Како је међународно право (п)остало политика

pravda
Фото: Нови Полис

Одавно је излизана флоскула да је све што има везе са политиком прљаво. Данас је ситуација изузетно сложена, јер и право, можда најприје међународно право, има све мање везе са правдом, истином и правичношћу. Правна пракса у спрези са политиком заиста постаје нечиста. Пошто је позитивно право – право створено човјековом руком, у доктрини се сматра да као такво само може тежити правди. Нажалост, примјетно је да већ дужи временски период (позитивноправна) пракса међународног права у појединим гранама скреће с курса правичности и истинитости. Све је очигледније да, на првом мјесту, неке међународне судске институције кривичноправног карактера држе корак са прљавштином савремене политике и да неодговорно и протуправно понашање појединаца и разних удружења амнестирају и легализују, а с друге стране неподобне готово па колективно осуђују. Ово није ништа друго до прости сценарио у којем су добри момци увијек у праву.

Постоје велике потешкоће и у међународном јавном праву у погледу понашања појединих држава, које се додатно амнестирају за своје поступке у међународном животу. Неке државе својом вољом одбијају да прихвате правила међународног права, а с друге стране, када им је то у интересу, без пардона се позивају на међународноправни систем. Добро, политика двојаких аршина није нова ствар, али стављање међународних норми у службу те политике, посебно у кривичноправној пракси је скандал новијег датума. За то су свакако највише криви појединци из реда истакнутих правника који чине све те институције, а који се баве тзв.међународним кривичним правом.

Савет Безбедности УН. Фото: ceopom-istina.rs
Савет Безбедности УН. Фото: ceopom-istina.rs

Како се међународно право удаљило од правде? Заправо, овдје није ријеч о међународном праву уопште, или пак међународном јавном праву које се налази у дубокој кризи, о чему сам имао прилику раније писати. Ради се (што је за овај текст врло битно) о покушају институционалног супранационализовања кривичног права у форми тзв. међународног кривичног права и то под окриљем система ОУН, а према вољи политичког запада.[i]Много година прије формирања (сталног) Међународног кривичног суда, основна начела међународног кривичног права усвојена су Статутом и пресудама ad hocсуда у Нирнбергу. Генерална скупштина ОУН их је потврдила и усвојила 1946. године. Наведеним Нирнбершким начелима је по први пут дефинисана супрематија међународног права над националним (државним) правом и утврђена је индивидуална одговорност појединца према међународном праву.[ii] Иако је концепт супранационалног кривичног права можда и оправдан, од самог зачећа је бременит низом недостатака које су водеће државе искористиле у политичке сврхе, што сеexplicite данас може примијетити. Показало се да је од почетка јабука била трула.

Појединцима који су упознати са основама међународног права, познато је да, поред многих системских проблема, један од највећих недостатака међународног права јесте изостанак институционализоване санкције. Па кривичари прво уче да кривичне осуде нема без могућности спровођења санкције. Само се поставља питање како је могуће ваљано успоставити међународно кривично правосуђе, кад неке од држава чланица ОУН не признају пресуде Међународног суда правде и не прихватају (међународно) пресуђене обавезе за грађанскоправну одговорност? Та димензија одговорности се препушта вољи држава, а кривична одговорност појединца ставља се у надлежност међународних организација.

Велики је број аката, прије свега политичког карактера, који су послије формирања Организације Уједињених нација дерогирали међународно право. Тим актима кршене су правне норме, а правна посљедица за такве протуправне акте је по обичају изостајала. Нико није одговарао за злочине у Корејском рату и рату у Вијетнаму, нико није осуђен за убиства у Латинској Америци, Афганистану, Србији, Ираку, Либији итд. Такође, није било фомално ни надокнаде штете у виду репарација. Сједињене државе су чак одбиле да прихвате пресуду Међународног суда правде у спору између држава, у случају Никарагва против САД.[iii] Овакви недостаци механизама за примјену и извршење одлука суда онемогућавају остварење правде и стављају волунтаристички приступ (великих) држава у први план. Међународни суд правде заправо је једина свијетла тачка у међународном правосуђу. С друге стране, ситуација са сталним, али и ad hocсудовимa (трибуналима) у домену тзв. међународног кривичног права је сасвим другачија. Управо највећи кораци који су удаљили међународно право од правде су направљени кроз праксу ових институција.

Иако је ad hoc суд у Нирнбергу у другом дијелу процеса против нацистичких структура власти примијенио познату Де Мортенсову клаузулу о ретроактивној примјени конвенције, позвао се и на Резолуцију о злочину геноцида Генералне скупшштине ОУН 96 из 1946. године, ниједна међународна судска институција ту клаузулу није примијенила на злочине који су почињени над јерменским народом у Турској или српским народом у НД Хрватској.

Први лоши потези учињени су прије и нетом послије усвајања Конвенције о спријечавању и кажњавању злочина геноцида и формирања ad hoc кривичних судова у Нирнбергу и Токију. Та конвенција, закључена 1948. године, због злодјела из Другог свјетског рата могла је бити добра платформа за позитивни развој међународног права у домену кривичне одговорности. Међутим, како се показало, постала је сасвим нешто друго. Још тада и прије ступања на снагу конвенције, пораженима је суђено, а побједници су пред међународном правдом били чисти као Јустицијина рука. Иако је ad hoc суд у Нирнбергу  у другом дијелу процеса[iv] против нацистичких структура власти примијенио познатуДе Мортенсову клаузулу о ретроактивној примјени конвенције, позвао се и на Резолуцију о злочину геноцида Генералне скупшштине ОУН 96(I) из 1946. године, ниједна међународна судска институција ту клаузулу није примијенила на злочине који су почињени над јерменским народом у Турској или српским народом у НД Хрватској. За међународно право је бацање атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки легитиман чин у ратном поступању, иако су два комплетна града збрисана са лица земље, гдје су највише страдали цивили (десетине хиљада у једном часу). Такође, у страдању Индијанаца на Америчком континенту, за модерно међународно право нема ништа протуправно. Штавише, Американци су, како каже политика и холивудски филмови, имали право да истријебе домородачка племена. Све су ово страшни злочини који, баш као и злодјела против јеврејског народа, заслужују сваку осуду, али и правну одговорност, која је, међутим, изостала. Вољом политике, правда за жртве је остала чиста метафизичка категорија.

haski sud

Надаље, суштински проблем у вези са одредбама Конвенције о спријечавању и кажњавању злочина геноцидаогледа се у томе што је према нормама геноцид кривично дјело које је немогуће доказати и некоме приписати. Такође, за извршење овог кривичног дјела, према члановима 4. до 7. Конвенције, одговорност могу сносити само појединци, физичка лица, при чему мора постојати организована намјера, dolus specialisоних који располажу командном одговорношћу. Као што се може примјетити појединци, да би били у могућности да изврше злочин геноцида, морају посједовати капацитет наредбодавног одлучивања, што је посебно проблематично, јер је овај капацитет присутан једино у оквиру државне власти, а државна власт, тј. држава не може сносити кривичну одговорност.

Поред наведеног, кривично дјело геноцида је изузетно комплексно, што и јесте stricto facto јер на основу члана 2. подразумијева: 1. убиства чланова скупине, 2. наношење тешке тјелесне или душевне повреде члановима скупине, 3. намјерно подвргавање скупине таквим условима живота који би требало да доведу до њеног потпуног или дјелимичног уништења, 4. наметање таквих мјера којима се жели спријечити рађање у оквиру скупине и 5. присилна премјештања дјеце из једне скупине у другу, почињених с намјером да се потпуно или дјелимично уништи једна национална, етничка, расна или вјерска скупина.[v] Ова кривична дјела нису починили ни њемачки функционери у Другом свјетском рату, нити су то урадили британски или француски представници у Африци за вријеме колонијалне владавине.[vi] Сва дјела која су била извршена била су кривична дјела која би се могла класификовати по Женевским конвенцијама[vii], а којима су утврђена правила међународног ратног права. Иста је ситуација и са злодјелима у Руанди због којих је и формиран ad hocтрибунал у Хагу по истом моделу трибунала за бившу СФР Југославију.

Сљедећи корак у правцу удаљавања међународног права од правде је извршен управо у поступцима пред ова два трибунала. Наиме, у случају Сребренице пред Трибуналом за бившу СФР Југославију, према одредбамаКонвенције о спријечавању и кажњавању злочина геноцида ништа није доказано. На основу члана 2. није ни могло бити ништа доказано, јер такво кривично дјело геноцида није ни извршено. Међутим, генерал Р. Крстић и пуковник В. Благојевић су осуђени за кривично дјело злочина геноцида на основу признања овог првог. Трибунал у Хагу је класификовао та дјела (члан 2. тачка 2.) као наношење тешке тјелесне или душевне повреде члановима скупине. За све остало се побринуо судија Теодор Мерон, а медији су темељно прерадили информације.

На овом мјесту се морамо подсјетити семантике саме ријечи геноцид, која подразумијева убиство народа – рода (gens) у цијелости. У значењском смислу ријеч геноцид је нешто најсвирепије и најнехуманије што човјечанство познаје. Геноцид представља системско истребљење народа (рода) у цјелости. У случају Сребенице, међутим, по први пут је ово кривично дјело добило локални карактер, што је противно правној логици и здравом разуму. Као што се може примијетити то ни семантички није исправно. Локализовање злочина геноцида који подразумијева потпуно уништење цијелог народа и ограничавање по територијалном принципу је contraditio in adiecto. Није спорно да су нажалост велика злодјела почињена и да је у Сребреници извршен злочин. То и обични посматрач видео снимака може закључити (што је посебна димензија овог случаја). Међутим, кривично дјело геноцида према конвенцији је нешто сасвим друго од онога што се десило и што је Хашки трибунал написао. На сличним видео снимцима се може примјетити да је 250 000 Срба систематски протјерано из Хрватске, али је исти Трибунал, исти судија, исти предсједник, исти Теодор Мерон написао потпуно другачије пресуде за хрватске генерале. Зар то није политика!? Право сигурно није!

Сад ће сви рећи да се у одлуци Међународног суда правде у случају обостраних тужби Хрватске и Србије констатује да није било геноцида у Хрватској.[viii] Прије свега треба правити разлику између Међународног суда правде, Међународног кривичног суда и Трибунала за бившу СФР Југославију. Из искуства знам да велики број људи има проблем у разликовању ових институција. Ови судови, иако се сви налазе у Хагу имају потпуно другачију правну природу, циљеве, надлежност, начин функционисања итд. Зашто је Међународни суд правде заузео становиште да у Хрватској није било геноцида? Као што смо већ рекли, за геноцид не може бити одговорна држава, већ само појединци. Суштински, геноцида у Хрватској 1995. године није ни било. Било је кривичних дјела, убистава, протјеривања итд., али геноцида не, исто као што није било ни агресије од стране Србије. То је у одлуци Међународног суда правде експлицитно наведено.

Несретни медији пренијели су вијест о одбацивању хрватске тужбе као велику побједу Србије пред Међународним судом правде. Горак укус у устима је, с друге стране остао у вези са српском контратужбом, која је исто тако одбачена. Међутим, сигуран сам да нико од новинара није прочитао тужбе, а камоли одлуку суда. Информације су пласиране на основу директног преноса, саопштавања одлуке суда и изјава представника Србије и Хрватске. Управо медији – прво они државни, али и свјетски из деведесетих, а данас ови домаћи (а страни) – сносе највећу одговорност за пласирање неистине. Нико није споменуо да је српска контратужба, за разлику од Хрватске тужбе, изузетно лоше формулисана и још сиромашније образложена. Таквим је правним језиком писана да је не би прихватио ни партијски инструисан судија у некој провинцији. Србија је дословно поднијела тужбу „ето зато што су они нас тужили“. Суд правде није ни могао другачије одлучити. Ово је још једна, у низу узалуд пропуштених ситуација, а могло је и морало много боље, јер нас је овај поступак могао приближити правди.

Jasenovac kapije

Међународно право се удаљило од правде и тако што су одређени појединци почели измишљати кривична дјела. Дословно измишљати, што је изузетно опасна работа! Поред тога што кроји нова кривична дјела Хашки трибунал је и једина судска институција у свијету, поред Суда БиХ, која под истим кровом има и судска вијећа и надлежно тужилаштво. Јединствена је и по томе што сама доноси највише прописе који је обавезују, што је у колизији са општеприхваћеном правном праксом, али и доктрином. Наиме, за Хашки трибунал, у случају бивше СФР Југославије посебно је интересантно једно ново кривично дјело ратног злочина, предодређено само за „протуправна дјела“ на овим просторима, то је тзв. дјело удруженог злочиначког подухвата. Тако апстрактно и тенденциозно постављено, ово кривично дјело је per se подложно разним тумачењима. Према одлукама трибунала, за учествовање у удруженом злочиначком подухвату, довољно је да је неко попио кафу са појединцем који је извршио кривично дјело убиства, па да се то убиство више не сматра убиством, већ удруженим злочиначким подухватом, а кафа коју је овај први појединац попио саучесништво у истом. Страшно! Тако широко постављено, ово кривично дјело је противно здравом разуму и правној логици, што свакако потврђује и чињеница да, као такво, не постоји ни у Женевским конвенцијама, ни у једном кривичном закону држава у свијету. То значи да кривично дјело удруженог злочиначког подухвата није могло бити извршено и класификовано ни по једном од важећих и међународно признатих докумената. Међутим, то није спријечило међународне трибуне да за ово кривично дјело осуде десетине људи у Хагу.

Још један проблем који је миљама удаљио међународно право од правде може се примијетити у пракси Хашког трибунала, а у вези је са одређењем детенције оптужених појединаца. Начин на који се одређује и како се користи институт притвора је велико етичко питање. То је питање људскости, а пракса тужилаштва и суда је противна једном од највиших правних начела прихваћених од стране цивилизованих народа, начелом човјечности. Наиме, готово сви осумњичени били су, а неки још увијек јесу, у вишегодишњем притвору, што је нечувено. Случај В. Шешеља је, заправо парадигма за ову ситуацију. Да ли је потребно наглашавати да је држање још увијек невиних људи (док се другачије не докаже) у таквом притвору – антицивилизацијски чин. То није ништа друго до затварање појединаца без правоснажне пресуде, што је скандалозно. И све ове године нико ово питање конкретно није ставио на дневни ред, а опет медији, умјесто да се непристрасно боре за слободу и истину, већину оптуженика су унапријед осудили као ратне злочинце. То је још једна битна појединост за коју на одговорност морамо позвати новинаре, аналитичаре и наравно политичаре и то због јавног притиска на рад трибунала и хајке и повреде интегритета личности појединаца. Поставићу неколико питања: ако је неко осумњичен за кривично дјело ратног злочина, да ли он више није човјек? Да ли тај појединац нема више загарантована људска права? Да ли више нема право на правично суђење?

Очигледно је да оптуженици пред Хашким трибуналом немају тај луксуз који је загарантован свим људима у XXI вијеку. На њих се чак не односи ни принцип пресумпције невиности, јер је и више него очигледно да је јавни дискурс унапријед донио пресуду, а вишегодишњи притвор само потврђује такву политичку пресуду, коју потписује опет онај Теодор Мерон.

Као врло јефтина сировина, истина се данас нажалост наручује, купује, депласира, препродаје, јер увијек се нађу којекакви самозвани тумачи и медијске месије који ће за личну накнаду сервирати јавности оно што неко други жели да се чује.

Колико видим,вријеме у којем живимо биће забиљежено црно-бијелим словима. Бијелим словима једних и црним свих оних других. У историјским књигама тренуци чији смо савременици би могли остати уписани под рубриком вријеме замјене теза и изокретања информација. Не истине, већ баш информација. Истина је сад већ постала репроматеријал (свјетске) медијске индустрије, а захваљујући тзв. спин и другим друштвеним докторима без одговорности, истина је релативна и субјективна категорија. Као врло јефтина сировина, истина се данас нажалост наручује, купује, депласира, препродаје, јер увијек се нађу којекакви самозвани тумачи и медијске месије који ће за личну накнаду сервирати јавности оно што неко други жели да се чује. Све се то дешава у сврху остварења великих политичких, али и нечијих малих интереса. За мене то није ништа друго до чиста хипокризија и то системски уобличена.

Све горенаведено потврђује само до које су мјере савремени политички односи искварени и нехумани – чисто реалистички и материјалистички кројени. Нажалост, потврђује се и то да право све више улази у службу политике која сваким даном емитује поруку црно-бијелог свијета, добрих и лоших момака. Лоши су криви за то што су живи, а добри увијек имају милосрдне намјере ма шта да ураде. Корекција таквог стања је пријеко потребна, јер нас овај пут, пут селективне правде и произвољне правичности, води само ка још већем анимозитету и изразитој нетрпељивости. У том смислу је неопходно право дистанцирати од политике, а политику укротити правом. Наравно колико је то у савременим околностима могуће. Па ваљда су људи, ма ком народу припадали, ма гдје се налазили, ма како мислили, ипак на првом мјесту људи који заслужују и полажу право на универзалну правду, или је таква правда данас могућа само пред Богом? Ако је тако онда се бојим да мира никад неће бити на овом свијету.

Аутор: Матеј Савић,  доцент из области Међународног права, Факултет политичких наука Универзитета у Бањалуци
Извор: Нови Полис

________________________

[i] I Међународни кривични суд формиран је 1998. године, статутарно успостављање је доживио 2002. године и надлежан је за поступке против појединаца за међународне злочине, како је наведено, геноцида, злочина против човјечности, тероризма и других ратних злочина. Суд тренуно истражује злочине у ДР Конго, Уганди, Централноафричкој Републици, Судану, Кенији, Либији, Обали Слоноваче, Малију, Нигерији, Грузији и Украјини. Формирање суда је, посебно у теорији међународног права пропраћено низом дубоких расправа и научних конфронтација. Основно питање је да ли се кривични поступци уопште могу интернационализовати, упркос Нирнбершким принципима, и изузети из надлежности држава и њихове сарадње. Општи је став да се таква злодјела морају кажњавати, посебно ако је ријеч о међународном сукобу. Том ставу се без дилеме придружујем. Међутим, већина претходно наведених оружаних сукоба је унутардржавног (грађанског) карактера што представља изузетан проблем. То је проблем који постоји још од формирања ad hocТрибунала за бившу СФР Југославију. Конкретно потешкоће постоје у вези са процесуирањем појединаца за кривична дјела на простору БиХ, јер је и овдје био грађански рат, није био сукоб међународног карактера. Добро, главни аргумент против оваквог мишљења јесте то да су се новоформиране државе на простору бивше СФР Југославије обавезале на признање трибунала у Хагу. Међутим, то је од самог почетка била грешка која је, исто као што је био приступ политичког запада у ријешавању кризе из деведесетих година, довела до колосалних помјерања у схватању правила међународног права.

[ii] IIШире в. текст Резолуције Генералне скупштине ОУН, 95(I) од 11.12.1946. http://daccess-dds-ny.un.org/doc/RESOLUTION/GEN/NR0/033/46/IMG/NR003346.pdf?OpenElement

[iii] III Међународни суд правде је у спору између Никарагве и Сједињених америчких држава, 1986. године донио пресуду у корист Никарагве и прогласио САД одговорним за кршење међународног права, тако што су потпомагали побуњенике у револуцији против државне власти. Суд је заузео становиште да је тиме био повријеђен територијални интегритет и суверенитет Никарагве као међународно признате државе. Суд је у пресуди нагласио да су Сједињене државе прекршиле правило забране мијешања у унутрашње послове друге држеве и наложио је исплату репарација. Међутим САД су одбиле да учествују у поступку пред судом, а тиме једнострано, нису ни признале пресуду Међународног суда правде. Шире в. интернет, доступно на:http://www.icj-cij.org/docket/?sum=367&p1=3&p2=3&case=70&p3=5

[iv] IV У поступцима послије 1948. године је суђено нижим званичницима за кривична дјела произашла из појединачних и колективних злочина, али и због систематског злочина Холокауста.

[v] V Шире в. текст конвенције, доступно на: https://treaties.un.org/doc/Publication/UNTS/Volume%2078/volume-78-I-1021-English.pdf

[vi] VI Важно је нагласити да се у Нирнбершком процесу, који се водио против нацистичких стуктура власти Њемачке, оптужена страна бранила првенствено кроз начело Nulla crimen sine lege, Nulla poena sine lege при чему је суд у другом дијелу процеса примијенио Де Мортенсову клаузулу која јераније прихваћена у оквиру Уједињених нација и која дефинише могућност ретроактивне примјене Конвенције о спријечавању и кажњавању злочина геноцида. Међутим, нацистички функционери су појединачно осуђени за1. учествовање у заједничком плану или завјери за спровођење злочина против мира, 2. планирање, започињање и вођење агресорских ратова и других злочина против мира, 3.ратне злочине и 4. злочине против човјечности.

[vii] VII Присјећања ради, Женевске конвенције обухватају четири међународна споразума (конвенције) који представљају правне изворе међународног ратног (хуманитарног) права. Прва женевска конвенција регулише положај рањеника и болесника у оружаном сукобу на копну. Друга женевска конвенција одређује заштиту рањеника, болесника и бродоломника у оружаном сукобу на мору. Трећа женевска конвенција третира положај и права ратних заробљеника. Четврта женевска конвенција регулише заштиту и положај цивила у оружаном сукобу.

[viii] VIII Поступак колоквијално познат  као Genocide case пред Међународним судом правде покренут је од стране Републике Хрватске 1999. године подношењем тужбе против тадашње СР Југославије. Хрватска страна се у тужби позивала на одредбе Конвенције о спријечавању и кажњавању злочина геноцида, теретећи Србију за агресију и извршење геноцида не територији Хрватске. Република Србија као сукцесор СРЈ је поднијела контратужбу 2010. године, у којој је оптужила Хрватску за геноцид над српским народом. Међународни суд правде је одбацио како хрватску тужбу, тако и српску контратужбу у одлуци саопштеној 03. фебруара 2015. године.

 

Напиши коментар