На данашњи дан, на Велики петак, 9. априла 1999 године, почела је Битка на Кошарама

d185d0b5d180d0bed198d0b8-d181d0b0-d0bad0bed188d0b0d180d0b0
На фотографији: српски јунаци испред карауле Кошаре

Због односа снага,услова у којима се водила и губитака – више од 60 мртвих наших војника, међу којима и руски добровољац Булах Глебович, и преко 150 рањених – позната и као – Пакао Кошара.

Битка на Кошарама се водила од 9.априла до 10.јуна 1999 године између српске војске, онда под називом Војска Југославије са једне стране и троструко надмоћнијих снага НАТО-а, регуларне Војске Албаније и терориста ОВК са друге стране.

Како су положаји непријатеља били на већој надморској висини од положаја ВЈ, а сама караула на изузетно неповољном месту, ова локација је одабрана као један од праваца напада.

Циљ напада НАТО је био да се поразе јединице ВЈ на пограничном прелазу Кошаре и изврши копнена инвазија на Косово и Метохију.
План им је био да заузму Ђаковицу и пресеку линије ВЈ између Ђаковице и Призрена. Њихов коначни циљ је био да заузму читаву Метохију и натерају ВЈ на отворену битку, омогућивши на тај начин НАТО авијацији да их бомбардује, пошто НАТО није имао успеха у уништавању копнених јединица ВЈ.

На Велики петак, 9. априла 1999, у 03.00 почела је масовна артиљеријска ватра са албанске стране у правцу карауле Кошаре. Ватра је била отворена од стране регуларне Војске Албаније према пограничним положајима ВЈ. Међу њима су се налазили и припадници француске Легије странаца, британског САС-а, италијански и немачки специјалисти за навођење артиљеријске ватре. Албанци су нападали у три правца, први је био према врху Раша Кошарес, други је био према караули Кошаре и трећи према врху Маје Главе.

Током артиљеријског бомбардовања, отприлике 1.500 припадника ОВК је непримећено пришло граници. Тада је на првој линији било само мање од 200 припадника ВЈ. Крвава битка је трајала током целог дана са великим губицима, поготову са стране нападача.

„Биле су то страшне слике, горели су и небо и земља. Чули су се јауци рањених, од пројектила су била пресечена и стара стабла пречника и до један метар, али линија фронта није померена“ – прича потпуковник Љубинко Ђурковић.

Битке су се наставиле целе ноћи све до јутра следећег дана. Тада је уз помоћ артиљерије ОВК заузео Маја Главу и наставио гранатирање карауле Кошаре, а војници ВЈ су морали да напусте караулу поподне. Око 19 часова припадници ОВК су ушли у напуштену караулу и велике телевизијске екипе, као амерички CNN и британски BBC, су одмах пренеле ту вест.

Припадници ВЈ су се повукли према другој линији одбране изнад карауле, јер су те позиције биле лакше за одбрану.

Током следећег дана су стигла и појачања за наше војнике у људству и у артиљеријском оруђу. Долазили су и очеви као добровољци да се боре поред своје деце.

„Мој батаљон је имао нешто више од хиљаду бораца у саставу 125 моторизоване бригаде, а били смо појачани и једним бројем припадника 63.падобранске бригаде из Ниша и добровољцима. Имали смо и два одреда добровољаца из иностранства, један је сачињавало око 40 руских козака, а други двадесетак Скандинаваца. Били смо решени да сви изгинемо, али да не дозволимо да и на један педаљ српске земље стане непријатељска чизма“ – прича потпуковник Љубинко Ђурковић.

Према његовим речима, борбе су без прекида трајале све до склапања Кумановског споразума, а непријатељ ни у једном тренутку није успео да направи пробој. Фронтовска битка на линији од око 15 километара, коју су бранили Ђурковићеви војници, била је толико страшна да је сви описују као „пакао Кошара“. За два месеца борби непријатељ је свакодневно покушао пробој, а најјачи напади, поред првог дана, десили су се 12. априла и 6. маја, када је копненом нападу претходило више од 10 часова непрекидног бомбардовања НАТО авијације.

„Имали смо информације чак и из команде НАТО о дејствима авијације од наших обавештајних структура, тако да смо парирали макетама симулирајући лажне положаје за које је њима требало и по два дана да би их разоткрили, а до тада би дејствовали по њима.“

План НАТО-а, покушај копнене инвазије Косова и Метохије, као резултат је имао потпуни неуспех. Званични губици непријатеља, НАТО, Војске Албаније и терориста ОВК, су око 150 мртвих, иако се сматра да их је било много више, више од три стотине рањених и пет уништених тенкова Војске Албаније.

Молим Те Преблаги Господе помени у Царству Твоме православне војнике на бојишту убијене, јер су пали за слободу земље Српске, и прими их у небесни посед Твој као мученике изранављене, окрвављене својом крвљу, који су пострадали за Свету Цркву Твоју и за Отачаство, како си Ти благословио по доброти својој.
Амин.

Димитрије Марковић / ФБР

Напиши коментар