„Београдски синдикат“: Немамо права да одемо у пензију, у обавези смо да се обратимо нашем народу

Феђа Димовић, Београдски синдикат
Феђа Димовић, Београдски синдикат

Пре три дана је изашла нова песма реп групе Београдски Синдикат „БС Армија“. Већ на прве тактове песме можемо да видимо да су остали верни препознатљивом стилу који „фурају“ већ годинама, музички, као и тематски. Политички реп изреволтираних грађана и овај пут постиже свој циљ, тј. да се запитамо кога ми то пратимо. Да ли сви ми из регије пратимо велике вође из Домановићеве приповетке „Вођа“? Да ли смо уверени да следимо особу која је заиста зна шта ради или некога ко нас води у провалију. Уосталом, најбоље је да питамо једног од оснивача Београдског Синдиката, Феђу Димовића, с ким имамо прилику и част да разговарамо.

ГИН.ба: Феђа, шта вас је мотивисало да напишете ову пјесму?

Као и увек до сада, песма „БС армија“ је настала као реакција на тренутну ситуацију у нашем друштву. Синдикат се пре 17 година појавио на сцени испровоциран недостатком изворног и оригиналног хип-хопа, који ће бескомпромисно критиковати тадашњу власт и све њене лоше последице. Данас делује као да се све време крећемо у једном зачараном кругу, у лавиринту из којег нема излаза. Сви се плаше Минотаура који прождире младост Србије, а мало ко има храбрости да му се супростави. Данашња омладина која се бави овом врстом музике углавном прави песме које глорификују нуспојаве овог накарадног система и наилази на велико одобравање код широког круга публике. У таквој ситуацији ми смо схватили да немамо права да одемо у пензију, јер смо сада, више него икада раније у обавези да се обратимо нашем народу. Такође смо осетили потребу да кажемо коју реч и о тренутној геополитичкој ситуацији, коју одликују крвави ратови, бездушни империјализмам и уништавање читавих народа зарад богаћења шачице људи који управљају светом. Овом песмом одајемо почаст неким борцима за слободу, који су нам велика инспирација у нашој синдикалној борби. Ову песму смо заједно написали једне вечери у једном даху, а то је уједно био и почетак рада на нашем новом албуму који се очекује на пролеће.

ГИН.ба: Да ли је стање у Србији толико озбиљно и да ли видите прилику за боље сутра док је на власти тренутна гарнитура политичара?

У Србији је стање увек било озбиљно. Ми смо земља која је настала на месту поделе света на Исток и Запад, на православље и католичанство. У историји цивилизације значај Србије уопште није мали, мада се неки гласови упорно труде да нас убеде у супротно. Кад погледамо ову данашњу избегличку катасртофу ми схватамо да сви путеви од Блиског истока до западне Европе воде управо преко Балкана и Србије. Због тога је наша земља увек била важна стратешка тачка око које су се отимале велике светске силе, а као последица тога били су бројни ратови и кризе које смо тешко подносили. Запад на нас увек гледа као на потенцијалне непријатеље, јер знају да је наш народ емотивно везан за Русију, а наша православна вера је једна од последњих препрека новом светском поретку, у коме се цео систем заснива на индивидуализму и негацији Бога. Због тога је Западу важно да на власти у Србији буду „проверени“ људи, који неће радити у интересу наше земље и народа, већ својих господара из САД и Европске уније. Тако је већ годинама у назад са свим властима још од Милошевића, мада ми се чини да су Вучић и његова камарила ипак најгора власт коју смо икада имали. Потписивањем Брислеског споразума они су се дефинитивно одрекли Косова и Метохије, што је уједно и главни разлог због чега су ови пресвучени националисти доведени на власт. Оно што је за наш народ најважније је да препознамо механизме контроле и политичких манипулација који нам се све време сервирају. Сутра када будемо мењали ову лошу власт, не смемо да дозволимо на нам светски моћници подметну неку српску верзију „Сиризе“, већ да бирамо праве родољубе, који су поштени и стручни, али пре свега независни од спољних утицаја. У супротном ћемо опет имати варијанту „сјаши Курта да узјаше Мурта“. Искрено нисам нешто посебно заљубљен у савремену демократију, која је далеко од свог изворног античког типа, када су грађани заиста непосредно учествовали у доношењу одлука. Не бих имао ништа против да се у Србији за почетак успостави неки вид просвећеног апсолутизма, као што је то био случај у Либији за време Гадафија. То би можда била добра полазна тачка да очистимо нашу земљу од свих олоша и издајника, па да лагано градимо институције на здравим ногама, које ће служити овом народу, а не крупном капиталу новог светског поретка. Овако данас имамо само привид демократије, а уствари је на делу једна непросвећена пузајућа диктатура, која управља по диктату из инострансва. Још увек ћврсто верујем да се слобода може освојити путем праве револуције. Али тој спољашњој револуцији мора да претходи једна револуција унутра, која започиње у људским душама. Прво се морамо изборити против зла у себи, да би могли да победимо зло ван себе. У супротном, спољна револуција, без претходне револуције духа, неће донети ништа ново и добро, што смо већ имали прилике да искусимо.

bs1
ГИН.ба: Какав живот води омладина, какве системе вриједности данас поштују?

Главни проблем код великог броја наше омладине је апатија и недостатак воље да се ствари мењају на боље. Да будем искрен, младима у Србији заиста није лако, јер су свакодневно бомбаровани разним негативним утицајима и лошим примерима. Лажне вредности им се сервирају путем телевизије, новина, Интернета и разноразних „New Age“ парола, где им се поручује да је сваки човек усамљена јединка која мора да се бори само за себе и своје интересе и то по цену гажења преко лешева. Тако млад човек врло брзо и несвесно постаје жртва контроле. Данас добар део младих види једини излаз у ухлебљењу у некој политичој партији, која ће му обезбедити сигуран државни посао, или гледа да што пре побегне одавде главом без обзира. Омладина се васпитава да човек живи искључиво од новца, што негира потребу за правим вредностима као што су слобода и истина. То је онда подобно тло на којем бујају себичност и песимизам.

Међутим, ситуација уопште није тако црна. Постоји онај други, не тако мали, део српске омладине који је итекако освешћен и спреман да се бори за опоравак наше отаџбине. Сваким даном настају нова удружења, која су прави наследници српских омладниских удружења с краја 18. и почетка 19. века. То су нови клинци који схватају своју везу са славним прецима који су се жртвовали да би ми данас живели слободно. Они не заборављају ни подвиг Милоша Обилића, ни жртву Богдана Жерајића и Гаврила Принципа. Ти клинци не стасавају на МТВ-у, већ на косовском миту и они су нова зора која може поново обасјати нашу напаћену Србију. Имали смо среће да упознамо пуно тих нових клинаца, који су чести посетиоци наших трибина у оквиру „Пројекта Србија“. Често смо били пријатно изненађени колико су зрели и чврсти у својим идејама и ставовима. Многи од њих нам говоре да им је Синдикат инспирација и подстрек да наставе да се боре за своја убеђења. То и нама даје огроман ветар у леђа, јер схватамо да оно што радимо није од малог значаја.

ГИН.ба: Да ли млади имају избора у оваквом друштву? Какве су њихове шансе за напредак ако се држе стандардних (нормалних) моралних и етичких начела?

У сваком друштву, као и у свакој животној ситуацији увек постоји избор. Питање је само који пут бираш. Да ли бираш да корачаш трновитим Христовим путем, или газиш утабаним стопама Мамона. Да ли желиш да цео живот живиш као роб или као слободан човек. Они који се определе да живе у складу са вечним нечелима истине и правде морају бити спремни на константу жртву и одрицање. Тај пут је далеко тежи и спорији од пречица које доносе новац, моћ и слава, али на крају доноси много веће задовољство и награду. Само слободан човек који се бори да ствари мења на боље је заиста жив човек. Они који прихвате да живе површно као шрафови једног лошег израбљивачког система ће се кад тад покајати што су водили промашен живот или ће умрети у тоталном незнању. Његова светост Патријарх Павле је својевремено изјавио да је „Човек јачи мртав, него нечовек жив“. Данашњи либерални капитализам нам поручује да постоји само садашњи тренутак, па да је зато потребно зграбити све што ти живот пружа, јер само тако човек може бити стварно срећан. Истина је да су данашњи људи све више депресивни и несрећни, иако имају много више материјалних добара од својих предака. То је последица живота без идеала и духовности. Из личног искуства могу да кажем да ме ни један пословни успех не може толико обрадовати као сам чин стваралаштва у оквиру Београдског синдиката. Човек без вере и убеђења је само празна љуштура, он не напредује већ вегетира у једној тачки распада. Једини прави напредак је кретање у духу и спознаји, што је и моја порука свим младим људима. Време памти Светог Саву, цара Лазара, Теслу, Пупина, као и вечне писце Андрића, Црњанског, Селимовића итд, а за пар деценија више се нико неће сећати Вучића, Тадића, Николића, Дачића, Динкића и других сличних медиокретета, који нису оставили никакав значајан траг у историји, осим што су водили рачуна о свом личном интересу. Многи се данас жале да им је тешко у животу, а заборављају да су наши преци прошли кроз много теже ситуација, а да нису клонули духом. Да ли било који пословни проблем или неуспех може да се мери са албанском голготом, „плавом гробницом“ или Јасеновцом? Врло често се и сам постидим кад се сетим ових историјских догађаја, јер схватам да су моји материјални проблеми потпуно смешни у односу на реалну муку и патњу нашег народа.

bs2
ГИН.ба: Ви сте музичар, али не живите од музике. Да ли сматрате да музичари, и други умјетници, који не прате комерцијалну струју имају прилику да преживе и напредују у оваквом окружењу?

Данас живети од некомерцијалне музике је немогућа мисија. Да би преживели, музичари често праве бројне компромисе што их онда удаљава од њиховог дела. Не можете бити андреграунд, а уједно снимати рекламе за банке или бити заштитно лице мултинационалних корпорација. За нас је велики благослов што нам Синдикат не представља извор прихода, тако да можемо да стварамо нашу музику без икаквих притисака. На жалост то није привилегија многих. Било би добро када би држава финансијски помагала уметнике који се баве неким музичким правцима који немају тржишну вредност, уместо што се деле националне пензије естрадним уметницима који су намлатили силне паре певајући по дијаспори и по свадбама. Или нпр. градоначелник Београда Синиша Мали је дао силне паре из градског буџета за концерт Робија Вилијамса на Ушћу, уместо да је тај новац отишао оним нашим музичарима који буквално склапају крај са крајем. Улагање у националну културу мора бити приоритет у односу на промоцију стране популарне културе од које немамо никакве реалне користи. Али то очигледно није јасно онима који су у стању да поклоне 100 хектара Београда нашим „пријатељима“ из УАЕ, који су једни од главних спонзора пријема Косова у UNESCO и онима који су у стању да потопе Ваљавску Грачаницу – задужбину Немањића из XIII века. То су прави правцати Барикови „Варвари“, који разумеју само „културу“ новца и не виде даље од сопственог џепа.

ГИН.ба: У овом систему вриједности, у каквој позицији се налазе култура, умјетност, спорт и остале непрофитабилне гране, гране које се баве богаћењем човјековог духа али нису погодне за експлоатацију у финансијске сврхе?

Данас се све мери искључиво на тржишту. Све има своју цену и бар-код. Савремена уметност, култура и спорт су одавно постале класична индустрија забаве, која служи да задовољи дневне потребе широких народних маса и одврати их од жеље да се побуне против неправде. Све функционише још по старом римском начелу „хлеба и игара“. Није нормално ни природно да трансфер једног савременог фудбалског гладијатора износи 100 милиона евра, док просечна годишња зарада у Демократској Републици Конго износи тричавих 394 долара. Путем популарне културе се људима широм света сервира лажна прича о материјалном успеху који је свима на дохват руке. Становници Африке су спремни да у малом дрвеном чамцу, без воде и хране, данима путују ка обећаним земљама, по цену губитка сопственог живота. Они који преживе, брзо схвате да живот у Европи није исти као у музичким спотовима, филмовима и рекламама.

С друге стране, непрофитна уметност и култура се данас налази на маргини. Нови светски поредак је тако устројен да је опасно све што је антитржишно и што има духовни садржај, јер се тиме поткопавају његови темељи. Београдски синдикат је обележен као револуционарна и непожељна појава јер позива људе да мисле својом главом и буду поштени и племенити. Свако ко укључи мозак схватиће да није слобода у избору производа на тржишту, већ у слободном резоновању и деловању. Зато нас и нема у медијима, иако су наше поруке против неправде, ратова, насиља, дроге, итд. Кад ми кажемо „Ај’ изадји мало напоље, тамо где је акција, да видис стварност ван новинских редакција“ то је равно позиву на јуриш против власти, јер таквим порукама заправо указујемо на то како систем управља нама без и једног испаљеног метка. У медијима се пропагира глупост, кич и разврат, јер то људе чврсто држи у оквирима поретка.

bs3
ГИН.ба: Осим што сте адвокат и музичар, уједно сте и аутор збирке пјесама „Траг Човека“. Из којег разлога сте се одлучили на писање ове збирке и којим се темама бавите у њој?

Моја склоност ка писању поезије се јавила доста рано, још у раним разредима основне школе. Касније се само мењала форма у којој сам писао своје песме. Већ у 6 разреду сам имао реп групу са својим другарима из одељења, а у 8. разреду сам имао панк бенд и први концерт у СКЦ-у. Касније сам упознао моју браћу из Београдског синдиката и ту сам потпуно пронашао себе и као човек и као песник. Одувек сам имао жељу да се опробам у разним књижевним правцима: писао сам колумне, сатиричне приповетке, а на крају и лирску поезију. Мислим да за писање поезије не постоји никакав разлог, већ је у питању пука потреба. Једноставно речено, ја морам да пишем да бих живео. Више ми уопште није важно да ли ће моје песме неко читати и разумети, да ли ће се моја књига продавати или ће скупљати прашину на задњим полицама неке књижаре. Тренутно имам пуну фиоку необјављених песама и уопште се не журим да их претворим у неку збирку. Моје теме су вечне теме преиспитивања сопствене душе у циљу самоспознаје. Упознајући себе покушавам да се очистим од свега лошег у мени и тако будем за лествицу ближи Богу. Као што само име моје књиге каже, желим да иза себе оставим траг поштеног и часног човека. Не желим да ме људи памте по томе ко сам био, већ какав сам био, јер је по мени дело неодвојиво од самог човека. Што би песник са Ловћена рекао: „Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довјека“.

Послушајте нову песму „Београдског синдиката“ БС армија:

Извор: Гин.ба – Информативни портал Општине Градишка

Напиши коментар