Поклоничко путовање у Јасеновац

jasenovac-624x390

Чудан је и необичан сваки позив на поклоничко путовање. Из једне стварности идемо у сусрет другој. Из успаваног и помало мемљивог града, идемо у посету нашим рођацима и сродницима који су у Царству небеском. Земља их не беше достојна и на њих се обрушила сила зла у којем свет и лежи. Али они и по свом узлету на небо и данас пројављују силу васкрсења и вечности у овој долини плача. У стварности у којој влада континуитет стреса, у којој се са муком боримо да очувамо мир у својој души идемо ка месту најужаснијег страдања. Та трагедија узнемирава, али знамо да ће немир који нас прати у сусрету са Јасеновцем прећи у узвишени трепет у којем се предокушава спокој.

Пут до границе је био миран. Већ на граници, на хрватској страни долази до мањих неугодности. Излазак целог аутобуса на оверу пасоша, затим поприлично дуго задржавање уз објашњење да морамо сачекати два аутобуса из Београда и да ћемо имати полицијску пратњу коју нисмо тражили. После ћемо схватити зашто је та пратња била неопходна, као и упозорење да нигде не скрећемо са задате маршруте. Полицајци су углавном били љубазни, сем једног пред самим спомен-подручјем Јасеновца који нам је поприлично нервозно није дозволио да одемо до тоалета на једном паркингу на аутопуту.

У поноћ 21. априла кренули смо аутобусом испред железничке станице. Путовање је организовано поводом седамдесет година од пробоја заточеника из логора Јасеновaц (22. април 1945). Обезбеђен је бесплатан аутобус за оне који су имали жеље и воље да посете место највећег страдања Срба у 20. веку. Организатор поласка аутобуса из Новог Сада је био Одбор за културу памћења удружења Зрно Словесности, који воде Дарко Милојковић, Радмила Хајдер и Горан Ракић. На самом почетку, после прозивке и евиденције путника, прочитана је молитва и подељени су ланч пакети, које су обезбедили господин Огњен Мучибабић и пекара Константин.

Музеј је био затворен, иако се у њему и нема Бог зна шта видети. Разлог ових додатних мера опреза схватили смо тек после подне – била је посета хрватске председнице. Она је спомен-подручје посетила инкогнито, док су народ и свештенство били у цркви, и одала почаст жртвама нејавивши се никоме. Та немушта посета председнице, као и, рекло би се, пре шепртљавост него лоша намера хрватске полиције, говори о проблему суочавања са геноцидом над Србима нове „неовисне“ државе Хрватске. Као да се цело хрватско друштво збуни кад „Каинов ожиљак“ који они игноришу постане очигледно видљив.

jasenovac 2

Зоран Вучић, који ради у Патријаршији и био је вођа београдске групе, успео је да замоли кустоса (чије име овога пута нећемо помињати) да нам каже коју реч. Сувишно је рећи да и он, као и многи Срби из Хрватске, нарочито запослени у државним установама, има неку срнећу опрезност. Зато је и замолио да га не снимамо. Скроман и паметан младић има већ поприлично искуство јер већ десет година ради у музеју. Веома лепо, коректно и детаљно нам је причао о логору, као и о прогону логораша и о последњем великом страдању. Том приликом је више од хиљаду људи који су покушали пробој преживело њих свега око деведесет. Поставља се питање шта су партизани као вајни ослободиоци радили, зашто су толико чекали и одуговлачили са ослобађањем логора. Зашто партизани нису ни покушали да ослободе Јасеновац. Дејан Мотл, кустос из Доње Градине, препоручио нам је књигу Зашто Јасеновац није ослобођен од аутора Славка Комарице и Славка Одића, која говори о овој теми и осветљава овај проблем. Наш кустос у Јасеновцу био је прекидан непријатним упадицама и ригидним и не баш утемељеним ставовима, који су долазили од неколико посетилаца. Разних упадица, трзавица и међусобица било је и пре његовог говора, тако да се стиче утисак да смо народ који тешко може да се сабере и оствари једномислије и једнодушност чак и на месту оваквог страдања. Зато смо се и осамљивали по мањим групицама.

Сасвим је друга слика била код манастира у месту Јасеновац, односно код Цркве рођења Светог Јована Претече. Могло би се рећи да се сабрао мали архијерејски сабор – Патријарх и око двадесет владика – а људи око цркве изображавали су народну саборност каква је описана на крају „Горског вијенца“. Било је дирљиво видети мало српско стадо сакупљено са свих страна како се савија око своје светиње, шћућурени као врапчићи под стрехом. Али та мала заједница носила је сведочанство о постојаности живота и о неуништивости српског народа до краја века. На улазу у манастирску порту „Чувари Христовог гроба“ из Врлике у народним ношњама и у шпалиру, попут неких народних витезова, дочекују Патријарха и владике. Посебно је био импресиван долазак владике славонског Јована. Озареног лица, са неким чудним расположењем, у којем се комбинује спокој достојанства и одушевљење, улази међу народ. Он није дошао на комеморацију већ да прослави победитеље смрти, да се причести са сабраћом архијерејима и верним народом, а потом да освети колач у славу Божју а у част новомученика српских, да своје молитве, муке и вапаје за Царством небеским упути онима који су га кроз крв и патње задобили. Питам га како је у новострадалној Славонији. „Како је? Дођите и видите, проведите овде неколико дана, погледајте ове куће около (које носе ожиљке рата) – и све ће вам бити јасно.“

jasenovac 3

После литургије крећемо ка спомен-подручју. Леп дан, пролетњи, сунчан. Рода клепеће са стуба поред цркве. Да није оних ожиљака на кућама, на које је указао владика Јован, слика скоро па идилична. Ти ожиљци, али и графити пуни мржње, засецају нам се у свест и подсећају да је геноцид настављен и крајем прошлог века – протеривањем Срба са својих огњишта.

Молитва на спомен-подручју подсетила ме је на Беседу на Гори. На највећој хумци, практично брдашцету, архијереји и свештеници узносе молитву. Поред њих два часна крста донешена из Јерусалима. Ми, народ, ту око њих, у подножју хумке. Беседа митрополита Амфилохија била је торжествена. Владика Атанасије сагнуо главу, жмури и подсећа митрополита на имена новомученика. Пребира у глави, као да је духом узнет у галерију тих светих ликова.

После смо били у Доњој Градини. Веома љубазан наш домаћин кустос Дејан Мотл. Паметан, скроман и трудољубив. Потпуни контраст застрашујућем немару српских власти, како у Републици Српској, а ништа боље ако не и горе, онима у Србији. „Немар је највећи непријатељ човеков“, рече владика Атанасије, онако успут, при повратку са спомен-подручја. Мотл нам је поделио зборнике и сведочанства о Јасеновцу које издаје Спомен-подручје Доња Градина. Представио нам је исцрпно ово место страдања, као и проблеме у одржавању сведочанства са којима се суочавају запослени. У парку код споменика Светлана Стевић је отпевала народну песму у којој се разоткрива тајна зла и ужас клања. И сада ми није добро када се сетим.

jasenovac 4

У повратку опет гњаважа на граници Републике Српске и Хрватске, криво нам је што због ових одуговлачења не можемо да обиђемо Кућанце, родно село Патријарха Павла. Ипак, свесни смо да се кући не враћамо исти. Кренули смо на место страдања и патње а прошли путем живота. Надахнути благодаћу у сусрету са светињом, враћамо се задовољни, не осећајући умор, јер смо свесни да смо бар мало и на овом путу пробразили себе.

„Чудан је и необичан сваки позив на поклоничко путовање. Из једне стварности идемо у сусрет другој. Из успаваног и помало мемљивог града, идемо у посету нашим рођацима и сродницима који су у Царству небеском. Земља их не беше достојна и на њих се обрушила сила зла у којем свет и лежи. Али они и по свом узлету на небо и данас пројављују силу васкрсења и вечности у овој долини плача. У стварности у којој влада континуитет стреса, у којој се са муком боримо да очувамо мир у својој души идемо ка месту најужаснијег страдања. Та трагедија узнемирава, али знамо да ће немир који нас прати у сусрету са Јасеновцем прећи у узвишени трепет у којем се предокушава спокој.

Фотографије: Милан Орељ
Извор: Зрно

Напиши коментар