Зашто држава не воли велике породице?

Многодетне породице на летовању у Грчкој. Фото: spc.rs
Многодетне породице на летовању у Грчкој. Фото: spc.rs

Ових дана је актуелна јавна расправа о закону о финансијској помоћи породицама са децом. Најупечатљивија промена која се њиме најављује је смањење износа родитељског додатка.Морам да кажем да сам револтирана. Стварно јесам.

Једна држава која стално кука о белој куги не чини ништа да подстакне родитеље да рађају и даље. Не да не чини ништа, баца клипове под ноге.

И ту крећу констатације. “Па ваљда рађаш децу због себе, а не због тога шта ће ти џава дати?”. Не знам зашто неко мисли да је то добар аргумент. За почетак, та социјална давања су била највише током 2 године. Искрено се надам да ће то треће или четврто дете у породици живети бар 80 година. Не знам колико би онда те 2 године давања били пресудни да се дете роди.

Одлуку о рођењу сваког детета сам донела због себе (тј. због мужа и себе). И верујем да је код већине тако.

И та давања су искрено била смешна. Колико да се купе 2-3 паковања пелена месечно. Ал’ у времену где мноштво мама има умањена примања (из различитих, оправданих и неоправданих бирократских разлога), не добија примања месецима или потпуно остане без примања (јер се, Боже мој, усудила да роди још једно дете), зар не мислите да и куповина та 2-3 пакета пелена може да значи? Е па, значи.

На страну све то, то није уопште то поента. Поента је да држава овим каже да смо ми са троје или четворо деце, вишак. Сметамо.

“Држава нема пара.” Ово је омиљена “умирујућа” констатација. Јесте, ми са троје и четворо деце смо очигледно превелико оптерећење за буџет.

Породице са троје деце чине удео 6,7%, а са четворо 1,1% становништа, према званичној статистици (породице са једним дететом чине скоро 52%). И наравно, немају сва та трећа и четврта деца мање од 2 године.

Просто видим колико смо ми то оптерећење за буџет.

Са друге стране, ту су и званичне најаве да ће, рецимо, тај исти буџет коштати око 150 милиона евра изградња националног стадиона. Разумем, успеси наших фудбалера су ипак значајнија ствар него родити још које дете и можда малчице успорити изумирање народа овде.

Овде годишње умре преко 35000 људи. Смешна цифра, зар не?

А онда, ако си донео одлуку да своју диплому, свој рад, знање, задржиш у својој земљи, плаћаш редовно рачуне и порез, и замисли, желиш да имаш децу (множина!), није довољно да ти околина каже да си будала. Не, и сопствена држава каже да си будала.

Немојмо заборавити да нас бомбардују и слатким обећањима да ће маме са троје деце добијати новчнану надокнаду до њиховог пунолества (додуше, цифра у складу са могућностима горе поменутог буџета – читај: шарена лажа). А ретко ко пренесе да ако донесеш одлуку да имаш и које дете после тог трећег, е па, пуј пике, не важи. Нећеш имати право на то. Држава ће да те казни јер си ипак родила и четврто (можда си добила близанце као треће и четврто, ал’ опет, сама си крива).

Дискриминација у пуном јеку.

Знам да неки опет неће разумети зашто сам увређена. А јесам. Учена сам да волим своју земљу. Поштујем институције. Водим се правилима. Те вредности данас не важе.

Велике породице данас су великим делом и револт. Револт што живимо како живимо. Што нас окружеје шта нас окружује. Револт да можда можемо мало да променимо стварност.

Нема подршке.

Предлог Магацин-а:

Кад је држава маћеха породицама са више деце
Андреј Горбачов: Зашто множити сиротињу или о користи многодетности
Како би се могао подићи наталитет у Србији

Извор: Мама из магареће клупе, Детињарије

Напиши коментар