Долази Меркелова – хоће ли опет лопте улазити само у српски гол?

Фото: Танјуг/АП (Markus Sćreiber)
Фото: Танјуг/АП (Markus Sćreiber)

Динамизам српске спољне поилитике још је на високом нивоу, чак и напредује, са изгледима да у јулу и следећим месецима досегне врхунац који би назначио уверљиве одговоре на бројне дилеме и претпоставке које оптерећују савремени живот Србије и одрђују њену укупну будућност.

Изузетно активној тројци на државном врху – председник Николић, премјјер Вучић и шеф дипломатије Дачић – придружили су се и неки министри и парламентарци, па и угледници без функције, што је проширило и број тема и предлога како решавати проблеме.

Доминирају, наравно, ЕУ и Космет, две теме у једном кругу, директно међузавусне, толико чак да од решавања статуса Косова и Метохије, макар заједничког опредељења Београда и Приштине за трајно решење, зависи и кад ће почети последње припреме за улазак Србије у ЕУ, наравно и обратно. Од те теме са два почетка и краја, зависе све друге, тако бар говоре они који о њима одлучују. Нису, наравно, те друге, наизглед мање важне теме, нимало маргиналне, већ постају изузетно важне пошто произлазе из оне са два краја. Наметнула се, тако, једна важна преокупација свих, и учесника у расправама и тзв. посматрача, наравно западних моћника – сада је то регион Балкана…

Балкан, или западни Балкан – како га, погрешно или непотпуно, назваше западни језикоклепци, а Балканци прихватише – у свим је, на жалост, бројним ратовима, малим и великим, светским, постао, био и сада је синоним крвавих сукоба и међуљудских пожара, па је зато и назван – „буретом барута” .

Готово перманентна опасност ратних сукоба, унутрашњих или спољних повода, присутна је и сада, најизразитије после међурепубличких судара Деведесетих година, подстакнутих и покривених западним, НАТО, ракетно-нуклеарним интервенцијама.

Нема, наиме, скупа или састанка од билатералних до групних, у којима се, малте не све објашњава – регионалним приоритетима, најчешће да се, наводно, не би поновио неки од познатих или избио балкански сукоб нових облика и димензија.

Циљ је, наравно, да се , лансирањем страха, али и наводним принципијелним нуђењем политичких, како кажу, јединих реалнух решења нађу јединствени поуздани изласци из кризе, чиме се, крупним речима, жели да постигну – своји циљеви. Тако се, обичним скривалицама, покушавају да оправдају претходни и припреме нови насилнички потези. То је, управо, као нико, најдрастичније осетила Србија, у свим, па и у нановијем рату на крају минулог века – бомбардовањем и отимањем територије!!!

Мајски састанци и скупови (Москва, Баку, Хавана, Брисел, Беч, Берлин, наравно Београд и Тирана), продужени јунским скоковима у високу дипломатију, показали су, уз несумњиве вредности, и доста од онога што продужава политичку праксу наметања и насиља разих врста.

Није се званично очекивало, али јесте нескривено прижељкивало да ће Вучићева посета Америци, уз повратак међудржавног поверења и узајамног разумевања, остварити и неке, макар почетне резултате који би водили решавању проблема насталих управо политиком насиља САД и њених западњачких савезника.

Такву перспективу било је могуће, макар наслутити само америчким јавним залагањем за решавање косметске кризе у складу с истином и правдом, применом свих базичних међународних принциапа. Амерка, међутим, примењује своје прунципе, засноване на доминацији светом, чији је један пример отмица српског Космета од српског народа и његиве државе.

Вучићева тродневна посета Вашингтону, на жалост у сенци породичне трагедије потпредседника Бајдена, није ничим изненадила ни српску, ни америчку јавност, светску не би требало помињати, јер се, реално, никакве промене нису очекивале – наравно у оном најважнијем, Косову и Метохији.

Та тема, једноствно, није помињана – не због нижег персналног нивоа Вучићевих саговорника, већ зато што Америка и не помишља да промени иједан став драконске политике о Космету. Вучић је, истина, поменуо разлике, знало се да се односе на Косово и Метохију, али није објављен ниједан детаљ о тој теми – а зашто би кад се ништа ново и није догодило.

Дијалози и шири разговор окренули су се другим, важним економским темама а од спољнопоилитичких додирнута је само бебедност, превасходно – западнобалканска.

Далеко од тога да је садашње стање на Космету, означено готово свакодневним нападима на Србе, повратнике – зашто би амрички политичари причали о ономе што знају, а неће да мењају, јер промене би подразумевале повратак Космета матици, али и сеобу америчке војне базе Бондстил, важне за америчке геостратешке циљеве, тамо у енергетски богатом Закавказју и руском Сибиру.

Зашто се, уосталом, чудити Американцима, Вучићевим домаћинима, кад су о отмици Космета пре неки дан усред Будве ћутали лидери свих, ваљда, суседних балканских земаља, окупљених на високом скупу „Брдо-Бриони”.

Није чудно ћутање хрватске председнице или још неког, али шта рећи за црногорског председника Филипа Вујановића, домаћина скупа, па и Приштевке Јахјаге која је барабар равноправно седела за истим столом са свим јужнобалканским предсдницима, наравно и са Томом Николићем.

Наш председник је ,истина, рекао колегиници да „да не умишља да предводи неку младу драву, јер Косово то никада неће постати”, али је лидерка из Приштине поручила да је легално за столом са другим председницима из региона и да се Николић „вратио већ познатој реторици”, па подсетила је на чињеинцу да „република Косово има раноправни третман на свим регионалним форумима”…

Збиља је то тако, и у региону и ван њега, свуда где је Јахјјагина држава призната, а то је, на жалост, половина земаља света, кажу и неки број више. Важније од броја, бесумње је чињеница да од оних земаља које су признале и безрезервно подржавају шиптарску државу најдиректније зависи почетак разговора о чувеним поглављима, а то је једини пут који види до врата Европске униие.

Позицју Србије додатно отежава и јасна намера лидера ЕУ да учлане и приштинску државу, а то би значио још један шампионски поен, раван двоструком признавању независности. Још једном би се, тако, Србија нашла за истим столом са Јахјагиним Косовом.

Из бриселских кругова већ јуче је најављена нова серија састанака представника Београда и Приштине, која би припремила дијалог Вучића и Мустафе 23. јуна, а дипломатски извори не случајно најављују изузетно значајним разговор и за српско приближавање ЕУ. И, ако не буде тако, све што се већ збило, наравно у режији западних силника, само је нова фаза легализације независности албанског Косова.

Није ли то поновни покушај гашења балканске ватре – ватром. Зашто и где воде толики састанци о Балкану на Балкану, а где се деде Томина платформа – да је није „прочитала” Јахјага?

Вашингтон и Брисел вероватно јесу – не би у Београд долазила Ангела Меркел – неинформисана, нити ће одавде отићи празних руку.

Ко, коначно, порази српске спортисте ван спортског поља, пре но што две репрезентације или два клуба, из Београда и Приштине стану један испред другог? О спорту се не може ћутати – као о политици – све ће се ускоро видети, и голови у мрежи – наслућује се чијој!

Знаће се, ваљда, и ко и зашто пали Балкан!

Предлог Магацин-а:

Немачка још од Берлинског конгреса има план за Србију
Ангела Меркел међу неонацистима (ФОТО)
Американци, Немци и Британци кроје нови Балкан на штету Срба

Аутор: Раде Брајовић
Извор: Факти

Напиши коментар