Economist: Покретач Првог светског рата била је Немачка

The Economist: "Покретач катастрофе у Европи пре сто година била је Немачка због жеље да завлада Европом"
The Economist: „Покретач катастрофе у Европи пре сто година била је Немачка због жеље да завлада Европом“

Како се, оно, пре сто година, приближавала Нова година, већина људи Запада је са оптимизмом дочекивала ту, 1914, годину.

Истина, претходно столеће после битке на Ватерлоу није било баш потпуно без својих несрећа – био је страшан грађански рат у Америци, као и неке регионалне чарке у Азији, затим француско-пруски рат а повремено и понека колонијална гужва.

Али, на [европском] континенту је преовладавао мир. Глобализација, нове технологије – као телефон, пароброд, воз – све то је повезивало свет у једну целину. Џон Мејнард Кејнс (John Maynard Keynes) је насликао лепу слику оновременог становника Лондона, како “срче свој јутарњи чај у кревету… и наручује различите производе из целог света“ – баш као што би то и данас преко Амазона могао, и на то стање гледа као “нормално, стабилно и вечито – осим, наравно, његовог све даљег унапређивања“. На његовом ноћном сточићу би се можда могла наћи и књига Нормана Енгела, “Велика илузија “ (Norman Angell’s “The Great Illusion”), у којој се тврдило да је – због тога што су европске економије толико интегрисане – рат постао бесмислен.

Па ипак, отад није прошла ни година дана – и свет се стрмоглавио у најстраховитији рат. Тај рат је коштао 9 милиона живота – као и вишеструко већи број жртава разних геополитичких трагедија насталих непосредно око и после њега: од стварања совјетске Русије, до сувише немарних повлачења нових граничних линија Средњег Истока, као и појаве и јачања Хитлера. Технологија се – од тога да је пријатељ човеку – претворила у масовно средство бруталности, клања и поробљавања људи. Широм света су искрсле ограде и препреке – нарочито током Велике депресије 1930-их година. Она глобализација коју је Кејнсов становник Лондона уживао, почела је поново у ствари тек 1945. године – а неки би чак могли да тврде од 1990-их, када се ослободила Источна Европа, а у Кини почели да сазревају плодови реформи Денга Сјаопинга.

prvi rat

Покретач катастрофе која је Европу пре сто година погодила била је Немачка. Она је тражила изговор за [започињање] рата који би јој омогућио да завлада Европом. Али – и други се могу оптужити за немар. Превише људи у Лондону, Паризу и другде је било уверено да – услед тога што су Британија и Немачка (уз Америку) биле највећи узајамни трговински партнери – није било економске логике за конфликт, и да, према томе, до рата неће доћи. Како рече Кејнс: “Милитаристички и империјалистички планови и политика расних и културних супротности, монополизама, ограничавања и искључивости – који ће сви одиграти своју улогу змије у том рају, представљали су тадашњем становнику Лондона једва нешто више од забавних вести у новинама.“

Играње своје улоге

prvi-svetski-rat1Човечанство ипак може нешто научити на својим грешкама – то се видело и у реаговању на [садашњу] економску кризу, а то реаговање је било засновано на одлучности да се избегну грешке које су одвеле у [Велику] Депресију. Успомене на ужасе који су завладали пре сто година чине да је данас мање вероватно да светски лидери посрљају у рат. Ту своју улогу играју и експлозивне могућности модерног ратовања: претња нуклеарног холокауста је снажна кочница безумној ескалацији која је онда послала читаву генерацију младића у ровове.

Па ипак, постоје и забрињавајуће паралеле. Садашња Америка је оновремена Британија – суперсила на заласку, неспособна да гарантује глобалну безбедност. Њен најважнији трговински партнер, Кина, сада игра улогу Немачке – она је нова економска суперсила препуна националистичког негодовања, која великом брзином развија своје оружане снаге. Модерни Јапан је као ономад Француска – савезник хегемона који опада, а и сам је регионална сила у опадању. Те паралеле нису баш сасвим тачне: Кина нема територијалне амбиције ондашњег немачког кајзера, а амерички буџет за одбрану је далеко импресивнији од ондашњег британског – али те паралеле су ипак, као упозорење свету на опрезност, довољно исправне.

Али. свет, у целини гледано, није [опрезан]. Она сличност са 1914-ом годином која највише забрињава је немар и небрига. Данашњи и ондашњи пословни свет је врло сличан: сви су превише обузети зарађивањем новца и не обраћају пажњу на оне змије које промичу преко ивица њихових комерцијалних екрана. Политичари се поигравају национализмима – баш као и пре сто година. Кинески лидери подстичу јапанофобију, користећи је као маску за своје економске реформе, а са сличним мотивима и Шинзо Абе (Shinzo Abe) подстиче јапански национализам. Индија би могла следеће године да на власт изабере Нарендру Моди, индуског националисту који одбија да искупи грех за погром муслимана у држави [Гуџарату] коју води, и који би држао прст на обарачу потенцијалног нуклеарног конфликта са својим муслиманским суседом – Пакистаном.  А Европска унија – која је и сама настала као реакција на крвопролића XX века – данас, као никада од њеног настанка, изгледа све више подељена и расцепкана клијањем национализама.

Ипак, постоје шансе да ниједна од постојећих светских опасности не доведе до било чега што се може поредити са ужасима 1914. године. Лудило – било оно из расних, верских или племенских мотива – обично се повлачи пред разумом. Али, када тријумфује, оно онда води кланици. Зато претпостављати да ће разум превладати значи сносити кривицу из немара. То и јесте она лекција из догађаја од пре 100 година.
______________________________________________________________________________________
Напомена: Магацин преноси само део текста од оргиналне верзије. Избачен је део текста који упућује да би даља хегемонија Америка на светском нивоу била гарант стабилности у свету. Тај део текста избацујемо, јер смо убеђени у супротно, да је Америка светски пироман, хегемониста, изазивач ратова и поробљивач малих народа. Бајке англосаксонаца нам нису потребне.

(Економист, Лондон, 18. 12.2013)
Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис
Опрема и наслов: Стање ствари

Напиши коментар