3267

3267
Према званичним подацима, толико је Срба убијено у сребреничком крају. Исто толико студената је потписало апел којим су захтевали истину и правду за све жртве. У име своје савести и свих њих, свих 3267 Срба, које нико не спомиње, као да нису ни постојали.

Нашу генерацију, рођену крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века, многи су назвали унапред изгубљеном. Ратови, инфлације, кризе, перманентна политичка нестабилност и општи пад свих вредности учинили су да нас унапред отпишу као чеда пропасти, јада и беде. Наше одрастање памти крвави распад земље, пропаст рокенрола, успон турбо-фолка, Језде и Дафине, Пинка и Клеопатре, „Олују“ и непрегледне колоне избеглица, бомбардовање 78 дана и ноћи, стотине хиљада протераних косовско-метохијских сународника, петооктобарски преврат, убиство премијера, 17. март, одвајање Црне Горе, отимање Косова и Метохије. Пукли би и да смо од камена! Многи тако веле. Међутим, наша скорашња акција говори нешто друго. Да смо постојанији од стене, тврђи од челика, да поседујемо неслућене могућности. Кад смо сложни, срчани, упорни, кад сви радимо као један, кад сви имамо заједнички племенити циљ. Како је то могуће? Да бих вам то и објаснио, дозволите да говорим у првом лицу, иако то обично избегавам.

Пре двадесетак дана позвао ме је мој пријатељ Ненад и упитао да ли бих пристао да будем један од организатора академске акције која би имала за циљ упућивање јавног апела у коме бисмо затражили од председника и премијера Србије да не иду у Поточаре 11. јула текуће године, замолили их да од Русије затраже вето на британску резолуцију о Сребреници у Савету безбедности УН и скренули пажњу јавности на сегрегацијски однос према српским жртвама протеклих ратова. И сам утучен због свеопште ситуације у којој се као друштво и држава налазимо, а као историчар свестан тешких последица евентуалног усвајања британске резолуције о Сребреници, ни тренутка нисам размишљао и одмах му саопштио да ћу дати све од себе да у својим намерама успемо. Истог дана кренули смо у акцију, коју је иначе иницирала једна дивна девојка, ризикујући да буде сатанизована и прокажена.  Ишли смо „од човека до човека“, тихо и тајновито, да наши „слободни и демократски медији“ не би сазнали за наш пројекат и унапред га „избушили“ и саботирали. Свако од нас ангажовао је своје другаре, они своје поуздане пријатеље и тако редом… Врло брзо смо успели да скупимо 400 студентских потписа који су стајали испод нашег апела. Потом смо 23. јуна 2015. године изашли у јавност са нашим апелом и потписима, проследивши га свим медијима. И онда – БУМ! „Танјуг“, „РТС“, „Б92“,  „Блиц“, „Искра,“ „Печат“, медији са простора бивше Југославије и велики број локалних новина, телевизија и радио-станица брујали су о нашој акцији. Друштвене мреже су се „усијале“, а наша фејсбук страница за неколико сати добила неколико хиљада „лајкова“. Добијали смо подршку од наших људи из свих делова света. „Децо, свака вам част“, „Коначно неко да проговори у наше име“, „Ви сте наша будућност“, „Ви сте права Србија“, само су неки од коментара који су нам упућени. Они су нам уливали снагу и давали додатну мотивацију да наставимо даље.

Паралелно са великом подршком коју смо добили, почели су и први напади.

Бројни медији, тзв. “невладине организације”, као и појединци из нашег јавног живота упућивали су нам негативне коментаре, критике, па и увреде, сматрајући да наша акција “не доприноси помирењу у региону”. Неки од њих су ишли толико далеко да су нашу акцију назвали “фашистичком играријом”. Актуелни градоначелник Сребренице назвао нас је “групицом”. Ми смо све ово стоички и достојанствено поднели, чувајући углед, како нас лично, тако и наших факултета. Да бисмо показали да представљамо аутентичан глас српске младости, а не неке анонимне “групице” “екстремних десничара”, “клерофашиста” и “ретроградних снага” одлучили смо да наставимо акцију и скупимо симболичних 3267 студената који би својим именом и презименом јавно дали подршку нашој акцији.

Радили смо даноноћно, практично у три смене. Циљ нам је био скупити наведени број до 8. јула, када бисмо наше писмо са свим његовим потписницима предали председнику Владе Србије. Из часа у час стизали су потписи наших колегиница и колега из свих делова Србије, Црне Горе, Републике Српске, али и расејања. Кад смо већ код тога, треба истаћи да смо велику помоћ и подршку добили од српске дијасапоре. Она је била и моралне и материјалне природе. Са њихове стране донирано нам је укупно око 800 евра, што нам је много значило за промоцију наше акције.

Трка са временом била је наш највећи проблем. Постављало се питање да ли ћемо стићи скупити довољан број потписа до 8. јула. Ипак, захваљујући нашем труду и свесрдној помоћи пријатеља, на Ивањдан, 7. јула увече, успели смо да остваримо зацртани циљ. За свега недељу дана скупили смо 3267 потписа наших колегиница и колега! Честитке су нам стизале са свих страна, а и ми смо, морамо признати, били поносни на оно што смо урадили, с обзиром на околности у којима се акција спроводила.

Сутрадан су наши представници тачно у подне предали Влади Србије наш апел испод кога је стајало 3267 имена и презимена младих академаца. Тражећи правду за српске жртве сребреничког краја, а и за све друге, верујемо да смо пронели глас апсолутне већине Срба, који су се у тим моментима осећали понижено и повређено.

Истог дана Русија је у Савету безбедности УН ставила вето на британску резолуцију о Сребреници и тиме спасила српски народ од наметања страшног жига геноцида. По ко зна који пут у историји Русија се показала као једини прави савезник Србије међу свим великим силама. Савезник, у правом смислу те речи. Надам се да ће наши политичари то знати да цене и памте. Јер, “пријатељ се у невољи познаје”, каже стара народна изрека.

Рука представника Русије у Савету безбедности УН Виталија Чуркина, која је означила вето. Фото: Нови Полис
Рука представника Русије у Савету безбедности УН Виталија Чуркина, која је означила вето. Фото: Нови Полис

У међувремену смо добили још неколико стотина потписа подршке наших колегиница и колега, који су били незадовољни тиме што се њихова имена и презимена нису нашла испод нашег апела. Они ће ипак бити накнадно уписани, јер је сваки искрени потпис подршке борби за истину једнако битан као и сви остали. Наша акција и даље траје.

Када би покушали да сумирамо њене тренутне резултате, они би изгледали овако:

–    за десетак дана успели смо да скупимо 3267 потписа наших колегиница и колега из Србије, Црне Горе, Републике Српске и расејања који су били спремни да јавно стану у одбрану свог народа од клевета, лажи и манупулација;

–    креирали смо званичну фесјбук страницу коју је до сада “лајковало” близу 14.000 људи;

–    натерали смо цео Балкан да прича о нашој акцији, да чује и “другу страну приче”.

–    нападани смо од стране познатих “бораца и боркиња за људска права” и истакнутих  перјаница тзв. “Друге Србије”, што значи да смо били на правом путу;

–    све смо радили сами, ослањајући се на своје снаге, без ичије помоћи, ако се изузме 800 евра наших људи из иностранства;

–    симболично смо барем на трен ујединили све српске крајеве, добијајући подршку студената из Београда, Бања Луке, Новог Сада, Косовске Митровице, Ниша, Источног Сарајева, Крагујевца, Подгорице, Суботице, Никшића, Бијељине, Котора…

Није мало, ако се има у виду да је целокупну акцију покренуло, организовало и водило свега седам студената. Е сад, замислите да нас је 70! Замислите да сви они раде онако како смо ми радили претходних дана. Замислите да сви они раде за један циљ. За опште добро свих нас. Сложно, храбро, упорно. Без калкулација, политиканства, трулих компромиса. Замислите шта бисмо све могли постићи… Ако је нас седморо било у стању ово да изведе – сигуран сам да би нас 700 било у стању “планину да помери”. Има наде. То је можда кључна порука ове акције.

Што је до нас – урадили смо. Дали све од себе. Показали смо да смо живи, да Србија и Српство имају на кога да се ослоне у будућности. Показали смо да младој Србији није узор Сорош, него Његош. Показали смо да заједно можемо све. Да “ништа није пропало, кад пропало све је”. Ми имамо само једни друге. Време је да сви то схватимо. Зато, на крају овог текста поздрављам све своје колегинице и колеге који су подржали нашу акцију, свих 3267 младих људи, који су направили истински подвиг, кога још увек вероватно нису ни свесни. Поздрављам их геслом наше акције – загрли брата до себе, у нади да је ово само почетак неких будућих заједничких акција, које би за циљ имале свеобухватну културно-духовну обнову Српства. Наша генерација има снаге, наша генерација има шансу! Наше време тек долази… 

“Иако су одлетјели ждрали,

остали су тићи ждраловићи,

којино ће борбу наставити:

Племе наше умријети неће!“

Аутор: Јован Алексић
Извор: Српски академски круг

Напиши коментар