Асимилација као геноцидна основа утирања коријена српског народа

Католичење Срба у 2. светском рату под претњом смрћу
Католичење Срба у 2. светском рату под претњом смрћу

Два су основна правца асимилације српског народа: први његово католичење и насилно превођење са православне на католичку варијанту хришћанске цркве и други прелаз на ислам, као религију коју доносе турски освајачи српске средњовјековне државе.

Католичка црква са центром у Ватикану настоји упорно и без икаквих скрупула да Србе, гдје год били на Балкану, покатоличи, нарочито након раскола у хришћанству почетком друге половине XI вијека. То је управо доба нестајања српске државе у Зети и њеног обнављања под Стеваном Немањом са центром у Подгорици. Римски папа је настојао крунисањем српских владара да их придобије за своје потребе, а са њима и српски народ. Када му то није успијевало, као у Босни и Херцеговини, онда је слао читаве крсташке војске да те „пагане“, „јеретике“, „богумиле“, „шизматике“ насилно покрсти по католичкој линији. Имао је ту успјеха, али многи српски владари су му се опирали колико су могли, као босански бан Кулин, краљ Твртко Котроманић итд. Сам Твртко се 1377. године крунисао за босанског краља у Милешеву, задужбини Саве Немањића чије су мошти Турци спалили у Београду на Врачару, гдје је сада подигнута највећа православна црква на свијету давно започета у славу највећег српског светитеља Саве.

Традиција немањићке државе највише се сачувала у просторима данашње Црне Горе. То је разумљиво, јер је најдуже ту постојала. Стога је и тако снажно настојање католицизма да је управо ту сасвим избрише. Зато се од српског народа у Црној Гори који се најснажније одупро, како католицизму тако и исламизацији, настоји створити посебна нација — црногорска — како би се Срби подјелом лакше уништили. Не може се српски народ у Црној Гори одрећи сјајне борбе против сваког завојевача, али ни своје крсне славе, као основног обиљежја Српства. Само Срби славе крсну славу у свијету и ни један други народ. Стога и усташка идеологија да се Црногорци изузму из коријена српског народа има потребу да се асимилацијом уништи српски народ, јер је то конкретан облик геноцида. Уосталом, име Црне Горе се први пут помиње почетком XВ вијека, дакле у вријеме када Турци воде борбе да докрајче српску државу насљедника цара Душана, који се 1346. године крунисао у Скопљу за српског цара. Тада су Млечани видећи у брдима племена која се успјешно боре против Турака први пут поменули у једном уговору назив Монте Негро тј. Црна Гора по боровој шуми специјалног типа који се зове муника, а у народу још и мулика, јер изгледа и када сунце грије црна, пошто је загасито зелене боје и из даљине њена стабла дају дојам црнине.

Главица: Недавно откривено гробље Немањића
Главица: Недавно откривено гробље Немањића

Отуда назив Монте Негро, у преводу Црна Гора, а не од посебне нације, мада се ту и име црногорско налази у географским просторима и њега ваља цијенити и поштивати, али само са научног, стварног битисања, а не цијепања српског народа на Србе и Црногорце.

Сада мало више података о католичењу српског народа и претварања у Хрвате кроз више од 700 година. У Далмацији живе Тадићи, стара српска породица која слави Никољдан. Тадићи у Црној Гори, Хрватској и Србији већином славе и даље Никољдан, али неки по отоцима Далмације већ 700 година су католици и зову их Хрватима. Тако на Вису много Срба је стигло са Дурмитора и задржали су црногорска српска презимена, али узели католичка, хрватска имена, па постали Хрвати. Они славе крсне славе потајно, а и јавно и знају своје поријекло српско. Но, не смију га износити. На полуострву Пељешцу су српске православне цркве сада претворене у католичке. Ту је једна породица Гузина Хрвати, а дошли су овдје из Цуца из Црне Горе у XИИ вијеку, узели католичку вјеру и имена Мате, Шиме, Јозо итд, а сви знају да им је крсна слава Аранђеловдан, коју су славили Немањићи. Има ту по Пељешцу Влаховића са католичким обиљежјима, а сви су постали од Срба из Роваца. Велики српски физичар је Руђер Бошковић, католик, фратар, а отац му је такође из Роваца. Лубурићи су поријеклом из Црне Горе. Има село у Црмници које се и сада тако зове. Вјекослав Лубурић командант свих усташких логора за ликвидацију Срба, Јевреја и Рома је поријеклом, на жалост, Србин. Није случајно у народу остала пословица: „Потурица гори од Турчина“, а овдје исти тај садржај и смисао битише. У Конавлима католици су данас залеђе Дубровника, сви су српског поријекла и славе крсне славе. Исти је случај и са католицима у Тивту, Радовићима, Боки Которској итд. Сви славе крсну славу.

На подручју Котора многе православне цркве су постале католичке. Тако цркву уз сам стари град на путу према Ловћену називају католици Црква Светог Базилија, а српски народ Црква Светог Василија. Има ту на подручју Доњег и Горњег Грбља велики број, преко 45 цркава православних, а католичких нема. На једној, у Горњем Грбљу, што је из доба Немањића види се у звонику црвена звијезда петокрака. То је симбол стари, а не нови комунистички. Ту у Радовићима и Тивту католици славе крсну славу. Није тешко наслутити да су Срби прешли са православне на католичку вјеру иако су готово исте хришћанске цркве, али у асимилацији од Срба Црногораца су постали Хрвати.

Тако је католичанство, смишљеном асимилацијом много Срба превело на Хрвате. Није само у томе несрећа српског народа него прије свега у измјени демографске карте, а затим затирању обичаја српства итд. Но, култ Светога Саве је снажно присутан код Хрвата који су настали од Срба и научници би требало да ту тамну страну српске историје освијетле и покажу свима како је асимилација геноцид, иако на први поглед тако не изгледа. И исламизација је извела готово исту посљедицу код српског народа.

Масовно покрштавања Срба у Жумберку
Масовно покрштавања Срба у Жумберку

Када су Турци заузели државу Немањића, прво маричком битком 1371, затим косовском битком 1389. и каснијим освајањем цијеле Србије и Босне и Херцеговине, долази до лагане, али сталне исламизације. Срби прелазе на ислам и губе полако ранија културна и вјерска обиљежја. Ти исламизовани Срби постају ударна снага турских освајача. Ислам је прихватало, нарочито ниже племство како би сачувало посједе, а крупно су Турци углавном физички истријебили већ у првом налету освајања ових крајева који су били српска држава.

У народу се каже да је много Српкиња насилно остало без дјеце, пошто су их Турци одвели да од њих праве добре војнике, Турке, редовну војску, која се на турском зове још „Јени цери“ или како то народ каже јањичари. Свети Петар Цетињски је наредио Цуцама да своју браћу, када дођу као јањичари, побију како би зауставио асимилацију српског народа у Црној Гори. То је раније било зло против кога се није лако могло борити. Брат убија брата јер су постали небраћа. У многим обичајима Муслимани знају да чувају српску културу више од Срба. Горанци у Србији су сачували исконску српску ношњу од Косова до данас. Они су муслимани Срби. Уствари Срби су поријеклом, а муслимани по вјери. То би се рекло — Срби муслимани. И исто тако имамо Србе католике да се каже можда и Србе хрвате — свеједно, садржај је исти.

У објашњавању зашто се тако слабо, а често и нерадо боре муслимани против Срба Црногораца за вријеме турских похода на Црну Гору, најближи сарадник Јована Цвијића, Јевто Дедијер наводи разлог да они знају да су Срби и зато нерадо иду на браћу. Тешко је то оповргнути. Муслимани су сачували низ култних обичаја српства и културе коју су сачували како у ријечима, одјећи, обући, тако и славама које називају мало другачије. Највише њих на Ђурђевдан иду на уранак и славе тај српски светосавски празник као своју крсну славу. Исти је случај и са Илинданом. Слава Светога Илије је позната широм Југославије гдје живе Срби који су остали православне вјере. Али, мало је муслимана који не славе 2. август, то јест Илиндан. То је српска слава, а ко је слави зна се чијег је поријекла. На Бјелашници има чисто муслиманско село Лукавац, гдје има низ ријечи српских боље сачуваних него у српским селима која нису примила ислам као вјеру. Тако коље за навиљке зову подвори, што је прави израз за малу услугу коју обављају у преносу навиљака. Мало га причувају, дворе, па се зато називају подвори. Када се невјеста у Црној Гори доводи младожењи чувају је или дворе дјевери. Када умире старац или баба у селу људи дворе, што значи чувају док душа не изађе из тијела. Тачно је да човјек умирањем губи тежину за пола килограма што може бити везано и за душу. Ко то зна, природа је бесконачна тајна. Али није тајна асимилација Срба исламом и њихово нестајање. Чувени мост на Дрини у Вишеграду најбоље казује како су Срби исламизацијом губили коријен. Као дијете Михаило Соколовић је одведен у Цариград и постао је маршал турске армије. Добио је ново име Мехмед, а презиме оста Соколовић. Он је оцу који је примио ислам подигао џамију, а мајци цркву јер није хтјела примити ислам. Брата је Макарија поставио за српског патријарха чиме је обновио Пећку патријаршију.

У неким муслиманским селима око Стоца (село Битуња) на Илиндан се састају Муслимани у славу тога дана тумачећи да је до подне Илија, а поподне Алија. Исто то вриједи и за околину Невесиња. Неке муслиманске породице у Мостару, као Дрљевићи, славе Ђурђевдан. Ови Дрљевићи су из Колашина поријеклом, а има их у Босанској крајини Муслимана. Исто тако Муслимани славе Прокопијевдан и Огњену Марију. У те дане не ваља радити о класу, сијену и косидби. Не смије се жњети жито, дјенути сијено и косити трава. Муслимани славе и Благовијест, иако не сви, него претежно они старији који још чувају ту традицију. Могуће је наводити много народних обичаја код Муслимана који су српског поријекла. У селу Крековима код Невесиња налази се једна од највећих некропола стећака гдје су сахрањивани Срби прије доласка Турака. На рубу те некрополе стећака налази се такозвани Рајков камен. То је споменик попут крстаче и нишана висине око 2 метра испод којег има удубљење и ту Срби и Муслимани доносе и остављају угинуле животиње. На подручју шире Херцеговине многи стећци казују писмом ћирилицом да су српски, као Радимља код Стоца. Ту је сахрањивана породица Милорадовића надалеко чувена по својим умним људима свјетског гласа прослављених, у мајци Русији више него у Херцеговини. Горе изнад ове изузетно лијепе некрополе стећака на брду према сјеверу око 2 км налази се у шикари брижно уклесана фотеља, столица, столовача, што би у Црној Гори казали, судска столица старија од XIII вијека по којој и град Столац доби име. О овом камену мало се пише, а има разлога за то. У Црној Гори за троножну столицу која се зове столовача вриједи правило да на њој сједи само домаћин куће, старјешина. У овој столачкој код Радимље сједио је судија, глава породице или племена да суди, када се заваде ближњи или даљни грађани и зато се зове судачка столица, столовача, дакле престолна столица. О њој једнако знају Срби у Стоцу и околини као и Муслимани.

Исламизација српског народа, била је најснажнија у XVI вијеку. Тада је турска држава била на врхунцу моћи. Када се обилазе села по Босни и Херцеговини упада у очи чињеница да готово у свим плоднијим крајевима и градовима, варошима, има више Муслимана него Срба. Оне пасивне крајеве највише насељавају Срби и Хрвати. Зашто су Хрвати мање прелазили на ислам од Срба није тешко објаснити. Иначе их је било у Босни и Херцеговини и прије доласка Турака мање, с једне стране, а с друге, њихова црква, католичка, није укидана као српска православна, што је одиграла крупну улогу у смањивању исламизације код Хрвата и повећавање исте код Срба којима тек Мехмед-паша Соколовић обнавља Патријаршију почетком друге половине XVI вијека. Управо у то вријеме је вршена најснажније исламизација српског народа у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини. Није случајно и Мехмед-паша, Србин коријеном, и то племић, увидио, шта му се од народа чини, па је дозволио обнављање Српске православне цркве. Турци неће тим поступком зауставити исламизацију, али ће допринијети, колико-толико, опстајању српског народа коме је исламизација укидала коријен.

Буђење српске националне свијести почиње након избијања француске буржоаске револуције 1789. године. Ускоро ће Срби дићи 1804. први српски устанак, који је уствари варијанта француске револуције. То ће им омогућити да наставе обављање српске државе коју су најдуже сачували Срби у Црној Гори. Највећи српски пјесник, црногорски митрополит, владар Црне Горе, владика Раде-Петар II Петровић Његош пише у „Горском вијенцу“, поред осталог, и о истрази потурица, не зато што није знао ко су, него да би спријечио асимилацију као облик геноцида над српским народом. Није ова мисао случајна: „Не бојим се врага па да га је ко на гори листа, но се бојим од зла домаћега„.

Српско страдање у ратовима, асимилацији и денационализацији достиже врхунац у другом свјетском рату. Клеронацисти стварају са фашистима усташку Независну државу Хрватску 10. априла 1941. године када се Трећи Рајх на челу са Адолфом Хитлером спремао на одлучујући поход против православља и словенства уопште, са армијом од преко десет милиона војника походом на Москву од 22. јуна 1941. године. Тада наступа још један систем реасимилације Срба. Многи научници о томе шуте из њима знаних разлога. Ријеч је о два облика асимилације Срба путем репресије и физичког геноцида који у историји није до 1941. године забиљежен. Хрватске усташе 1941. године проглашавају све Муслимане у Босни и Херцеговини чистим Хрватима или Хрватима Муслиманима. Употребљавали су изразе за Муслимане, срчика хрватске државе, цвијеће хрватско, најстарији Хрвати итд. То је сада нова асимилација Срба исламске вјере и геноцид путем те асимилације. Било је много Муслимана који се овоме систему геноцида супротстављају путем резолуција које су 1941. године настале у Мостару, Сарајеву, Тузли, Вишеграду, Бањалуци и Приједору. Међу бројним потписницима ових резолуција стоје угледни Муслимани: хоџе, љекари, адвокати, градоначелници, итд. Свуда се у тим резолуцијама захтијева обустављање истребљења Срба, насилно превођење на католичку вјеру, итд. Муслимански прваци у првом реду, истичу да ислам не проповиједа било чије истребљење, а што се тиче Срба, они су, муслимани — могли да их истријебе у доба Турака када је за то било због буна и устанака више разлога, па то нису чинили. Чак је, кажу они, на турском двору било српско ћирилично писмо друго службено писмо, а српски други службени језик. Зна се добро да је Мехмед-паша Соколовић Мађарима писао српским језиком ћирилицом што је код многих тамошњих избјеглих Срба у XVI вијеку изазивало осјећање како је турска држава њима — Србима наклоњена. Заиста је у том XVI вијеку широм Босне и Херцеговине подигнуто више православних манастира чије фреске и иконе до сада задивљују љепотом и снагом умјетничке поруке.

male ustaše iz Jastreb_(1)

Хрватске усташе забрањују ћирилицу. Србе третирају странцима, а српско ћирилично писмо страним писмом. Њихове су пароле биле: Србе на врбе; Бјеште псине преко Дрине; Друмови ће пожељети Срба, али Срба више бити неће итд. У кафанама су писали пароле: Забрањено Србима и псима итд. Настаје бјесомучно истребљивање Срба. Прво их убијају гдје стигну и то угледне и одрасле мушкарце, а затим одводе у логоре жене, старце и дјецу. Од дјеце која преостану производе добре Хрвате прекрштавањем у католичким црквама и облачењем у усташке униформе са обавезним усташким знацима на капама у облику латиничког слова „У“. Спасило се оно Срба што је успјело да побјегне у Србију и Црну Гору, а који су се латили оружја и формирали збјегове по Хрватској и Босни и Херцеговини чинили су народну војску до априла 1942. године, када Титова политика успије да их завади и подијели на партизане и четнике и тако међусобно сукоби.

Дио католичке цркве у Хрватској и Босни и Херцеговини проводи систем асимилације Срба, нарочито дјеце до 16 година старости у добре Хрвате. Према процјени др Алојзија Степинца само до 1943. године тако је преведено „добровољно“ преко 250.000 Срба у католике. Овај усташа није пред судом одговарао за геноцид у Јасеновцу над Србима, Јеврејима и Ромима, а био је један од предводника политике Ватикана у геноциду над Србима у току другог свјетског рата.

Напомена Магацин-а: Читаоцима предлажемо да посебну пажњу обрате на сваку реч у плавој боји, односно да кликну на њу јер ће вас одвести на текстове који детаљније појашњавају размере асмилиације на простору Балкана, или расветљују подлу политику асимилације. Сви ови текстови су драгоцени, сакупљани су годинама, а неки су и мање познати, као нпр. „Најстарији хрватски историјски документи писани су ћирилицом!

Аутор: Проф. др Радомир Булатовић, Просвјета – календар за 1996. годину
Извор: Ризница Српска

Напиши коментар