Путопис са Косова и Метохије

putpopis kosmet v

Попут ранијих искустава и овогодишња посета српским селима на Косову и Метохији даривањем поклон пакетића најмлађима поводом Православне нове године, на дан св. Василија Великог, као судбинска „реприза“ уживо донела нам је низ већ виђених и доживљених лекција из живота дела нашег народа на тој светој земљи у новим наметнутим околностима.

По завршетку најновије акције прикупљања пакетића за децу на Косову и Метохији поводом Православне Нове године 14. јануара у раним јутарњим сатима, са три путничка аутомобила и „веселим“ товаром слаткиша кренули смо из Скопља пут Грачанице.

Као и минулих година, прва препрека је на граничном прелазу Ђенерал Јанковић (или по новом називу власти у Приштини – Хани Елезит) „провођењем прописа“ и „процедуре благо речено досеже до научне фантастике. Поучени ранијим искуствима, и поред обезбеђене и сређене пратеће документзације, за „товар“, најаве, уследило је необјашњиво задржавање од пуна два ипо сата у месту. То је, по свему судећи, неминовна процедура сваке године, уз сва додатна и нова објашњења која и немају неке додирне тачке са здраворазумским резонима.

До танчина – 220 пакетића и словом и бројем у возилима са затеченим пратиоцима држана су на чекању, на том путу до најмлађих. Да апсурд буде већи, возило са највећим бројем пакетића добило је дозволу да крене даље, уз враћена докумета, а један аутомобил из групе и један пасош задржани су на додатаном проверавању. Следи чекање смене, па упућивање на царински терминал иако се вози „роба“ која евидетно не подлеже царињењу.
Невоља је што терминал ради тек од 8,00 часова, иако смо ми већ у 7,00 били на прелазу. На терминалу нас је сачекало прецизно појашњење, да се „ова роба, са том количином и бројем пакетића – не царини“! Следи повратак назад, опет код царинских службеника на самоме прелазу. Па ново тумачење, да ли је роба исправна?! “ Ко ће одговарати ако се неко од деце разболи?“ „Која је укупна тежина пакетића?“ Па најновије, да је „Нова година прошла, зашто сада пакетићи…“ А, можда смо „заборавили“ да на неки други конкретнији начин решимо неспоразум и скратимо чекање, али и то је опасност коју никада до краја не можемо предвидети…

На крају, разумљиво исправни, успевамо да кренемо. После одужене силне процедуре, можда и циљаног малтретирања, полазимо под утиском да је све остало исто, али је чекање било по прописима само њима знаним.
Од празничне Василијеве Литургије у манастиру Грачаница, на коју смо хитали да уз благослов пођемо у околна села, није било ништа, Јер када смо кренули са прелаза, ток службе је већ био негде око Јеванђеља, које је било у току, а ми смо се, по пристизању у светињу, утешили само са нафором на крају службе…

Уз пут поледица у Качаничкој клисури, магла на прилазима Урошевцу, а на магистрали Косовске полиције у изобиљу, утисак је – на сваких 50 метара. То је јасно указивало на ванредно стање због доласка премијера Србије Александра Вучића на Космет, посете Косовском поморављу и централном делу јужне српске покрајине…. Још један показатељ, да нам се ни дан није „погодио“ за редовне празничне активности. У Грачаници такође јасно видљиво ванредно стање. Полиција, редари, специјалци разних боја, конфесија, и униформи. Плакати, агитација на сваком кораку, а аутобуси из српских енклава на Космету тек су пристизали на највљени митинг Напредњака… Још једна отужна слаика, да је празник и Литургијско сабрање у сенци политичких рачуница. Пар реченица од кустоса у Грачаници, спознаја испоснице Симонидине, степеницама ка одаји у поткровљу манастира. Загледаност погледа са фресака Св. Краља Милутина и Св. Симониде, ослушкивање тишине векова, поклоњење моштима. Благослов, па предах у просторијама Добротворног рада Епархије Рашко призренске.

Дарови

Полазак ка Ливађу, једном од блиских села централног Космета, уз неминовно успоравање због ванредног политичког стања. Иконографија са српским заставама дуж целог пута ка Лапљем селу, као јасни поутоказ да долази председник Владе Републике Србије, и билборди су ту као добродошлица Александру Вучићу.

Отежаност овакве ситуације реметила нас је и због заузетости наставничког кадра у месној школи који је такође „на ногама“. Тако нам боравак у овом селоу иде на нашу руку само са Милованом Симијоновићем који некако успева да окупи децу испред тамошње школе „Цар Лазар“ иако је рапсуст у јеку, а снег „до колена“. Малишани Стевица Васић и Младен Живић први прилазе, док малчице застаје Милица Ристић и Оливера Митић ученице трећег разреда. Румена и раздрагана деца пристижу из својих снегом покривених сокака . Млађа брзим кораком, а она старија успоренијег хода полустидљиво, бојажљиво са скривеним дилемама да ли су можда „изнад“ дозвољене границе за дар на дан Обрезања Господњег и Светог Василија Великог. Анђела Цвејић ученица другог разреда предводи годину дана млађе ученице: Милицу и Анастасију Секулић, као и правака Теодору Цвејић из ове школе.

dar

Дар следује и за неке од успаваних одсутних малишана, а пакетић први стиже до оних најбржих… Следи кратко упознавање, осмех, који снагу и наду даје, стидљива захвалност… Богдан Михајловић ученик четвртог разреда, као и Иван Секулић, његов школски друг, Душан Стојановић и Никола Михајловић, у реду за – „хвала, и дођите, видимо се поново“. Нешто „старија“ Теодора Максимовић ученица шестог разред стрпљиво ишчекује да се увери да ли је „на списку“. Њене плаве очи радосно засветлеше када је дочеакала и добила поклон. Прилазе и сестре: Катарина (3 разред), Исидора (2. разред) и Андријана Костић (предшколски кандидат за првака) које, кажу, „чекају још једну секу“. Открили су нам да је „мама поново у другом стању…“ Николија Михајловић, Јована Стојановић, старије ученице, и Стефан Аксић, говоре нам о томе како проводе дане распуста… са њима је и Милан Секулић, ученик прве године средње електротехничке школе у селу Сушица.

Газиместанска тишина

Још несређених утисака, полако, одлазимо даље, ка следећој дестинацији, излазећи на магистралу испред Приштине на последњем кружном току у Чаглавици, која тужно, нестаје. У Приштини завршшен подвожњак за излаз ка Косовској Митровици. Настављамо у том правцу, погледом пратимо сурове слике оскрнављеног православног гробља у Приштини. Застајемо на Газиместану. Очараност сапутника из групе који су прву пут овде. Крећемо. Од брата Милована узгред чујемо по коју реч. Поклањамо се испред споменика славним српским јунацима. Пењемо се степеницама. Магла нам скраћује поглед на Косово поље. Но, види се Обилић и тамошња Термоекелтрана, на врху споменика гледамо мапу Косовске битке. Одзвањају нам у ушима нечујно, песме косовског циклуса. Поезија суштине како би смо могли назвати Ракићеву песму –
На Газиместану

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!
Проламају се песништва српских мислилалаца посвећених овом боју… Тихо, једва чујно, допире глас једног од сапутника, шта смо то имали нисмо посве знали, шта смо изгубили, опет не знамо…“Да не заборавим предака кости, за сваку сузу, КОСМЕТЕ , опрости…“ Настављамо пут ка северу Покрајине. Магла је све гушћа, а „правила саобраћаја“, изискују посебну опрезност јер је тумачење отежано… Магистрала је проширена са по две траке пута, с обе стране, поново је невидљива табла за улаз у Милошево. Банкине су сада веће, малчице је заклоњен и поглед, траг, нестанка српске имовине у овом месту, где су остале три четири куће. Табла је нестала и у Бабином мосту, где идемо. Само је остала имприовизована табла – Market. Скрећемо и пробијамо се кроз маглу. Улазимо у село. Ограде су велике, као и капије, попут албанских села, само читуље са умрлица на српској ћирилици одају знак да је реч о српском селу… Никог не срећемо уз пут.

livadje

Како свештеника нисмо нашли јер је био на парастосу, застајемо у једној продавници где покушавамо да „најавимо“ да смо стигли са пакетићима за намлађе. Убрзо лоцирамо се у Основној школи „Милан Ракић“. Пристижу малишани. Исидора Славић, Василије Илић, Анђела и Емилија Данчатовић. Први поклоне добијају најмалђи, па потом „редом“… А гости дародавци од врдедних гостољубивих домаћина староделаца на Космету добијају – домаћу ракију, да се прекстимо. Лоза, са пар кришки дуње да разбистри укус…Ту су и увек знатижељни погледи. Упитник о животу, стању, истрајности, паралелалама, будућности… Сaзнајемо да су готово у сваком селу које је опстало и након крвавог пира 1999. и 2004. У свакој енклави опстали махом Срби строседоци на том простору, а да су своја имања и куће напустили потомци колонизованих Срба који су „од краља 20-их година прошлог века добили на поклон плодну земљу, имања, и да су при првим веторивима, отишли главом без обзира…“
Све те нове тужне приче, употопуњују суморну слику наших садашњих искушења српског народа на Космету. Тумачимо и међу собом све те историјске паралеле, огледе политичких првака, али смо загледани над свом несрећом нашег народа, стихијама, осудама и пресуђивањима у централној Србији, али ван матице. Овде смо – тихи. Ту пред духовном колевком свете српске земље.

Дар за децу

У акцији Културно информативног центра Спона за прикупљање помоћи и поклон пакетића деци у српским селима на Косову и Метохији значајан допринос су дали чланови Едукативног центра из Скопља, Удружења Срба и Македонаца – Чајка из Тетова, њихова суграђанка Биљана Видоеска која сада живи у Скопљу, Сања Николић, Делије из Куманова и Скопља…Наши најближи сарадници и чланови Милена Митић Пејова, Јелена Брауновић, Ивана Папић, многи племенити људи који не желе да буду спомињани, спортисти Урош Лучић, Раденко Бојовић, Дарко и професор Маја Крстић, владика и део верника канонске православне Цркве у Македонији…

Аутор: Милутин Станчић
Извор: Српски Академски Круг

Напиши коментар