У Француској „вештачко ванредно стање“

francuska1

Француска је драстично проширила овлашћења тајних служби што је реакција на терористички напад у Паризу. Јан Филип Албрехт, немачко-француски посланик Европског парламента, сумња да нови закон чини земљу безбеднијом.

DW: Француска скупштина је у уторак донела закон који омогућава француским службама шпијунажу без судског налога кад год се ради о „терористичкој претњи“, али и „индустријским и научним интересима“. Господине Албрехт, хоће ли овако Француска постати сигурнија?

Jan Filip Albreht: О томе нам ови закони ништа не говоре. Њима се проширују овлашћења тајних служби мада у већини случајева није јасно да ли ће то олакшати истраге. У првом плану је намера да се симболично покаже како власти предузимају све што је у њиховој моћи како би гарантовале безбедност.

Да ли је ово директна реакција на масакр у редакцији Шарли Ебдоа и недавни хакерски напад на ТВ5 Монд?

Јасно је да власт Франсоа Оланда овиме покушава да покаже реакцију на нападе на Шарли Ебдо и јеврејску продавницу у Паризу. Али не доприноси повећању безбедности баш свака мера која је по закону могућа и политички изводљива. Верујем да влада овим сигналом жели да смањи притисак који јавност осећа, али да је мање водила рачуна о томе да ли ће ове мере поспешити полицијски и истражни посао у борби против тероризма.

Шта је спорно у законима?

То је дозвола службама да сада без посебног повода могу да надгледају и особе који нису сумњиве у безбедносном смислу. Ту се ојачавају старе и не претерано успешне методе прикупљања података и присмотре уместо да се изгради инфраструктура која би омогућила надлежнима да брже реагују онда када су сумње потврђене. У Француској се, ако хоћете, вештачки прави ванредно стање како би се створио осећај сигурности.

Француски држављани могу бити надгледани само у случају претње по „националну безбедност“, а уз то уводи се и нова комисија која би требало да контролише рад служби. Нису ли то разумни демократски оквири?

Појам „националне безбедности“ је у закону потпуно нејасно и лабаво дефинисан. Ту видим проблем и сумњам да је оваква легислатива спојива са основним правилима ЕУ. Контрола би, наравно, требало да буде у првом плану. Но проблем је што то није судска контрола која би у свим случајевима осигурала права шпијунираних грађана.

И то је, према Вашем мишљењу, проблем са становништа ЕУ?

Особе које су циљеви прислушкивања би морале да имају иста процесна и друга права као и осумњичени у свим другим случајевима. У погледу тога постоје правила Европске уније која треба да осигурају те демократске стандарде.

А они су у Француској угрожени?

То треба да утврдимо. Уколико су стандарди ЕУ угрожени – а ја видим назнаке тога – онда ће закон морати да се коригује, тако што ће Европска комисија упозорити Француску.

Да ли ће шира овлашћења за тајне службе постати пример и за друге државе Европе?

Надам се да та идеја неће пустити корење преко граница Француске. Имамо очигледно претеривање и постоји потреба да се ствари врате на терен чињеница. На послетку, овај закон не доприноси ничему осим симболички некаквом осећају сигурности.

Да ли је нешто слично замисливо у Немачкој?

Имали смо нешто слично у Немачкој, а део закона је и данас на снази. После терористичких напада од 11. септембра 2001. државе Европске уније су донеле преко 200 закона за борбу против тероризма и, како су тврдили, „повећање безбедности“. Ниједан закон није оцењен. Није јасно колико су ти закони уопште допринели безбедности. Напротив: видимо да је опасност од тероризма и даље акутна, да спречени и изведени напади показују како оваква врста „безбедносних закона“ баш и није велика мудрост.

*Јан Филип Албрехт, 32, је посланик немачке странке Зелених у Европском парламенту. Тамо је и заменик председника Одбора за унутрашњу политику и право. Албрехт поседује двојно држављанство Немачке и Француске.

Извор: dw.de

Напиши коментар