Кама и криж – смрт или покатоличавање

kama
Усташе су над овим полаггале заклетву

Пуно саучесништво хрватске католичке цркве с усташком диктатуром озваничено је 26. јуна 1941. када приликом свечаног сусрета највиших достојанственика цркве и поглавника, монсињор Степинац јамчи Павелићу “вјерну и лојалну сурадњу за велику будућност наше домовине”. Сарадњу коју примас Хрватске потврђује у бројним јавним приликама, често присуствујући и свечаностима усташког режима и окупационих нацифашистичких снага.

Прије 1941. Потпуна и активна подрчка хрватског католичког клера усташкој диктатури није просто реакција на вишегодишње неправде, него је то активно учешће у стварању Независне Државе Хрватске замислио нацифашиста Павелић а подрзали Хитлер и Мусолини. Уосталом, духовно упориште усташке идеологије представља најмрачнији католички фанатизам.
По мишљењу историчара Фалконије у саучесништву католичког клера с Павелићевом диктатуром “одлучујући је био крајње вјерски каратктер усташког покрета који је у извјесном смислу желио да обнови старо хрватско краљевство које је имало вазалски однос према Папи”. Поглавников покрет “у име Бога” карактерише екстремни католицизам који га јасно разликује од њемачког националсоцијализма и италијанског фашизма; већ у годинама илегалне активности Павелићев покрет је придобио многе активисте у дјеловима хрватског клера и без пуне подршке веома распрострањене и хегемонске католичке цркве хрватска држава не би могла ни да настане.

stepinac_ustase.9616Готово сви католички свештеници и њихова братства дају, дакле, пуну и освједочену подршку новонасталој усташкој диктатури. Подршку која иде чак до гордог и отвореног саучесништва и послије првих етничких покоља. Као примјер навешћемо један чланак који је 10. априла 1942. објављен у новинама “Врхбосна”, а чији је потписник Драгутин Камбер, секретар сарајевског надбискупа Ивана Шарића: “(Можемо) устврдити, без бојази да будемо оповргнути, да смо се ми хрватски католички свећеници од самог почетка нашли у веома великој већини на страни оних људи који су припремили дошашће Независне Хрватске. Ова држава је наша творевина.”

Године 1941., 21. априла службени орган Загребачке надбискупије, “Католички лист”, коментаришући напад на Југославију од стране нацифашистичких трупа, долазак Павелића у Загреб и успостављање усташке диктатуре, такве догађаје приписује “Свемогућем Провиђењу”: “Ови су догађаји омогућили стварање Независне Државе Хрватске. Зато је хрватска држава чињеница. Наши преци су је у себи носили стољећима, као идеал све док је Свемогуће Провиђење није остварило у љету великог народног јубилеја. Католичка црква која 1300 љета духовно води хрватски народ у свим тешким и веселим временима, сједињује своју радост с радошћу хрватског народа у овим данима успона и поновног стјецања државне независности”.

Исти овај “Католички лист” – чији је прочелник надбискуп загребачки монсињор Степинац – у броју 41 од 7. јуна 1941. објављује чланак под насловом “Независна Држава Хрватска”, чији је потписник каноник Јанко Пенић (уредник часописа), у којем се слави усташки диктатор Павелић: “Поглавник је вратио католичкој цркви њену древну, традиционалну божанску власт која је у старој Југославији знатно трпјела. Поглавник посвећује велику пажњу вјери и чудима”.

popovi nacistiПуна подршка хрватске католичке цркве усташкој диктатури успијева да потврди чак и антисемитски фанатизам. О томе свједочи католички часопис “Гласник св. Анте”, по статуту посвећен култу Св. Анте, који у броју 5-6 из јуна 1941. пише: “У Хрватској има преко 30.000 Жидова. У загребачкој области има их 12.000… У нашим најсиромашнијим крајевима (Лика, Херцеговина, Горски Котар, Далматинска Загора и далматински отоци) нема ниједног Жидова зато што тамо немају пригоду да пљачкају. Поглавник је изјавио да ће жидовско питање бити корјенито ријешено“.

Католичка акција (коју је организовао и развио лично монсињор Степинац), “Велико братство крижара”, Академска удруга “Домагој”, Католичка студентска удруга “Махнић”, “Велика унија крижарских сестара”, бројне жупне цркве, рекреативни кружоци, католичке школе и конвикти: сва структура хрватске католичке цркве мобилише се на подршци и ширењу усташке идеолгијеи и на убјеђивање вјерника да је Бог благословио сурову поглавникову диктатуру.

Затровано нарочито фанатичним мистицизмом јесте друштво “Крижара” чији је симбол очито крст. Настали 1920. као “Хрватски орлови”, 1941. “Крижари” броје 540 локалних секција, са око 30 хиљада уписаних чланова (студенти, сељаци, радници), развијају бурну активност (састанци, семинари, конференције, логоровање). Располажу са два органа штампе: недјељником “Недјеља”, који је намијењен крижарима, и мјесечником “За вјеру и дом”, намијењеним крижарицама. Доласком Анте Павелића крижари масовно постају милитантне усташе, а њихови руководиоци прве старјешине диктатуре: предсједник “Крижара”, Феликс Њеџилски, постаје вицепрефект и вођа Усташке младежи.

 

Побијена српска деца од стране усташа
Побијена српска деца од стране усташа



Крижарска” пропаганда представља богохулну мјешавину усташке апологије и вјерског фанатизма, као што пише у часопису “Недјеља” од 6. јула 1941. :”усташка Хрватска бити ће Исусова и наша, и ничија друга. Сав хрватски народ, од нашега вољенога Поглавника до најмањега дјетета, осјетио је у овим данима Исусову руку“. Мјесец дана касније “Недјеља” објављује чланак под насловом “Крижари у Независној Држави Хрватској”, у којем се тврди: ” Како год чврсто вјерујемо у Бога тако чврсто вјерујемо у Поглавника… Испуњава се Правда, падају наши противници“. Разни представници крижарских организација које су расуте по провинцијама као она у Госпићу (на чијем се челу налази усташки префект Јурица Фрковић), сарађују на организовању масовних покоља. За вријеме једног пријема приређеног за “Крижаре” у јесен 1942. монсињор Степинац ће их овако поздравити: “Нека нас данашњи састанак послужи као надахнуће вашем раду и нека буде потврда радног и свестраног обиљежја ваше организације”.

Степинац и Павелић
Степинац и Павелић

Пуно саучесништво хрватске католичке цркве с усташком диктатуром озваничено је 26. јуна 1941. када приликом свечаног сусрета највиших достојанственика цркве и поглавника, монсињор Степинац јамчи Павелићу “вјерну и лојалну сурадњу за велику будућност наше домовине”. Сарадњу коју примас Хрватске потврђује у бројним јавним приликама, често присуствујући и свечаностима усташког режима и окупационих нацифашистичких снага: у својству загребачког надбискупа Степинац, на примјер, присуствује свечаном отварању Свеучилишне недјеље за њемачку и хрватску војску 1941. те инаугуралној свечаности Конгреса који је организован у Загребу 28. октобра 1941. (у част прославе годишњице фашистичког марша на Рим).

Политичко-идеолошко-вјерски споразум између поглавника и монсињора Степинца веома је конкретан: усташки режим поставља себи циљ да Независну Државу Хрватску претвори у јединствену земљу у свијету – на страну град Ватикан – која ће бити настањена само ватреним католицима; а католички клер одаје Павелићу дужно признање. Каноник Коларек, у “Католичком листу” од 8. августа 1941. означује поглавника као “првог сина хрватског народа”, “обновитеља хрватске државе”, “повијесну личност која се није видјела стољећима”, и закључује да је “хрватска држава чињеница коју су генерације носиле у свом срцу као идеал, све док рука Провиђења (преко Анте Павелића) то није остварила”.

“Народне новине”, службени орган Независне Државе Хрватске, од 5. маја 1941.објављују “Закон о вјерском прекрштавању”, потписан од министра образовања и богоштовља Миле Будака и поглавника. То је законски акт који се налази у функцији програма етничко-вјерског “чишћења”, већ најављен у јавним наступима усташких поглавара, а који представља бруталан диктат Србима (хришћанскоправославне вјере): или се покатоличи или ћеш умријети.

Покатоличавање Срба под претњом смрћу
Покатоличавање Срба под претњом смрћу

“Католички лист”, службени орган загребачке курије, 15.маја 1941. објављује циркуларно писмо из уреда монсињора Степинца које одређује Србе као “отпаднике Католичке цркве”, и одушевљено поздравља доношење закона који обавезује православце да се прекрсте у католике. Исте новине 31. јула 1941. потичу усташку диктатуру да убрза процес насилног “прекрштавања”. Године 1941. 13. јула, док етничко-вјерски покољи трају већ недјељама, удбински жупник, дон Мате Могуса, проповиједа својим вјерницима:
До сада смо радили за католичку вјеру молитвеником и Исусовим крижом. Дошао је тренутак да радимо пушком и самокресом. Протјерајмо из Хрватске или истријебимо српски народ. Бити ћу сретан када Хрватима подијелимо српску земљу.Усташе ће се борити беспоштедно и немилосрдно ће тријебити све оне који ниси вјерни Независној Држави Хрватској и њеном Поглавнику и оснивачу. Гледај, народе, ових шеснаест усташа покрај мене. Они имају шеснаест тисућа куршума у припојасницама и убити ће шеснаест тисућа Срба“.

Тако почиње кампања масовног присилног “прекрштавања” у католицизам српског народа који је вјековима гајио православну вјеру. За двије године биће 240.000 новокатолика, бивших православаца. О томе пише сам Степинац у једном меморандуму који примас Хрватске уручује папи Пију XII приликом доласка у Ватикан маја 1943:

Масовно покрштавања Срба у Жумберку
Масовно покрштавања Срба у Жумберку

“Огромна одговорност коју имам као бискуп пријестолнице једине католичке државе на Балкану и као митрополит Хрватске и Славоније, приморава ме да Вам с пуном одговорношћу забринутог пастира изнесем паклени план о уништењу католицизма на источној обали Јадрана који припремају непријатељи. Овдје не говоримо о страшној судбини која би задесила католике у Хрватској у случају побједе бољшевичке звијери и у случају да иста окупира та подручја која спадају у сферу Ваших интереса, а то је цијели Балкански полуток и Дунавски базен, којем припада и Независна Дрзава Хрватска. У том случају судбина католика у Хрватској не би се уопће разликовала од католика у Пољској и у Румунији, а о тој могућности, од које нека нас чува Божја милост, не желим овдје говорити. Свети Оче, данас су очи цијелог човјечанства које крвати тисућама рана упрте у Вас као онога који по чудесном значењу свога имена треба да донесе јадном људском роду оно што му је најпотребније, пацем цоели. Доносежи мир свијету, Свети Оче, мислите на нацију која је увијек вјерна Кристу и Вама. Млада хрватска држава, настала у најстрашнијим и најтежим увјетима од свих држава кроз више вјекова, борећи се очајнички за свој опстанак, показује свим тим у свакој пригоди, да жели остати вјерна својим славним католичким традицијама и осигурати бољу и јаснију будућност Католичкој цркви у овом кутку свијета. У супротном, њеним нестанком или фаталним смањењем – тисуће најбољих вјерника и свећеника би с радошћу жртвовали свој живот да би спријечили такву страшну могућност – не би било уништено само оних 240.000 прекрштених из православља него и сав католички свијет на тим територијама с црквама и самостанима.

По природном реду ствари, уколико Бог не учини велико чудо, напредак католицизма уско је везан за напредак хрватске државе, његов опстанак за њен опстанак, његов спас за њен спас.
Свети Оче, дубоко вјерујући у Божију Милост и у Божије Провиђење, чије сте Ви изабрано оруђе, препоручујем Вашој очинској скрби и Вашим молитвама нашу Независну Државу Хрватску, сматрајући да тиме у исто вријеме препоручујем и на најбољи начин Свету Вјеру у мојој домовини и на Балкану”.

Смрт или Ватикан
Смрт или Ватикан

Насилна “прекрштавања у католицизам на која усташка диктатура обавезује србоправославце законском нормом интегрални су дио програма етничко-вјерског “чишћења” које чини основу Независне Државе Хрватске како су је замислили нацифашисти. Једна злочиначка пракса која се ревносно спроводи и која опија хрватску католичку цркву. Број 38 новина Загребачке надбискупије, “Католичког листа”, обавјештава да је “цијело село Будимци прекрштено у католицизам 14. септембра 1941. Фрањевачки фратар Сидоје Шолц извршио је припремне радње. Овој свечаности су присуствовали разни свећеници и префект Барање. За вријеме завршног банкета разговарало се и наздрављало у част Поглавника и Хрватске”.

Фрањевац Сидоје Шолц, наведен у “Католичком листу”, један је од најнеуморнијих “прекрштавача”, прави професионалац за присилна колективна “прекрштавања”. У Маклошевцу, Зољанима, Лисинама, Лонџици, Границама, Појелићима, Партинцима, Ценкову, Кућанцима, Цаглину, Нашицама, Слатиним Сарвасу, Вуковцу, Баленицама, те у свим другим средиштима Нашица и Славонске Пожеге, фратар Шолц, уз помоћ усташких оружника, “прекрштава” стотине Срба православне вјере, претећи им интернацијом или смрћу. Претње које нису лишене наставка, као што ће посвједочити Петар Ковачевиж, учитељ из Паленца: “Када су се прекрстили у католицизам учинили су то под утицајем страха. Сидоје Шолц је био на челу католичких мисионара који су се окупили у срезу Нашице. Он је наредио убиство нашег попа Ђорђа Бабића, који је ухапшен у току ноћи и који је страшно мучен. Усташе су му одрезале нос, уши и језик и ишчупали су му браду прије него сто су му распорили стомак”.

Фрањевачког фратра Сидоја Шолца касније ће убити једна група Срба који су се побунили против насилног “прекрштавања”. “Католички лист” ће му резервисати одговарајући некролог: “Изградња слободне државе, каква је ова коју ми ватрено прижељкујемо, тражила је жртву овог новомученика, који је пао за вјеру и за католичку Хрватску”. Многи други хрватски свештеници предано се лично ангажују на присилном “прекрштавању” православаца у католицизам; међу осталима: Михаило Кузмановић, Силвије Франковић, Божидар Брало, Фрањо Херман, Аугустин Јуретић, Никола Борић, Јанко Калај; и фратри Анте Зено, фра Васиљ, фра Главаш, све до грозног ‘фра Сатане’ Филиповића Мајсторовића (заповједника логора Јасеновац).

из књиге “Надбискуп геноцида” Марка Аурелија Равелија у издању “Јасена”, Никшић а у преводу Лазара Мацуре

2 Comments on “Кама и криж – смрт или покатоличавање”

  1. Stepinac se u toku sudbonosne 1943 godine opredelio za AVNOJ i komunisticku vlast u Jugoslaviji, rekao je Krunoslavu Draganovicu, Pavelicevom i Brozovom misionaru u Vatikanu: “Ako Vas budu pitali u Vatikanu sta misli zagrebacki nadbiskup o stanju u Domovini, recite svima da ce se on, ako mora birati izmedju komunisticke vlasti u hrvatskim krajevima i cetnicke vlasti, odluciti za komunisticku…” (vidi: Klic Triglava, London, England, june 1968).