Маме, пустите очеве да васпитавају синове

otac i sin

Врхунски стручњак за родитељство Ноел Џенис Нортон, упозорила је мајке да су превише посесивне према својим синовима и да не допуштају мушкарцима да буду оно што јесу – јаки и одлучни мушкарци, а то све може бити веома штетно за васпитање дечака. Све то је тема њене књиге „Срећнији, мирнији и бољи дечаци“.

 

Као родитељ, стручњак и бивши наставник Нортонова је приметила да очеви имају много већи утицај од мајки у обликовању дечака у добро прилагођене и срећне младиће – али и да пречесто мајке прузимају главну реч у васпитању дечака, и да им је тешко да се повуку и препусте мушкарце – мушкарцима.

Експерти за родитељство сложни су у тврдњи „Без јаке очинске фигуре (која може бити и неко други, рецимо очух или деда), момци могу да науче како да изразе своје емоције конструктивно, како да каналишу своју физичку снагу и науче да поштују друге – и себе. Мајке треба да омогуће татама да буду очеви и да имају свој однос са својом децом – а посебно са својим момцима – без покушаја да владају из сенке “

Експерт за родитељство, која је заслужна и за позитивне промене у животима славних попут Хелене Бонам Картер, упозорова мајке и на чињеницу да превише наређују.

„Дечаци ће изгубити поштовање према мајци која је у породици главна и одговорна или константно критикује оца“ каже она.

Дакле, када тата омаши одевну комбинацију свог сина, или га храни погрешно, а затим почиње борба јастуцима, да ли мама треба све то да посматра без речи? „Да – апсолутно!’ каже Џенис Нортон. „И тај став опет показује да оне мисле да све најбоље знају, а заправо није тако. Нико од нас није савршен. Имамо превише слабости. Нико од нас не ради све време све исправно. Зато не треба ни татама судити строго“.

„Наравно да је устаљена пракса градиво које маме одлично познају. Нормално је да чак и у породицама где су оба родитеља доста прековремено ван куће, на послу, деца имају тенденцију да проводе више времена са својим мајкама. То није проблем за девојчице – али за дечаке јесте. Јер они имају генетски програмирани нагон да копирају своје очеве. А то је тешко дечаку да уради када не проводи довољно времена са татом. “

Упркос наслову њене књиге, „Срећнији, мирнији и бољи дечаци“, ауторка сматра да у васпитавању дечака, смиреност није увек циљ. У ствари, она чак активно подстиче било коју игру која подразумева неки вид борбе – посебно када је са својим оцем.

„Маме генерално немају интерес за игре борбе јер оне увек брину да ће неко да настрада, или стрепе да ће бити повређен, одећа поцепана или направљена нека штета. Али веома је важно да дечаци добијају начин да потроше своју енергију, али и да кроз тучу или њену имитацију науче како изгледа фер борба. Кроз та њихова рвања, и назови тучу, они уче како да се контролишу, и како да не буду превише груби, али и како да се искупе ако претерају.“

Наравно мајке нису једине које треба да се потруде и да охрабре тај однос оца и сина да процвета. Очеви су ти који треба да пораде на томе више.

Наравно да смо сви свесни, да данас родитељи иако проводе више сати на послу и често имају дуже путује на посао имају и доста кућних обавеза као што су плаћање рачуна, кошење травњака и разне поправке. Дешава се да чак и вољени и савестан отац може да буде не тако добар узор.

„Дешава се рецимо да такав отац не инсистира на пристојном понашању и не спроводи основна правила понашања и дисциплине. Што је мање укључен, отац је мање уверен да је деци потребан, мање самопоуздања осећа, и наравно све мање ће желети да буде укључен “ – упозорава Џенис Нортон.

На ову тематику књиге нагнала су је увек иста питања родитеља. Често огорчени и збуњени, родитељи се жале да им се дечаци лако узврпоље и имају слабу концентрацију и да су социјално незрели. Родитељи страхују да ће те особине омести дететов академски потенцијал, али и развој уопште.

„Још једно учестало питање родитеља дечака је шта са њиховим тенденцијама ка вређању, са пркосом и агресивношћу. Родитељи не знају како да се изборе са тим стварима.“

Најважнији савет који Џенис-Нортон има за родитеље је да престану да за ситнице опомињу своју децу. То можда не звучи као рецепт за послушну децу, али она сматра да опомињање једноставно не помаже. „Срећом, постоје друге стратегије које могу помоћи родитељима да поврате ауторитет. Стратегије које препоручујем ће им помоћи да њихови дечаци постану кооперативни, са више самопоуздања, мотивисанији и пажљивији.’

Једна таква стратегија је „описна похвала“,која подразумева да се фокусирате на описивање онога што ваше дете ради исправно, а не на оно шта ради погрешно.

„Хајде да замислимо породицу око стола: девојчица једе својом ножем и виљушком правилно, лепо седи и чека да прогута своју храну пре него што крене да прича.

Дечак ради све супротно – плус пева и говори прегласно и још упада другима у реч и можда чак намерно подригује.

У таквим ситуацијама маме само говоре, не, немој, престани и сличне ствари. Када на дуже стазе кренемо стално да критикујемо децу, увек због истих ствари, они се просто сроде са тим особинама које критикујемо, и прихвате их трајно као део своје идентификације. Толико се привикну на те критике да се после неког времена они чак и не труде да побољшају своје понашање.

У ствари, дечаци често уживају у могућности да изнова запањују своје родитеље стварима као што су подригивање или причање вулгарног вица за столом.

Тако да је мој савет родитељима да се фокусирају на добре ствари које дечак уради. Обратите пажњу и вршите промене ситним корацима у правом смеру. Не кажем да је лако. Потребно је доста самоконтроле, али ако се потрудите увек можете уочити да постоје ствари које ваши дечаци раде исправно, и нагласите их. На пример, ако ваш син говори прегласно, само га пријатељски погледајте, и сачекајте неколико секунди док не паузира. Онда у том тренутку можете рећи, са великим осмехом, „А од сада не говоримо превише гласно. Причамо нормалним тоном.“

Славна Хелен Бонам Картер, само је једна од мајки којој су помогле књига и стратегије Џенис Нортонове.

„То апсолутно функционише,“ рекла је звезда која је стратегију „описна похвала“ али и многе друге из поменуте књиге користила са својим сином Билијем. И њему се то допало, па се трудио да тих похвала буде још више. А ви као родитељ постајете срећнији јер, сем што мењате лоше понашање свог детета, вежбањем увиђате да стварно има прилично ствари које ваше дете ради добро. И за које га стварно треба наградити. “

Извор на енглеском: Daily Mail
Превела: Јасмина Јовановић
Извор: Детињарије

Напиши коментар