Зоран Костић Цане: О вери у Бога

Зоран Костић Цане. Фото: Светигора
Зоран Костић Цане. Фото: Светигора

Веровање у Бога – то је остати нормалан. Не полудети, не подивљати, и поред свог шибања које живот носи.

Онда добијаш и неке дарове и твоја музика постаје чистија. Наше хришћанство је почело после тридесете године, кад смо увидели да нешто морамо да мењамо да нас наше дело не би уништило.

То је као брод који после тумарања по пучини мора да нађе своју луку и да уђе да се не би разбио о неки хрид. Тако и ми морамо да нађемо своје место, да поштујемо ове што долазе и да ови који долазе поштују нас који налазе.

У неким периодима смо због наше несређености или мрзели нашу музику, или смо мрзели људе који долазе на концерте. Онда музика почиње да узима своју жртву уместо да ти даје. Нисам мислио да ћу дуго да живим. Мислили смо живот ће да буде једна песма и, кад престане песма, неће бити ни нас. И у једном тренутку преживиш и ту 27-28. годину, па ти се не свиђа оно што видиш од себе. Сви смо одједном почели да живимо последице живота којег смо водили, и схватили да постоји још нешто друго. Кад се превише бавиш личним питањима, постајеш опседнут самим собом и не видиш никог осим себе. А то је глупо и досадно, знаш. Постоје још неки људи сем нас.

Акција је да те та музика учини бољим. Музика је нешто најлепше, као кад рукоделац направи нешто најлепше што може да изађе из њега. Данас имамо већу љубав за посао којим се бавимо. Музика је слављење живота.

Ако не опереш своје срце све почне да оптерећује, дрога, алкохол, служење некој лажној причи. Имали смо сувише судбинских момената, нарочито од 91, од почетка рата, на које нисмо могли да поклекнемо, јер онда не би имали права на наше песме. Били смо у фазону да нисмо криви, да не делимо ту колективну кривицу. Зна се какав је овај рат био и сви ови ратови, све се зна. Зна се ко је почео рат, зна се ко је све изгубио. Али не можеш ти да водиш политику, него је твоја политика да водиш свој живот. Да препознаш особу са којом ћеш да направиш заједницу. Да можеш са неким да живиш, да нађеш свог партнера, да можеш да се заклониш од свог лудила.

Многи људи су баш због тога отишли ​​јер нису могли да се заклоне, нису могли да испрате време. Није свако време добро и није свако време зло. Приморани смо стално на неке изборе, а овде су избори страшно јаки – да ли ћеш да живиш као нормалан човек, поред свих шанси које ти Бог даје да се поправиш или нећеш. Бог зна за неке људе који су добри и, кад се они кваре овоземаљским животом, он им даје наду да се поправе, а узима најбоље да се не би кварили. Оно недокучиво мисли само срце, срце је љубав. Значи – Богу срцем у сусрет.

Да се ​​нисам бавио музиком вероватно бих био мртав сто пута, и моја душа би незадовољена фурала светом и тражила спокоја. Тешко је после свог оног ваљања у блату да живиш као хришћанин, и поред гомиле неких ствари које немају везе са црквом. Стално недоумице. Једино поглед у Њега нема недоумица. Одабрали смо своју страну и лакше носимо своју рану.

Важно је да смо преживели и да нећемо да будемо као пре. Хоћемо нешто ново, хоћемо нешто друго, не желимо да нам више живот личи на ругло. Срећан што си жив и што ти је пружена шанса да можеш свој живот да држиш у својим рукама. И да имаш добре, а не лоше саветодавце.

Предлог Магацин-а:

Зоран Костић Цане (Партибрејкерси): О нашим животима одлучују они који не знају да живе

Извор: Поуке.орг, Видовдан

Напиши коментар