Дуга путања једног куршума

atentat
У тек завршеној „Ноћи музеја” једна од изложби која је привукланајвише пажње одржана је у Музеју науке и технике, Одељење Музеј Српског лекарског друштва. „Кобни мај 1903.” назив је поставке на којој су посетиоци могли да погледају два револверска зрна испаљена у ноћи Мајског преврата. Једно је усмртило краљицу Драгу, а друго је нађено у соби у којој се атентат догодио. Поред куршума, изложен је и текст извода из обдукционог протокола краљевског пара.

По речима др Јелене Јовановић Симић, кустоса Музеја и ауторке изложбе, није познато како је су зрна завршила у фонду Музеја српске медицине СЛД, који је од 2007. године Одељење Музеја науке и технике. Нађени су у коверти на којој је стајало „Министар унутрашњих дела”, вероватно из Полицајног одељења, али без икаквих података о дародавцу, или о томе како су својевремено набављена за Музеј Српског лекарског друштва. Извесно је само да потичу са обдукције краљевског пара и да су у Музеју СЛД чувана више деценија.

Уз зрна, изложен је и извод из обдукционог налаза. Цео обдукциони налаз давно је изгубљен, али је сама прича о налажењу макар овог делића занимљива. Наиме, др Јовановић Симић објашњава да је овај документ нађен сасвим случајно. Године 1991. др Слободан Савић, професор судске медицине на Медицинском факултету у Београду био је на специјализацији у Институту за судску медицину у шведском граду Лунду. Док је време проводио у лекарској соби, поглед му је застао на једном од многих урамљених докумената који су стајали на зиду. Почео је да чита текст који је био преведен на енглески, и у тренутку се следио. Схватио је да је то извод из обдукционог протокола тела краља Александра и краљице Драге. Код (шведских) колега почео је да се распитује о пореклу тог документа, али нико није могао да му објасни како је доспео на зид лекарске собе у Шведској. Извод је тако стајао деценијама, а да нико није знао о чему се ради. И ко зна докле би стајао, да га др Савић није препознао као таквог, и направио препис.

Мирна ноћ у Београду

Извод потиче из извештаја који су кобне мајске ноћи 1903. године направили обдуценти, др Едуард Михел и др Демостен Николајевић. А вече тог 29. маја 1903. године је бар за њих двојицу сасвим обично почело. Тако је, уосталом, изгледало и било коме ко је прошао Београдом. Лепа пролећна ноћ. На двору је приређена вечера за чланове владе и краљичину породицу. Како добар оброк ваља мало оплеменити културом, после вечере је госте забављао оркестар Краљеве гарде.

Град живи свој уобичајени живот, мало по улицама, мало по кафанама. Неком случајном пролазнику који би се нашао испред Официрског дома би може бити упала у очи неуобичајено весела атмосфера. Из кафане, и баште и затвореног дела орила се песма, музика је свирала, официри су се веселили. Дизале су се чаше, наздрављало, празниле се брзом брзином, поново пуниле. А све без неког видљивог повода. Полицијски агенти, који би повремено свраћали у Дом да осмотре прилике, били су збуњени. У неко зло доба, неки од официра су од музике бесомучно почели да наручују да им свира „Коло краљице Драге”. У паузама оплитања кола бучно се наздрављало краљевском пару.

metak

Занимљиво је да агентима у очи није упао један официр који је сам седео у ћошку. Без обзира на топло време, био је огрнут мантилом, а ни у једном тренутку никоме није допуштао да му приђе. Чак ни келнерима. То је био поручник инжењерац Милутин Лазаревић, који је у џеповима мантила крио штапине динамита. Експлозив је требало да послужи за разваљивање дворске капије и врата у оквиру двора, ако случајно нешто пође мимо плана. И остатак кафанског друштва био је ако не директно упетљан, оно бар упућен у заверу. Када је коловођа Драгутин Димитријевић Апис добио дојаву да је концерт у двору завршен, наредио је покрет. Већина оних официра који су до тада деловали мртви пијани, скочили су на ноге и одмах дошли себи. Улицом је прошао и пензионисани пуковник Александар Машин, старији брат првог мужа краљице Драге, Светозара, један од организатора завере. Пуковник Машин био је у парадној униформи, спреман да прими команду над војском по окончању пуча.

Муке лепог Лазе

Официри су се трком упутили ка дворском конаку. Стезали су сабље уз тело, а колона је била дугачка стотинак метара. Један од официра није схватио да само треба да се прави пијан, па је мало претерао, успут је улетео у неку кафану, запрепашћеном кафеџији рекао да вечерас двор лети у ваздух, а онда несрећника везао са стуб у кафани, погасио светла, закључао врата и трчећке се запутио ка двору.

Тамо је већ почела драма. Поручник Петар Живковић, то вече командант дворске гарде, завереницима је откључао капију. Неки кажу прилично невољно, тресле су му се руке. Када је коначно успео, завереници су га одгурнули и растрчали се по конаку. Тада су сасвим случајно страдали и потпуковник Наумовић, који је то вече био ађутант на двору, али је припадао завереницима, и дежурни капетан Миљковић, који је за заверу знао, али није учествовао у њој.

Иронија је да је Наумовићев задатак био да обезбеди кључеве краљевских одаја. Неко је случајно пуцао у њега, и завереници нису успели да нађу кључ. Ако нема кључа, има динамита, па је поручник Лазаревић приступио послу. Врата краљевских одаја растурена су у парампарчад и завереници су нагрнули. У то време рањен је и сам Апис, када је по степеништу појурио неког за кога му се учинило да је краљ.

kralj-Aleksandar-i-Draga

Краљ није био, али јесте била чета гардиста у приземљу, која га је дочекала пуцњавом. Стропоштао се тешко рањен, а остатак официра, забављен претурањем краљевских одаја, неко време није ни приметио да им је вођа пао. Од краља и краљице ни трага. Почело је да се шушка да су побегли тајним тунелима у руско посланство, удаљено неколико десетина метара даље. Онда се неко досетио да довуче прво ађутанта, ђенерала Лазу Петровића, зналца свих тајних двора. Добио је десет минута да им покаже тајну просторију. „Лепи Лаза” копрцао се неко време, водао заверенике около наоколо, све док потпоручник Велимир Вемић сасвим случајно на тапацираном зиду спаваће собе није приметио неко удубљење. Изгледало је као рупа за кључ. Лаза је прво негирао, али је завереницима поглед на његово слеђено лице био довољан. Нашли су их!

Послали су по секиру, али се ђенерал Лаза понудио да их извуче напоље, све у нади да ће се завршити без крви, могућим прогонством краљевског пара. Док је краљ Александар отварао врата, из дворишта се зачуо пуцањ, а из будоара у ком су били крик. Испоставило се да је краљица Драга у дворишту конака видела постројену чету Краљеве гарде и са прозора их позвала у помоћ. Једино није знала да је поручник Љуба Костић, командант, учесник у завери. На призор краљице на прозору, хладнокрвно је узео пушку и испалио метак. Ранио је у десно раме. До тада, врата будоара већ су била отворена и пред официрима су се указале прилике краљевског пара. Одмах су се огласили официрски револвери. Први је пуцао капетан Михаило Ристић, за њим поручник Вемић, па капетан Илија Радивојевић. Било је тачно 3 сата и 50 минута. Тада је страдао и Лаза Петровић, у покушају да одбрани краљевски пар. Чак је ранио једног завереника, али је брзо пао покошен мецима.

Обдукција на билијарском столу

По једним изворима, Александар се држао храбро. Претио је официрима да ће их повешати, дизао галаму. По другима опет, молио је да их поштеде. Како год било, у будоар су убрзо нагрнули и сви остали завереници. Када су испразнили револвере у краља и краљицу, већ увелико мртве, кренули су да их касапе сабљама и бајонетима, ко је већ шта имао. Свако је хтео да сечиво напоји краљевском крвљу. Када су се официри истутњали и завршили дивљање хладним оружјем, гола тела бацили су са балкона у башту. Још неко време су их развлачили и мрцварили, а онда се неко досетио да позове лекаре. Из кревета су извукли поменуте докторе Михела и Николајевића. Први је био просектор Опште државне болнице, а други дворски лекар. Лешеве су унели у конак, и према неким изворима одмах обдуковали на билијарском столу, као највећем који су могли да нађу. Пуковник Машин тражио је да присуствује обдукцији.

obdukcija

Због његовог присуства, лекари су се уздржавали од коментара. Вероватно није свеједно када један од главних организатора убиства стоји лекарима над главама који покушавају да раде обдукцију. Обдуценти су у перо судског записничара диктирали извештај. Код краља Александра су при летимичном прегледу увидели деветнаест устрелина. Један метак завршио је у пределу срца, један у стомаку, један у левом оку. Утврдили су и пет дубоких посекотина нанесених мачем. Прсти десне руке су недостајали, испоставиће се касније да је неко од завереника скидао прстење мртвог краља. Кад не може милом, може силом. Кичма је била сломљена, што је последица бацања са балкона.

Код краљице Драге примећено је тридесет шест устрелина. Као да то није било довољно, настало је и преко четрдесет посекотина, дубоких, а оне плиће нису се ни трудили да броје. Лице је било потпуно изобличено. Неки делови тела били су одсечени.

Танад су повађена из тела, и поставило се питање шта радити са лешевима. Брже-боље, завереници су одлучили да их следеће вечери сахране. Позван је дворски лимар Ђока Трифковић, који је залемио сандуке у које су положена тела. Краљ је сахрањен у фраку, а краљица у розе хаљини. У најстрожој тајности, пред конак су довезене таљиге.   Сандуци краљевског пара су натоварени, и у пратњи неколико завереника и неколико жандари одвезени до старе цркве Светог Марка на Ташмајдану. У тајности су положени у гробницу краљеве бабе Анке Обреновић. Све се одвијало у невреме, када се крштен свет не укопава, око један сат ујутру. Постављени су само крстови са именима, без икаквих титула.

Тако су почивали све до окупације у Првом светском рату. Године 1917, Аустријанци су над гробницом подигли споменик, на ком је стајало: „Овде почивају у миру божијем Његово величанство краљ Србије Александар Обреновић и Њено величанство краљица Драга Обреновић, који погинуше од зликовачке руке 29. маја 1903. године”. Ова прича савршено се уклопила у напоре аустријске пропаганде да Аписа и Србију окриви за Сарајевски атентат.

Краљ Александар и краљица Драга данас почивају у крипти цркве Светог Марка у Београду.

* * *
Са те обдукције краљевског пара и вероватно каснијег увиђаја у просторијама где се све одиграло потичу и зрна изложена на недавној „Ноћи музеја”. Можда је неко ко је био присутан хтео да их има за успомену, да сачува део историје? Можда и сам доктор Михел? Можда доктор Николајевић? Можда неко од присутних атентатора? Можда је неко од њихових потомака те артефакте својевремено однео у Музеј Српског лекарског друштва? Питања не недостаје, али сама др Јелена Јовановић Симић казује да изложба није прављена да даје одговоре, већ да поставља питања. Па како ко одговори, самом себи.

Аутор: Немања Баћковић
Извор: Политикин Забавник

Напиши коментар