Владан Глишић: Николићева платформа – обарање руке са Вучићем

vladan-glisic-nin-2

Платформа о Косову и Метохији још није добила званичан одговор у Влади Србије, али јесте неколико незваничних. Чак и пре него што је стигла у Немањину, тамо негде око последњег читања на Андрићевом венцу, премијер је на иницијативу Томислава Николића да покрајину врати у статус по Уставу из 1974, а север заузврат у широку аутономију, одговорио преко Wall Street Journal-а. У интервјуу за тај лист он „није искључио могућност“ да се, приликом „најављених“ (!?) промена Устава, из њега избаци преамбула о КиМ, која покрајину чини делом Србије и одвећ кочи планирани ток бриселског процеса. Да о преамбули разговара, ни „отворено и искрено“, а поготово не са партнерима из ЕУ, нема на уму и председник, по коме је могуће да се, на пример, ситуација у којој Београд покушава да повећа број српских судија у косовском правосуђу, преокрене у положај са кога Србија, попут ордења, додељује аутономију већ самосталном правосуђу на Косову.

Александар Вучић, истина, није имао смелости да преамбулу помене и у разговору са српским новинарима, али је упитност реалистичности платформе толико пута поновио да се без остатка може закључити да слање оригиналне председникове верзије у парламент на усвајање не долази у обзир. Након разговора са америчким државним секретаром Џозефом Бајденом (у Вашингтону) и немачком канцеларком Ангелом Меркел (у Београду), каже, одлучиће шта је реалистично, а избор саговорника казује да то не може бити оно што није прихватљиво Приштини и међународним чиниоцима. Сад, поређења тих виђења ради, ваља подсетити да у данима кад Влада одмерава предлог да се Албанцима да повлашћен статус на Косову, влада Исе Мустафе наставља да потврђује независност, међу бројним, коначно и чланством у Парламентарној скупштини Процеса за сарадњу у југоисточној Европи.

„Могуће је да се с платформом игра дупли пас“, каже Александар Попов, директор Центра за регионализам. „Да се захтеви постављају максималистички да би се дошло до Заједнице српских општина какву Србија жели, а што Косово прилично тврдо не признаје. Свака страна утврђује свој пазар, али цео текст платформе је анахрон и не верујем да може да повећа уцењивачки капацитет Београда у преговорима.“

То би било и у складу са тврдњама лидера СНС да са председником нема размимоилажења, што би могли да поткрепе и збуњујући, али обострани позиви на национално јединство. Процес је, међутим, неповратан и наставља се темпом који не диктира Београд. А пре разматрања и одлучивања о платформи, у Бриселу, после годину и по, почињу разговори о ЗСО, која је уједно и једна од главних полуга најновијег председниковог предлога. Срби са Косова, подсећамо, легитимисали су косовски систем изласком на изборе због чврстог обећања Београда да ће кроз ЗСО добити могућност да управљају територијом на којој су већина и да очувају чврсте везе са Србијом. Та ретка ставка Бриселског споразума, о којој још није било речи, већ је делимично обесмишљена кроз договоре о полицији и судовима, али се на северу Косова још чека на то неиспуњено обећање.

Елем, Вучић тврди да је већ и данас могуће код напредњака имати другачије мишљење, али најважније државно питање, Косово или Европа, превазилази основ поделе по фракцијама чак и да је реч о странци „аденауерског типа“ какву, како каже, прижељкује. Да по том питању нема јединства између премијера и председника, може се закључити из опречних коментара два највиша званичника. У Београду, Вучић је о платформи казао још да није Свето писмо, да мора да брине и о Србији, а не само о Србима на Косову и да већ сад зна да према овом документу Запад има изразито негативан став.

Фото: Спутник
Фото: Спутник

Из канцеларије председника стигао је одговор да су важећи Устав и признавање Косова границе испод којих председник неће ићи. Али, у односу на кога, ако не на политику Владе? Очигледна какофонија између Немањине и Андрићевог венца намеће и очигледно питање – да ли платформа о КиМ отвара ринг за предстојеће председничке изборе или за остатке српског у јужној покрајини?

Аналитичари су склонији да верују у прво, будући да и сам председник зна да је воз с вагоном „више од аутономије, мање од независности одавно напустио станицу. Међу њима и Попов, који тврди да је вероватнија друга опција да се преговорима ставља клип под точкове и да платформа служи као порука оном делу СНС који не одобрава ни разговоре, а камоли уступке према Приштини. „Засад се то питање третира унутар владајуће коалиције и сви још желе да тако и остане.“

Резултати новијих истраживања јавног мњења показују, међутим, да председникова идеја има могућности да кокетира и са незанемарљивим аудиторијумом изван опозиционог крила напредњачког чланства. Странке које се противе примени Бриселског споразума и европским интеграцијама појединачно би извесно прешле цензус. Радикали, Двери и ДСС, без обзира на могуће цепање те странке по линији подршке напредњацима на локалу, заједно би потенцијално освојили и преко четвртине гласова бирача.

Лидер покрета Двери (с највећим растом подршке), Владан Глишић, не искључује могућност сарадње са Томиславом Николићем, ако он остане на линији сопствене платформе. „У мери у којој платформа председника поништава Бриселски споразум она је добра, али питање је како председник може да предлаже платформу која је супротна Уставу. Двери су врло опрезне и неповерљиве према свакој иницијативи која поништава садашњи Устав, али ако је Николић искрен у намери да обори Бриселски споразум, имаће нашу подршку, каже Глишић, чији ће покрет, иначе, ускоро постати странка.

Платформа, као почетак политичког заокрета, не само у односу на Бриселски споразум него и у односу на политику „ЕУ нема алтернативу“, потенцијални су, каже Глишић, разлози да Двери „не затворе врата за сарадњу са Николићем“, али не с циљем да добију новог лидера који ће окупити „народњаке“. „Двери имају стабилан раст подршке. То је последица истрајности у начелима. Нисмо никада говорили о Великој Србији, али смо увек били против смањивања Србије по ЕУ стандардима. Живимо животе наших суграђана и зато нисмо склони да чекамо некаквог месијанског лидера, који ће нас окупити око идеја које заступамо већ више о деценије. Поготово не, ако је такав лидер испао из воза оних који Србију гурају у ЕУ, а КиМ у руке Тачију. За сада је Николићева платформа још увек само обарање руку између Вучића и Николића унутар СНС-а и као таква нама је небитна.

У последњем сличном обарању руку, када се такође говорило о две политике према КиМ, пала је Николићева рука. Претходна председникова платформа усвојена је у парламенту као резолуција 2013. године, без прихватања принципа да ништа није договорено док све није договорено и без прекида преговора са Приштином, а уз подршку опозиционог ДС.

Након чега, политика према Косову остаје јединствена, уз повремено Николићево потцртавање границе патриотизма. Пред важан корак потписивања другог, садржински претпоставка је и болнијег споразума са Приштином, „дупли пас“ логичан је корак. И већ виђен јануара 2013. када је у парламенту усвојен увод у потписивање Првог споразума о нормализацији односа, које је уследило само три месеца касније. Да председнички избори нису тако скоро, а цепање на линији патриотизма мање, понављање и саме суштине синопсиса било би вероватнији него што је данас.

Драгана Пејовић, НИН, рубрика Политика, 28.05.2015.
Извор: Двери Српске

Напиши коментар