу за једног убијеног Немца сто а за једног рањеног 50 стрељаних Срба. Уз све то, Хитлерова владајућа олигархија толерисала је масовно убијање Срба у Независној Држави Хрватској.

Хитлер никада није опростио Србима и Србији атентат у Сарајеву на Видовдан 1914. године, а окупацијска подела Краљевине Југославије следила је по војно-политичком обрасцу Аустроугарске монархије.

Окупацијске снаге Трећег рајха на Балкану, пре свега у протекторалној Србији, биле су изнутра увезане официрским и војним снагама из Аустрије, као и фолксдојчерима.

Хитлер је био у власти војно-политичког и етничког „комплекса” Србије и Срба и става да Срби не смеју да буду фактор утицаја нити да живе у Подунављу.

Хитлер је продемонстрирао мржњу према Србима и када су му 20. априла 1941, поводом прославе 52 рођендана, донели из Сарајева таблу на којој је писало ћирилицом: „На овом историјском мјесту Гаврило Принцип навијести слободу на Видовдан 15(28) јуна 1914. године”.


Фирер је тражио да се та плоча смести у Арсенал на централном булевару Берлина (Унтер ден Линден – Под липама). Предају табле снимио је Хајнрих Хофман а широј јавности је тај снимак открио књижевник и новинар Мухарем Баздуљ у београдском листу „Време”.

Баздуљ, који је открио ту ретку и моћну фотографију у баварској државној библиотеци, каже: „Али, ова слика успоставља везу између Првог и Другог светског рата. Она на елементаран и визуелан начин показује оно што је сваком рационалном јасно – Хитлер, симбол зла у 20. веку и Гаврило Принцип су, и у Првом и у Другом светском рату били на супротним странама. Са овом фотографијом ревизија Првог светског рата постаје немогућа.

Баздуљ аналитички додаје: „Савремене Аустрија и Турска покушавају да своје некадашње империје постфестум прогласе неким мултиетничким рајевима. То је на трагу слике да је читава Европа пре 1914. године живела бел епок. Међутим, богатство које је тада постојало у Европи базирано је на искоришћавању колонија. Не само у Африци и Азији, већ и на Балкану.

Баздуљева теза да Хитлер до 27. марта 1941. говори о Југославији, али да се после тога враћа на стару аустроугарску пропаганду и почиње да се говори искључиво о „српској клики” постаје веома оправдана, не само са становишта политичког и менталног профила самог Хитлера већ и карактера пронађене фотографије.

Ако се вратимо на данашње време и потребу ревизије Првог светског рата и осуде Србије и српског народа као узрочника 28. јуна 1914. године и улоге Гаврила Принципа, онда долазимо до политизације и нових тумачења која су ушла и у научне кругове. Тако, на пример, Дејвид Фромкин, професор историје на Бостонском универзитету, у својој књизи „Последње лето Европе – Ко је започео велики рат 1914. године” на странама 122-125, под насловом „Терористи ударају”, пише о Гаврилу Принципу, „Младој Босни” и самом атентату.

Истовремено, угледни историчар Кристофер Кларк, стручњак за пруско питање, аутор књиге „Месечарење – Како је Европа кренула у рат 1914”, у интервјуу у београдском листу „Време” од 7. новембра 2013. каже за Гаврила Принципа да он и његова дружина нису били месечари.

„То су били добри момци, свака мајка би могла да се поноси њима… Добри момци који су се несебично предали свом циљу и постали део трагедије.”

Видевши деценијама заборављену фотографију Кларк је изговорио и следеће: „Морам да вам честитам, не може се ни замислити слика која би боље показала однос између два рата”.

Распадом Југославије, ратовима и свим каснијим политичким епизодама, све новонастале земље су мање или више опет сведене на неку врсту псеудоколонијалних поседа или сателита.

Босна и Македонија су најближе протекторатима, Србија је неко време покушавала да, на трагу Југославије, води колико-толико самосталну политику. Међутим, чини се да се, нарочито са новом политичком гарнитуром, и од тога одустало. И то није чудно. Србија нема снагу и моћ која је за то потребна.

Немачка, Аустрија и Мађарска одиграле су важну улогу у признању независности Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине, и у формирању западног односа према грађанском рату на тлу бивше Југославије и става према Србији.

Геополитички разлози били су и 1914, 1941, 1991. године, а и данас су веома су важни у подели интереса на Балкану, који нису без историјских утемељења и могућих аналогија. Све у свему, Србија и Балкан се и даље налазе у постаустроугарској концепцији односно немачкој пројекцији доминације на југоистоку Европе на један економски начин кроз евро-регије и условљавања држава Балкана за улазак у Европску унију и јачању својих интересних мрежа на овим просторима.

Медијским сатанизовањем Срба и Гаврила Принципа, данашњи ревизори историје перу вековну агресорску и крваву историју, која је пре свега вођена Немачком. Ревизија као жеља за заборавом.

 

Зато се сада појављују историчари, књижевници, драмски писци који треба на 100-годишњицу Првог светског рата – јуна 2014. године – да дају свој допринс објашњењу кривице Србије и српског народа за почетак тог рата. Није ни чудо што постоје јаки политички лобији за укидање Републике Српске, признање Косова, покушаје нове ревизије и позиције Војводине и њене интернационализације као подунавске области, као и Рашке (Санџака) као дела некадашњег протектората Аустроугарске 1878-1918. године.

Многима је у интересу враћање Србије на „преткумановске границе” и њено такво постављање „на место” у 21. веку уз поништавање читавог 20. века и страдања готово два милиона Срба за мање од 100 година.

Бивши лидер Немачке Ханс Дитрих Геншер, некадашњи војник Вермахта у Другом светском рату, био је за призњање Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине, као и канцелар Хелмут Кол. Та стара политика базирала се, после уједињена две Немачке, на уршавању Југославије и СССР-а чиме је постигнут у новим околностима циљ који није успео Адолф Хитлер.

Извор: Факти

Напиши коментар