Бранко Драгаш: Власт

greedy-man1
Моја искуства са људима који се баве политиком су катастрофална. Боља су ми искуства са криминалцима са којима сам одрастао у Земуну. Криминалци имају неки свој кодекс понашања. Политичари немају никакве кодексе. Све је код њих дозвољено само да се дочепају власти.

Када политичари нису на власти, онда су мањи од маковог зрна. Пузе пред вама. Моле да им помогнете. Све су спремни да учине само да их подржите. Обећавају да ће радити у интересу државе и народа.

Пљују на власт, оговарају и све марифетлуке тих покварењака знају. Крећу у кампању рушења власти и обећавају брда и долине. Заклињу се у демократију, слободу избора и поштење.
Извршаваће све што ми стручњаци предложимо, јер они су ту само да спроводе наша решења.

Када дођу на власт, истога тренутка све заборављају. Ви за њих више не постојите. Полуде и умисле да су незаменљиви. Почињу да краду истога трена и постају гори од оних које
смо срушили са власти.

Када дођу на власт, мене посебно мрзе. Они мене мрзе, ја њих презирем. Тако да су наши односи отворени. Нема никаквих нејасноћа.

Мене мрзе јер сам ја сведок њиховог уздизања. Знам их од када су дошли са дна живота. Када нису имали ништа. И када ништа нису знали.

Знам их од када су становали у голубарницима. Када су носили шупље јакне и подеране патике. Знам их од када су ишли на посао аутобусом. Када нису имали паре ни за летовање.

На власти се све то променило. Преко ноћи су постали богати и бахати. Понашају се као да су рођени богаташи. Мрзе народ и сиротињу, које називају губитницима.

Почињу да причају исту демагогију као и сви они пре њих. Критикују народ да је нерадан, док они немају ниједан дан радног стажа. Показују да су пословни уништавајући економију Србије. Показују да су одроди издајући националне интересе Србије.

Када дођу на власт, онда мене лично не нападају. Не смеју то да раде под својим именом. Ангажују новинаре керове, који лају. Плаћају естрадне економисте да ме блате.

Али, интересантно, нико не сме да изађе на тв дуел. Нико од 1990. године не сме да јавно укрстимо мишљење. Плаше се истине. Плаше се свог незнања.

Ако неко жели да пише и говори о економији, да предлаже решења, онда он мора да покаже своје стручне референце. Тако је свуда на светском тржишту. Не могу да расправљају они који ресавски преписују из страних уџбеника пропале неолибералне теорије.

Власт нема такве стручњаке уз себе. Пошто су сами незналице и површни, окупљају и такве људе. Међутим, то је њихов проблем. Није мој.

Последица такве однарођене власт је трагедија коју смо доживели. За њу су криве све власти од 1990. до данас. И све њих, који су се бавили политиком, морамо да лустрирамо. Морамо законски да им забранимо да се даље баве политиком. Зар то није поштено?

Остаје само питање, како да се заштитимо од даљих превара политичара. Наивно је веровање да ће нови патриотски блок донети нешто ново. Неће! То је иста тоталитарна прича коју смо већ гледали много пута. Они се ангажују у политици не због Србије и народа, него због себе.

Како ту дволичност политичара спречити?

Једини начин је да се укину политичари. Другог начина нема. Укидање професије је могуће развојем директне демократије. Односно, спровођењем дигиталне директне демократије.

Сви грађани постају електронска Скупштина Србије. Стручни тимови доносе програме развоја Србије. Програми могу бити на 50 година и до краја XXИ века. Када се ти програми усвоје, јавни делатници спроводе те програме.

Јавни делатници морају да се придржавају усвојених стручних програма. Они ту ништа не смеју да мењају. Њихово је само да глуме по сценарију који је већ написан. Њихова јавна делатност је ограничена на кратак мандат. Може мандат да буде највише на једну годину. Може и краће, јер директна демократија омогућава свим виђенијим грађанима да се једно кратко време баве јавном делатношћу. То је њихова обавеза према заједници.

Укључивањем великог броја грађана у јавну делатност ће довести до свеопште демократизације друштва. Нестаће потреба за плаћеним политичарима. Ствара се чвршћа везе у друштву између грађана, јер они државу све више доживљавају као своју кућу, док су политичари рентијери који нам нашу државу издавају и наплаћују станарину за наше власништво.

То је системска промена политичког система. Коренита измена. Рушење тоталитарног система. Стваранеј слободне заједнице грађана који одлучују директно о својој судбини. Више се то не ради преко превараната политичара, који су у представничкој демократији злоупотребљавали изборну вољу грађана.

Да ли је ово могуће остварити?

Апсолутно. Они који ње верују нека слушају оне који знају. Они који су разочарани у себе, нека пусте оне који су предузимљиви. Они који чекају, нека пусте оне који раде. Они који кукају, нека пусте оне који имају решења.

Најважније је да се грађани ослободе страха и апатије. Страха да може да буде горе него сада. Апатије да је све изгубљено и да живот нема смисао. Погрешно!

Представничка парламентарна демократија мора да оде на сметиште историје. Отварамо нову страницу историје. Власт припада свим грађанима. И грађани хоће лично да одлучују.

Не требају нам политичари да бисмо одлучивали о нашој судбини.

Аутор/Извор: Бранко Драгаш

Напиши коментар