О перфидној асимилацији Срба у Македонији, 3. део

Хапшење Архиепископа Јована   на грчко-македонској граници
Хапшење Архиепископа Јована на грчко-македонској граници

Како ми је? Тако… Као на распећу. Предуго траје ова несрећа и невоља. Савијају и убијају. Али, борим се. И са мислима и са годинама, само да дочекам да га пусте. У овај наш дом, и када му је било тешко, уносио је молитву и радост. Храбрио нас док смо посустајали.

Битољ, периферија града. У дому Вранишковских дочекују нас мајка утамниченог архиепископа охридског Јована (Вранишковског) Галена, сестра Марија, инжењер технологије, ујак, примаријус др Исајло Поповски, монахиње из манастира Светог Јована из Нижег Поља… Рођаци, комшије и пријатељи ове породице. Пуна кућа!

Прославили смо недавно и нашу крсну славу. И ове године без њега и његове молитве – каже Галена. – Сестринство је припомогло. Њима сам и предала колач и свећу. Рекла сам: „Ви сте их и заслужиле. И ви их преузмите док мој син сужњује.“

Галена Вранишковска је просветни радник у пензији. Школована и школовала генерације у време комунизма, а потом и коју годину касније у транзиционој Македонији, али се у овој кући знало ко су Вранишковски.

Чували смо наше српске корене и своју православну веру. Тако смо подизали и своју децу. Тако сам учила и туђу. Да знају ком народу и нацији припадају, којој вери и да негују то, своје. Никада ни према коме нисмо имали ни резерву, а Боже сачувај мржњу. И, да вам кажем, за нас није било изненађење када се мој син определио да служи и коренима и вери. Али, оваквој несрећи нико се није надао. Срце ми крвари.

У сваком кутку дома Вранишковских има понешто што подсећа на владику Јована. Фотографије, иконе, скромни дарови мајци и сестри.

Пола године нисам га видела. Толико сам била везана за постељу. Ових дана ћу га посетити. Да ли ћу издржати? Морам. Ћерка ми каже: „Мајко, не брини, добро је он.“ А ја знам да му је здравље угрожено. Можда и сам живот. Шећер му је превисок. Вода у коленима. У истрази му ни лекови нису били доступни. Ни лекар. Ти дани истраге су му, ја мислим, нарушили здравље. Али, мајка се не мири са несрећом. Надам се и чекам га.

Архиепископ православне охридске епископије, Јован, у затвору „Идризову“ код Скопља, прошле године почео је издржавање казне од две и по године робије по пресуди Основног суда у Велесу. Пресуда је изречена после процеса који је трајао пуну деценију. За, како је образложено, „проневеру 250.000 евра у периоду док је био владика македонске цркве“.

Каква превара?! Ништа није доказано, нити се ко трудио да било шта докаже. А ја знам да би сваки денар који је имао или добио он уложио у цркву. За помоћ монаштву и верницима којима је то било потребно.

Враћамо време…

Када је блаженопочивши патријарх Павле 2002. године позвао монаштво и свештенство Македонске православне цркве да прихвати литургијско јединство са Српском православном црквом, а на основу Нишког споразума двеју цркава из јуна исте године (који је МПЦ изиграла), тада епископ велешки Јован, као и монаштво и свештенство из његове епархије одазвали су се позиву на јединство. Уследила је одмазда македонске цркве, али и државе. Већ следеће године, владика Јован је осуђен на пет дана затвора због „ремећења јавног реда и мира и пружања отпора полицијском службенику“.

Мајка Галена и сестра Марија не престају да брину за Јованом
Мајка Галена и сестра Марија не престају да брину за Јованом

Која је права „кривица“ била владике Јована? Покушао је да обави свету тајну крштења у цркви, коју македонска црква сматра својом! Годину дана касније (2004) владика Јован је привођен и осуђен због „подстрекивања на етничку и верску мржњу“. Образложење надлежног суда било је „у црквеном календару је оклеветао МПЦ, прихватио да буде егзарх Православне охридске епископије, обављао је службу у родитељском стану“. Робијао је 220 дана!

Следеће године (2005) врховна црква српског православног народа, Пећка патријаршија, владику Јована је прогласила архиеписком охридским. Већ 2006. године он је оптужен за проневеру 57.000 евра. Првостепени суд је одбацио оптужницу јер није била утемељена ни у једном доказу, али је другостепени Апелациони суд затражио ново суђење. На другом суђењу владика је ослобођен. Али, Апелациони суд је наложио треће суђење. И осудио га. Био је у затвору 256 дана.

Намера им је да живимо у страху

Када је почетком јула ове године, у последњој пресуди архиепископу Јовану изречена казна од две и по године робије, осуђено је осамнаесторо његових следбеника: епископи, монахиње, верници и најближа родбина. Свима је изречена казна: две године затвора, условно – пет, уколико током тих пет година не понове „дело. – Застрашују нас да ћутимо – каже нам монахиња Магдалина из манастира Светог Јована. – Осуђени смо без кривице, без иједног доказа. А тих пет година, условних, то је да живимо у страху.

У међувремену, током деценије, владика, али и свештенство и монаштво које је следило канонско и литургијско јединство са СПЦ, били су физички нападани. За њим је, на крају расписана и Интерполова потерница. Сазнао је за њу док је био у Бугарској од које је Скопље тражило да га Софија изручи. Бугари су одбили, и после суђења, у потпуности га ослободили и укинули забрану напуштања територије Бугарске.

Ипак, почетком децембра прошле године, архиепископ је ухапшен на грчко-македонској граници. И тада је против њега поновљен поступак, будући да је на претходном „осуђен у одсуству“. На рочишту, на које, како тврди његова одбрана, и није био позван!

Био је у Солуну да закаже одбрану доктората – каже мајка владике Јована. – Тада су га ухапсили. Први пут, после хапшења, видела сам га физички слабијег, али духовно није клонуо ни трунку. Бог му даје снагу. А ја сам мислила да нећу издржати… Није био у монашкој мантији, већ у некаквој тренерци. Храбрио је он нас, уместо ми њега.

Поново враћамо време…

Тада је, после проглашења за архиеписопа Православне охридске архиепископије, и избацивања из Митрополије у Скопљу, прогона монаштва и свештенства који су га следили, владика Јован на имању родитеља почео да гради цркву и конаке, манастир Светог Јована Златоустог, у селу Ниже Поље подно Пелистера. Стигли су булдожери уз јако обезбеђење полиције.

Ноћу су почели да руше цркву – сећа се Галена. – Мој супруг Аргил је, са мојим братом, одјурио, а пошао је и народ. Супругу нису дозволили да приђе.

Говорио је: „Пустите ме, црква је на мом имању, мом имању…“ Нису га пустили. Остао је на путу и одатле слушао како све пуца. Руши се. Када се, пред зору, вратио кући, реч није могао да проговори. Ни данима после, умро је, убрзо. Патња коју је из те ноћи понео, пресекла га је.

У затвору са најгорим криминалцима

У истражном затвору владика Јован Вранишковски провео је више од године. У затворској соби са најцрњима, криминалцима, наркоманима, трговцима људима… – И папир, обичан лист папира, отимали су му затворски службеници – прича мајка. – Биле су то године ужаса. Он ничим није показивао да му је тешко. А мене је то убијало.

Извор: Новости

Напиши коментар