Вратио се у Србију из Енглеске: Срећан си само тамо где исконски припадаш

Угринићи: Добро можете да живите свугде, а срећно само са својим народом
Угринићи: Добро можете да живите свугде, а срећно само са својим народом

Рођен у богатој Енглеској, Петар Угринић одлучио да се са целом породицом пресели у Србију. Моја деца ће свакако знати енглески и због тога са њима сваког дана разговарам и на том језику, али ја нисам желео да забораве српски, јер би тако заборавили себе. Управо да се то не би десило, одлучио сам да дођемо и живимо у Србији. И ниједног тренутка се нисам покајао, напротив.

Петар Угринић је рођен 1971. године у околини Бирмингема, у Енглеској. Његов деда Илија је тамо доспео по завршетку Другог светског рата. Једном положену заклетву није никада погазио и, у околини завичајног Книна, војевао је као припадник Југословенске краљевске војске у отаџбини, под командом војводе Момчила Ђујића.

За разлику од његових сабораца који су трагично страдали повлачећи се преко Аустрије, деда је кренуо преко Италије, стигао у Енглеску и, до пензионисања, био припадник британске армије. Мој отац Радивој му се, како 14-годишњак, прикључио 1957. године. Нешто касније је, код свог ујака који је имао сличан ратни пут, стигла и моја мајка Невенка – предочава Петар бурну породичну историју, у свом новом дому у Сремској Каменици.

Кад му је било седам година, породица се преселила у Лондон, где је завршио средњу школу, а онда отишао у Манчестер, да студира економију, коју је и магистрирао. У међувремену, на Острво је, на студије енглеског, из Банске Бистрице, у Словачкој, стигла и његова садашња супруга Катарина. Најпре љубав, па онда брак и троје прелепе деце: Марко Илија, који је ово друго име добио по прадеди и којем је пет година, Изабела Марија, која има три, и најзад Филип Данијел, коме су две године.

Дете тражи да га водим у Дечане

Први наш сусрет са Угринићима догодио се пре месец дана, на освећењу нових темеља манастира Бешеново којем је присуствовала цела породица. – Дивно је што се тај манастир поново усправља и зато смо сви и били тамо – вели Петар. – Марко ме, иначе, стално пита када ћу да га водим у Дечане, видео их је на телевизији и одушевљен је, па се спремамо да ускоро кренемо и тамо.

– Узели смо се 2001. године и од тада живели у околини Единбурга, у Шкотској. Међутим, сан о повратку у завичај који никада није престао да живи ни у мом деди, ни у мојим родитељима, некако је сам по себи био и мој и знао сам да ћу једном да га остварим. Јер, одавно знам да добро можеш да живиш на много места, а срећан да будеш само тамо где исконски припадаш, дакле са својим народом.

Први корак у остварењу тог сна био је долазак Радивоја и Невенке у Каменицу, после пензионисања пре осам година. Допале су им се, веле, питоме падине Фрушке горе, а прошле године одлуку о дефинитивном пресељењу донели су и Петар и Катарина.

Падине Фрушке Горе

Нисмо се покајали, напротив, овде је прелепо, а често чујем и мој матерњи словачки језик – смеје се Петрова супруга. – А тек људи! Док смо били тамо, ја стојим у трамвају са, како би Срби рекли, стомаком до зуба, а ником на памет не пада да устане и уступи ми место. Овде, кад с дететом у колицима улазим у аутобус, по троје прискаче и помаже ми.

Уз то, додаје она, ни Банска Бистрица није далеко, једва пет-шест сати вожње аутомобилом. Ни око економске перспективе своје деце ни она, ни Петар који иначе сада ради као представник једне енглеске компаније у Србији, немају никакву дилему.

На Западу се, како то многи мисле, не живи ни лако, ни лагодно – објашњава. – С друге стране, Србија има изузетне потенцијале и сигуран сам да је на правом путу да и на економском плану оствари велики прогрес. Када одрасту, наша деца ће, наравно, сама одлучивати о својим животима, али смо ми потпуно уверени да смо им, не само у емотивном смислу, изабрали право окружење.

Боже правде

Док је био дете, Петар је на окупљањима Срба у Енглеској често слушао химну „Боже правде“, која је тада, као и он, била далеко од Србије.

А сада гледам како је, на одавању почасти Милунки Савић, заједно певају наш патријарх и председник Србије, а око њих гардисти у српским унуформама. Милина једна!

Извор: Новости

Напиши коментар