Најмање 14 великих везира пореклом са наших простора

Мехмед паша Соколовић
Мехмед паша Соколовић

Срби су се вековима срчано и храбро борили против Турског царства, али су у појединим периодима људи српског порекла у знатној мери допринели слави Османлија. Најмање четрнаест великих везира у току историје османске државе било је јужнословенског порекла (већином у XVI и XVII веку).

Осим њих, слави Османлија су допринеле хиљаде везира, беглербегова, паша, као и десетине хиљада обичних војника хришћанског порекла из Босне или Србије. У XVI веку било је толико ових потурчењака да се српски језик сматрао за други на султановом двору (након турског).

Први турски велики везири српског порекла били су Махмуд-паша Анђеловић (велики везир Мехмеда Освајача) и Ахмед-паша Херцеговић. Овај други је био најмлађи син (рођен 1456) знаменитог Стефана Вукчића Косаче, херцега од Светог Саве, владара Хума. Херцеговић Ахмед (претходно је носио име Стефан), кога су Турци као младог дечака узели као таоца, око 1474. је прешао на ислам и оженио се ћерком султана Бајазита II, Шахзадом Хунди. Био је велики везир у пет наврата, под два султана. Одликовао се у борбама турске војске у време освајања Египта, где је и умро 1517. године. О његовим потомцима постоје подаци све до 1614.

Међу бројним турским државницима српског порекла који су стварали османску историју најчувенији је био Мехмед-паша Соколовић (1506-1579) – једини османлијски велики везир који је владао чак за време три султана. Мехмед паша је један од најзначајнијих државника у целокупној Османској историји. Мехмедова жена је била кћи султана Селима II – Есма (Исмихан) с којом је имао три сина и кћер.

И поред високог положаја, Мехмед није заборавио свој завичај и род. Обновио је Пећку патријаршију (Предлог Магацин-а: Види „Како је обновљена Српска патријаршија 1557. године?“)и српској цркви дао широку аутономију, своје рођаке је постављао за српске патријархе (Макарије Соколовић), а оне који су прешли на ислам за османлијске управнике. Најзначајнији међу њима, Мустафа-паша Соколовић, био је беглербег Угарске, Ферхад–паша је управљао Босном и саградио бањалучку џамију „Ферхадију“.

Турски везири су имали обичај да прикривају своје хришћанске корене, тако да често није могуће прецизно установити њихово порекло. Била су то деца која су силом скупљана у хришћанским породицама на Балкану и у другим крајевима Царства, путем по злу упамћеног „данка у крви (девширме). Ова деца су постајала султанови робови и ратници (јаничари) . Најдаровитији међу њима су образовани на самом двору, где су достизали и највише положаје. Међутим, колико год да су постајали моћни, везири и јаничари хришћанског порекла (Предлог Магацин-а: Види „Ко су били Јањичари?“) би до краја живота остајали одани владареви сужњи, са чијим животима и иметком би он могао да располаже у сваком тренутку.

Крајем 1355. године, у децембру, преминуо је цар Стефан Душан. Сан о јединственом царству „Србаља и Ромеја“ није трајао ни једну деценију. Врло брзо се показало да до тада највећа држава Балкана – Србија – више није била и најопаснија претња Византији. Под управом нејаког Душановог наследника Србија се сама од себе почела раздвајати на саставне делове.

Византијски хроничар и бивши цар Јован Кантакузин је записао: „У исто време умро је и краљ, владар Трибала (тј. цар Душан) и не мали метеж се распламса међу Трибалима. И Симеон (Немањић), краљев брат… тежио је за читавом влашћу над Трибалима… и краљев син Урош заратио је на стрица… И најмоћнији од великаша код њих (Срба) оне слабије уклонише са власти и сваки себи потчињавајући оближње градове, једни су у борби Краљу (Урошу) помагали… а други су помагали стрицу Симеону…

У то доба, у патуљастој Византији, држави с „великом главом“ (Цариградом) и са све мањим „телом“, на власти се већ петнаест година, уз прекиде, налазио Јован В Палеолог. У суседној Бугарској, Душанов шурак (брат Душанове жене Јелене) цар Јован Александар Асен владао је такође већ дуже од две деценије (од 1331), али над све слабијом и поделама растројеном земљом. Већ око 1356. године царев син Јован Страцимир је постао практично независан владар уз пределе на Дунаву као „видински цар“. Влашка и Добруџа, некада делови Бугарског царства, такође су се осамосталиле.

Насупрот слабим и разједињеним хришћанским државама, емир Орхан, син Османов, владао је већ више од две деценије све већом османском државом која се простирала на западном делу Анадолије и започела ширење по Балкану (Предлог Магацин-а: Види „Први сукоби Срба и Турака“).

Само годину дана пре смрти цара Душана (1354) Орханов предузимљиви син – Сулејман-паша – заузео је Галипоље, византијску луку на европској страни дарданелског пролаза. Од тог доба Турци су све дрскије и бројније насељавали византијске територије у Тракији. Њихови брзи одреди коњаника акинџија залетали су се и дубоко у Бугарску и Византију, пљачкајући, палећи и купећи робље. У једном сукобу Турака с Бугарима близу Софије око 1355. године погинуо је најстарији син бугарског цара Михаило Асен. Шест година раније, у сличном сукобу, погинуо је и његов брат Иван Асен IV.

Емир Орхан градио је чврсту, централизовану државу с јаком војском чије језгро није чинила лака и брза коњица (као у почетку турских освајања) него професионална пешадија под именом „нова војска“, односно јаничари.

Предлог Магацин-а:

Џамије на темељима српских манастира
Српско срце Омер паше Латаса
Срби исламске религије
Потурчавање Срба у Босни
Салих Селимовић: Муслимани Старе Рашке су Срби

Извор: Новости

Напиши коментар