Горанци, добри људи са Шар-планине (2)

Горанци имају толико тога да презентују свету. Свим људима добре воље. Уз историју, обичаје и културу које смо споменули у тексту ту су вруће лепиње, хлебови, ђевреци, пите, буреци, ћевапи, тулумбе, баклаве, шампите, торте, бозе, лимунаде, клакери, шприцери… И оно што их најбоље описује, а налази се у њима – њихова питома душа.

Истакли смо да је Ђурђевдан највећи празник Горанаца. И то јесте заиста тако! Он у себи обједињава паганске, народне и хришћанске елементе, творећи карактеристични амалгам горанске традиције и културе. Горанци га зову Ђурен. За разлику од крсне славе, он траје седам дана, од којих су прва два најважнија. Први дан Ђурена назива се Потка и обележава се 5. маја. Култ природе представља битан део овог празника. Зором се одлази у поља и шуме у сакупљање биљака и лековитих трава („Кршипотке“). Дан пре Потке фарба се јаје, слично као у хришћанској традицији. Снажан магијски набој огледа се у ритуалном квашењу укућана водом са ђурђевданским биљем и умивањем са офарбаним јајетом, ради здравља. Обраћа се пажња на то који гост први долази у кућу (аналогија са полазником (положајником) у српској православној традицији). Сви воле да им дође добра, паметна, напредна, лепа и богата особа зато што ће им година бити таква. Верују да је најбоље ако неко дете прво уђе у кућу на овај дан, као симбол доброте, чистоте и невиности. Речју, врлине.

А сутрадан почиње прави мали карневал. Свануо је Ден Ђурен (Ђурђевдан). На хиљаде Горанаца из целог света долази у своју постојбину. Међусобно се поздрављају са „Аирљија Ђурен“! Шар-планиномодјекује звук бубњева, зурли и фрула, стварајући весели амбијент. Уске улице врве од живота. Жене су одевене у традиционалне народне ношње ручне израде. Оне које су удате облаче једноставну одећу, црне боје, док су млађе и неудате жене у својој везеној и свиленој одећи, позлаћеној и украшеној перлама и драгуљима. Оне покривају главу марамом, коју такође украшавају великим бројем светлуцавих ђинђуви. Целе године чекају ову прилику да покажу своју одећу украшену велим златним дукатима. На ногама су им беле ципеле, украшене стакленим перлама. Шминкају се сатима, све док им лице готово не поприми изглед маске. То је савршена прилика за упознавање и заљубљивање, што је један од главних разлога због чега многи Горанци прелазе на хиљаде километара. Младићи који још нису пронашли своје животне сапутнице удварају се на разне суптилне и мање суптилне начине, а један од њих је плаћање свирачима да непрекидно свирају, на тај начин исказујући наклоност нарочитој девојци, али и своје финансијске могућности. Главно место окупљања је место Влашка, у селу Враништу, али се Ђурен прославља и у другим горанским насеобинама, чак и у различитим данима (нпр. у Броду је централна прослава Ђурена 9-ог, а у Рестелици 10. маја).

Веселу атмосферу употпуњује нека врста турнира у традиционалном горанском рвању – пеливанству. Сама реч “пеливан” је персијског порекла и у дословном преводу значи јунак, али у ширем значењу подразумева способног, окретног човека изванредних физичких способности. Пеливани наступају голи до појаса, у посебним кожним чакширама званим киспет. Горњи део тела им се маже уљем, што јача и штити кожу, а отежава хватање. Борбе се одвијају на отвореном травнатом пољу. Борци улазе у терен сваки са свога краја и иду према средини. Ту се рукују, направе круг пљескајући се по ногама, врате се у средину хватајући се за рамена као да ће почети са рвањем, опуштају руке и још једном крену унаоколо. Вративши се у средину започињу борбу заузевши предходно високи почетни став, савијени у појасу и спремни за напад. У току борбе дозвољен је велики број хватова акција, стога пеливанско рвање веома личи на савремено рвање слободним стилом. Често се употребљава такозвани куртпанџ (захват који подсећа на дупли нелзон), бондрук (хват с леђа за врат), сарма (увртање са пребацивањем), черек (хват иза паса и испод једне ноге).

Пеливани
Пеливани

Такмичење може да траје веома дуго. Понекад се борба прекида због мрака и наставља наредног дана. Ако борба траје предуго догађа се да борци дизањем руке траже од судије да објави нерешену борбу. Пеливан је изгубио борбу ако додирне тло обема плећкама, дође у положај моста или полу-моста, буде дигнут са тла до висине својих колена или више, преда борбу из било којег разлога. Током борбе може да дође до одлуке, а да се борба не прекине одмах. Судија има више. Пошто се обично рвају два пара паралелно, за сваки пар се изаберу до три судије (то су обично пеливани-ветерани, они у које сви имају поверење).

Шампион пеливанских турнира међу Горанцима ужива велики углед и поштовање, посебно међу женском популацијом. Зато потенцијални пеливани по целу годину унапред тренирају не би ли понели ово ласкаво признање. И поред тога што су оптерећени бројним животним обавезама и напорним радом.

Горанци се највише баве сточарством, трговином и занатством. Узгајивачи су најпознатијих и најбољих овчарских паса на свету – шар-планинаца. На гласу су њихове пекаре, посластичарнице, ћевабџинице и бурегџинице, из којих се увек шири привлачан мирис укусног теста. Заиста, нико на свету не може направити тако укусан бурек као Горанци! О њиховој љубазности и ажурности не треба трошити речи. Њихове радње су често страдале током разних протеста у централној Србији, на срамоту свих нас. Неки необразовани и недовољно обавештени људи што се врелим и великим Србима зову, у наступима беса су ломили радње овим људима, вероватно мислећи да су у питању Албанци, због сличности њихових имена и презимена са албанским. На то су Горанци увек некако помирљиво одговарали, истичући да су у питању изоловани инциденти. Никада им није пало на памет да тужакају Србију по свету, оптужујући је за “дискриминацију”, “угрожавање људских права” и ко зна за шта све не, попут многих других. Они је једноставно доживљавају као своју земљу. Као своју кућу. Као своје имање. Као своју породицу. Са свим врлинама и манама које она има. Зато и ми морамо ценити њих. Морамо учинити све што је у нашој моћи како би заштитили њихов идентитет. Морамо помоћи њихову борбу за опстанак. Они су увек били уз нас. И у добру и у злу. Своју судбину су везали за судбину Србије, иако то нису морали. Одабрали су пут страдања, остајући верни својим сећањима на далеке претке. Они су део нас.

Зато, нека овај текст послужи као мала горанска сликовница, покушај да се заинтересовани упознају са животом и историјом добрих људи са Шар-планине. Молба да се скрене пажња целокупној јавности на чињеницу да се читав један мали народ богате културе и традиције практично налази налази пред нестанком, иако то ни по чему не заслужује. Горанци имају толико тога да презентују свету. Свим људима добре воље. Уз историју, обичаје и културу које смо споменули у тексту ту су вруће лепиње, хлебови, ђевреци, пите, буреци, ћевапи, тулумбе, баклаве, шампите, торте, бозе, лимунаде, клакери, шприцери… И оно што их најбоље описује, а налази се у њима – њихова питома душа.

Први део.

Аутор: Јован Алексић
Извор: Српски академски круг

Напиши коментар