Краљ Александар I Карађорђевић – заблуде и чињенице

kralja aleksandar12
Од монархофашистичког диктатора, како је окарактерисан у послератном добу, прешао је пут великосрпског хегемона, до велеиздајника националних интереса и највећег српског усуда прошлог века. Несрећа је вешто манипулисала чињеницама, те од сваког сегмента живота југословенског краља створила енигму.

  1. Краљ Александар је био фашистички диктатор

Комунисти су настојали приказати краља Александра Карађорђевића као следбеника фашизма, како би га лакше ускладили у шаблон ,,народног непријатеља“ – њиховог противника. Истина јесте да је забрањен рад Комунистичкој партији Југославије, управо за време његове владавине. Међутим, таква одлука није могла бити донета из ставова владара блиских фашизму, пошто је чувена Обзнана донета децембра 1920. године, док су фашистичке снаге преузеле власт тек октобра 1922. године.

Фашистичка Италија била је непријатељски расположена према Краљевини Југославији, обзиром да је она укључила Далмацију у свој састав, упркос савезничком обећању да ће она по окончању Великог рата припасти Италији.

На крају, није могуће заобићи и чињеницу да је управо краљ Александар био прва већа жртва фашизма, јер је убијен 1934. године од стране великобугарских и усташких агената, који су боравили на територији Италије, где им је пружана помоћ и заштита од југословенских власти, које су их тражиле ради суђења.

  1. Краљ Александар је био масон

Нема поузданих података о томе да ли је краљ Александар Карађорђевић био припадник неке ложе слободних зидара. Такви подаци се јављају у делима Зорана Ненезића, својевремено великог мајстора Велике ложе Југославије, па самим тим његове тврдње по овом питању, не можемо узети без резерве.

С друге стране, помиње се да постоје фотографије са постављања камена темељца за споменик Незнаном јунаку на Авали, на којима се види краљ Александар са белим рукавицама. Уколико такви материјали заиста и постоје, не морају нужно означавати припадност масонерији, пошто је познато да су беле рукавице употребљаване у војним и  аристократским круговима Европе.

Да ли овде има неке истине, тешко је утврдити.

  1. Југословенство

Намеће се теза да је краљ Александар најодговорнији за стварање државне заједнице Срба, Хрвата и Словенаца, која је првенствено постојала као Краљевина СХС, не би ли касније променила име у Краљевина Југославија. Оно што је још страшнија поставка, а без и једног доказа, јесте да је она створена искључиво из краљеве личне амбиције, да не кажемо хира, жеље да се влада већом територијом.

Југословенска идеја је доста старија и настаје неколико деценија пре самог рођена краља Александра I Карађорђевића! Тешко је пратити њен развој и сасвим немогуће пронаћи време настанка. Верује се да њен зачетак пада негде у средину 19. века, те да је један од првих заговорника исте био и сам владика Петар II Петровић Његош, из чијих писама то можемо видети. Примера ради, писмо упућено Меду Пуцићу (српском књижевнику из Дубровника), садржи и следећу Његошеву изјаву: ,,Ја сам се у почетку нешто надао, но данас видим да је засад југословенство идеална ријеч која само признајем гласно лијепо звучи.“ Као што видимо из цитираног дела, Његоша је југословенска идеја држала за кратко, али је важно уочити да је она присутна и прихваћена у његово време.

Ради стварања јасније слике, једна мала напомена – поменуто Његошево писмо настало је 1849. године, односно четири деценије пре рођења краља Александра Карађорђевића.

Краљ Александар – југословенска идеја постојала 4 деценије пре него што се он родио
Краљ Александар – југословенска идеја постојала 4 деценије пре него што се он родио

Идеја стварања југословенске државе прокламована је више пута као српски државни програм. Први пут је то учињено под владавином кнеза Михаила Обреновића. Нишком декларацијом из децембра 1914. године, Краљевина Србија је поново поставила: ,,ослобођење и уједињење све наше неослобођење браће Срба, Хрвата и Словенаца“, за свој ратни циљ. Тамо је стајало да се све силе стављају ,,у службу велике ствари Српске Државе и Српско-Хрватског и Словеначког Племена.“

Ако је веровати речима угледног историчара Милета Бјелајца, државно руководство Србије није могло знати за одредбе Лондонског уговора из 1915. године, којима је Италији дозвољено територијално проширење на Далмацију, док је Краљевина Србија добила знатна проширења на западни Балкан, односно територије са већинским српским становништвом. Уколико поклонимо поверење овој тврдњи, јасно је да прилика за стварањем јединствене српске државе никада није пропуштена.

У тренутку када је хрватски сепаратизам узео и сувише маха, краљ Александар је био припреман на ампутацију Хрватске, по линији која одговара оној чувеној Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица. Међутим, хрватски политичари су увидели да немају међународну подршку за остваривање било чега вишег од онога што им је краљ Александар понудио, те је привремено њихов сепаратизам утихнуо.

Карта Југославије и Хрватске изван ње, у случају да дође до њене ампутације
Карта Југославије и Хрватске изван ње, у случају да дође до њене ампутације
  1. Ђорђе Карађорђевић

Неоспорно је да се Александар I нашао на престолу, који њему најпре није припадао. На месту престолонаследника све до 1909. године, по праву примогенитуре (прворођеног), које је јемчио и тада важећи Устав, налазио се краљевић Ђорђе Карађорђевић, старији син краља Петра I. Након несрећног догађаја у којем је погоршао здравствено стање свог посилног Колаковића, и тиме индиректно проузроковао његову убрзану смрт (обзиром да је и пре боловао), принц Ђорђе се самостално одлучио на абдикацију, односно одрицање од престола. Да је одлука била лично његова, мада под притиском јавности, видимо и у прогласу краља Петра: ,,Мој Син Краљевић Ђорђе, досадашњи Престолонаследник, нашао се побуђен, да на права и прерогативе Престолонаследника, која је по уставу земаљскоме као мој најстарији син имао, поднесе абдикацију, коју је као своју непоколебљиву вољу објавио.“

Познато је да одлуку о абдикацији, Ђорђе доноси упркос вољи и наговорима свог оца краља Петра.

Оваквом одлуком, Ђорђе је трајно изгубио право престолонаследства. Данас се краљ Александар налази под ударом критика, да је преотео краљевски трон од свог брата. Међутим, јасно је да то није истина. Уколико се принц Ђорђе касније покајао због овакве своје одлуке, ту се ништа није могло учинити, пошто је абдикација неопозив акт – једном одрицање од престола је трајно.

  1. Други о краљу Александру

,,Александар ће заувек живети у сећању свог народа као херојска фигура импозантне величине. Попут Вашингтона и Линколна Југославије – као Вашингтон способан и неустрашив генерал који је ослободио своју земљу од угњетавања; као Линколн мудар вођа и патриота који је завршио у мучеништву.“ – Никола Тесла (Њујорк, 19. октобар 1934)

,,Надамо се да ће Српска православна црква прогласити Краља Александра светитељем-мучеником, као што је то учинила Руска црква са својим царем и царском породицом. И то из истих разлога из којих су то учинили Руси…“ – академик Матија Бећковић

,,Принц Александар је био вољан тако поступити, али су га политичари убедили да су угрожене све слободе српског народа и да треба препустити правди, њиховој правди, да слободно делује…“ – Арчибалд Рајс о Александру I Карађорђевићу у време Солунског процеса.

Аутор: Филип Пејковић
Извор: Српски Академски Круг

Напиши коментар