Ево мене и ето вам рата с Турцима

milos obrenovic v

Слом првог устанка је задесио Милоша у околини Шапца. Поручено му је било да бежи. Нека истраживања кажу да је он желео да оде, међутим његова мајка, која је била једна од ретких особа са утицајем на њега, рекла је да јој не пада на памет избеглиштво, те је Милош остао у његовој кући у Црнући.

На јесен, можда током зиме 1813/14, (нема о томе много писаних података), у Такову, код цркве светог Ђорђа, Милош формално признаје Турску власт, надајући се да ће ово прекинути терор и насиље над Србима, које је трајало од краја првог устанка. Нажалост, ништа од тог се није десило, штавише, можда је било још горе – Турци су увели право „прве брачне ноћи“, што је још више расрдило људе.

Десило се да је и Милош Обреновић био заробљен и док је он био таоц у београдској тврђави, трајали су разговори да се дигне други устанак. Доста је било људима турског терора. Чекало се само да ли ће Милош доћи жив из Београда. Вратио се жив и здрав у Црнућу, и после неколико разговора, између осталих у Вреоцима код Лазаревца, донешена је одлука да се устанак подигне на Цвети 1815. године. Ово је велики православни верски празник, седам дана пре Ускрса. До сад трају дискусије о томе када треба да се слави годишњица тог догађаја, да ли 23. априла (јер по новом календару почетак је припадао овом дану) или на Цвети.

Заправо, у војничком смислу, устанак је подигнут на цветни четвртак на Руднику. Арсеније Лома растерао је турске порезнике, убио је Агу Токатлића. Лома је био велик човек, имао је више од два метра, што је у време кад су људи имали просечно 1,60м, остављало велики утисак. Током једне битке су га ранили и издахнуо у суботу, не дочекавши формално подизање устанка. Штавише, Лома је спремио заверу, да се Обреновић убије ако би пристао турцима, а не Србима.

Милош Обреновић и његови најближи сарадници проводе ноћ пре подизања устанка у манастиру Враћевшница. После крећу у Таково, до цркве светог Ђорђа, где је Милош признао турску власт. Присуствовали су служби, били су на причешћу, па се Милош попео на камен, који се налази поред дрвене цркве. Одржао је састанак са људима, рекао је да ће бити тешко, да се неће трпети издаја и малодушност, да свако мора бити храбар. Слични састанак је одржао код таковског грма. Тамо, на ливадама, чекало га је много више људи. Фамилија Тројанчевић је држала стражу, да не би Турци којим случајем напали учеснике састанка. Милош је отпремио чету војника, на челу са својим братом Јованом Обреновићем ка Љубићу и Чачку, а он се вратио у своју кућу у Црнући. Још једном размислио све ово седећи поред своје куће, обукао се у војводско одело, и рекао „Ево мене, и ето Вама рата с Турцима!“.

Током устанка наравно да је било страдања, многи људи су страдали због српске издаје, као на пример приликом битке на Љубићу. Обреновић је ухватио издајника и обрачунао се са њим на морбидан начин – Истопљено олово сипао му је у грло, да никада више не преговори. На ово се позивају противници Милоша Обреновића, који кажу да није поштовао никаква права. Треба ипак узети у обзир да таква права тада нигде нису поштована. Срби су се тек борили за слободу. Чврста Милошева рука је била једино решење у том тренутку.

Тако су, мање више, изгледала последња два дана пред почетак другог српског устанка, који је означио почетак краја турске владавине, који се формално десио 1833. године. Кнежевина Србија била је слободна земља.

Предлог Магацин-а:

Како су Срби „испратили“ Турке из Београда
Српска брука: По кући књаза Милоша кокошке се шетају и носе јаја

Аутор: Рафал Конђолка
Извор: Пољска и Србија

Напиши коментар