Приче из Великог рата: Шваба напред не шаље официре него редове, таква им сорта

Српски војници испред аустроугарских ровова
Српски војници испред аустроугарских ровова

– Капларе, да узмеш двојицу и „језик“ да ми ноћас доведете. Јеси ли разумео? Гледај да буде официр, а не шмокљави коморџија. Јасно?

– Разумем, господине капетане! – салутирам.

– Ајде, који ће са мном „језик“ да хватамо?

– Ја ћу! – устаде Миомир.

– Ево, идем и ја, али после да ме више не вучете за уши ко кеца на даму. Сад се јављам добровољно, а ви запамтите, па ме оставите на миру убудуће – устаде и Сретко.

Појахасмо у ноћ.

– Где да тражимо?

– Зна се. На прву линију! Где друго?

– Не ваља. Тамо нас чекају. Морамо некако да се провучемо и уђемо дубље. Тамо су слободнији, сигурнији. Пре ћемо тамо „језик“ да нађемо.

Сјахасмо узбрдо да коње не умарамо. Ноћас могу главе да нам спасу. Идем напред, водим Виду за оглав, Сретко и Миомир прате на растојању. Избисмо на чуку. Одатле наша артиљерија најури Швабе око поднева. Пешадија још није овуда наишла, ал’ сва је прилика да и Швабова нема. Мачва се утишала. Само шума мирише и гргоре поточићи. И ћукови ућутали. Пуцњава их растерала.

– Да смотамо по једну и видимо куда ћемо – пристиже ме Сретко.

– Батали дуван. Немој да укрешеш па да нас скрешу. Могу и наши да нас заспу. Батаљуј. Кад се вратимо, чибук задими ако ти је воља.

– Добро, де, само сам питао.

Осматрамо кроз мрак. Није невиделица али тама легла дебела. Доле, испод чуке су њихови. Да им ја командујем, не би се логорили одмах испод брда, јер ако се наши сјуре, ето им белаја. Мора да су се одмакли мало. Размишљам куд да пробамо да сиђемо, кад: шуш-шуш! Иду узбрдо. Они знају шта је извидница, нису луди.

– Шта ћемо?

– Овако: дај да се размакнемо десетину корака, и спремимо бомбе. По једну. Онда, брзом паљбом. Кад опет напунимо, нож на пушку и хватај ако који преживи.

– Колико ли их има?

– Тројица најмање. Буде ли више, неће ваљати.

– Сретко, врати се до коња и сапни на кратко ако нема неко дебело дрво да привежеш. Немој да пешачимо ноћас. Пожури, ако бога знаш!

Швабе се примичу. Једно „крц“ чух са једног краја, друго са другог. Ценим 30-40 метара ширине. Ценим ал’ нисам сигуран? Иду на нас. Ако је то све, онда су тројица-четворица.

Сретко ме лупну по рамену да знам да се вратио и погурен оде да залегне. Ко сад први опали, преживеће.

Крцну грана на дваестину корака. Прекрстих се: ајд, помоз боже!

– Бацај! – дрекнем што ме глас носи, па ударим бомбу о потков пушке и бацим на Швабе. Три детонације се сложише, једна за другом: ГРУ, ГРУ, ГРУ… Отворисмо паљбу насумице. Засмреде шедит по шуми.

Скочисмо, па трк ка њима. Тројица. Два у ропцу, трећи кука превијен преко пања букве.

– Оди амо – приђем опрезно. Рачунам још се није освестио да зна шта га снашло. Неће стићи да пуца.

Дохватим га за крагну и кренем да вучем, у то ми Миомир притрча па га заједно извукосмо на чуку.

– Немојте! НИсам крив, мобилисали ме!

– Прича нашки? Разумемо се – а убијамо се! А?!

– Има таквих вашки. Пуна им војска „наших“.

Сретко га претресе, узе му бритвицу и чизме.

– Ошинуло га по бутинама. Горе читав.

– Одлично. Товари на коња да бежимо одавде.

Везасмо му руке и ноге и пребацисмо ко џак преко Сретковог коња.

– Кад пре? Е, алал вера момци. Да видимо који је? Па, бре Јеротије, јесам ли лепо рекао да ми официра нађеш а ти опет дотерао редова? Овај ће ми баш испричати какве планове Поћорек има за сутра. Е, вала Јеротије, Јеротије…

– Ти ме господине капетане немој више слати, кад видиш да не умем. Они напред не шаљу официре него редове. Таква им сорта. Шта ја ту могу?

(Бошко Протић, „Лептир на бајонету Јеротија Павловића“, Магелан прес, Београд, 2014.)
Извор: Приче из Великог рата

Напиши коментар