Седморица српских витезова одјахало је у прохладни сутон…

srpski vitez naslovna
Ово предање свакако је у великој мери аутентично сачувано и говори о седморици српских витезова, који су после смрти деспота Лазара Бранковића (1458) отпуштени из војне службе.
Немајући нигде никога од порода, ко зна из којих разлога су се баш упутили на запад Мачванске бановине и зашли у шумовите и стеновите Соколске планине, где су нашли уточиште у једном овећем српском селу званом Рујевац.

На лето 1459. године, турске трупе султана Мехмеда II изненадно груну из Софије и у року од месец дана заузму све градове и тврђаве у Србији. Смедерево, престоница српских деспота, предало се без борбе, чиме је дефинитивно Србија окупирана од стране Османлија за векове унапред. У јесен исте те године, турски одреди се увелико почну залетати и на суседну Мачванску бановину, угарску провинцију, у којој је живело преко деведесет посто Срба и нешто мало Угара и Немаца. Турци су жарили, палили и убијали све пред собом, крстарећи у свим правцима Мачве. Редовне војске није било да им се супростави. Властела појединих жупа, махом српског порекла, на брзину је испразнила своје ризнице са златом и пребегла у Угарску.

Један турски одред од тридесетак јаничара крајем новембра те исте године појављује се на пољу испред збијених уџерица села Рујевца. Седморица српских витезова прати њихово кретање и смирује усплахирене жене и децу. Вођа витезова, по имену Лазко, датог трена отвара капију на палисаду села и наређује својим саборцима јуриш. Запрепашћеним јаничарима диже се коса испод чалми кад увидеше да пред њих јашу прави српски витезови и окретоше коње назад. Било је прекасно. У невиђено јаком налету, седморица витезова су тешким мачевима исекли сву тридесеторицу, махнули сељацима и одјахали у прохладни сутон. Нико за њих више није чуо. Како су и где окончали своје витешко путешествије остала је тајна за вечност.

Напиши коментар