Никада не заборављај на Бжежинског

На истом “задатку”… некадашњи саветник за националну безбедност америчког председника Џимија Картера Збигњев Бжежински и Осама Бин Ладен, Пакистан, 1980. година
На истом “задатку”… некадашњи саветник за националну безбедност америчког председника Џимија Картера Збигњев Бжежински и Осама Бин Ладен, Пакистан, 1980. година

У својој познатој књизи Велика шаховска табла, у којој говори о евроазијском простору као геостратешком императиву за статус САД као светске суперсиле, Збигњев Бжежински сугерише да САД морају да доминирају целим континентом, користећи се подстицањем хаоса, етничких, верских и политичких подела. О томе говори у поглављу знаковитог имена – Евроазијски Балкани (The Eurasian Balkans).

„У Европи реч Балкан буди слике етничких сукоба и регионалних ривалстава великих сила. Евроазија такође има своје балкане, али су евроазијски балкани много већи и насељени верски и етнички хетерогеним профилом становништва. Они су смештени у том широком и дугом подручју које је средиште зоне глобалне нестабилности и обухвата делове Југоисточне Европе, централне и јужне делове Азије, подручје Персијског залива и Блиског истока”, пише амерички стратег.
Геополитички стручњак Франсоа Туал, анализирајући светски феномен пролиферације држава и пратећу глобалну политичку фрагментацију, пореди настанак латиноамеричких нација и рођење балканских држава. Штавише, Туал примењује концепт балканизације и у децентрализацији арапског дела Османског царства, за часопис Eurasia пише уредник и директор Клаудио Мути. „Смрт Османског царства, пре на Балкану, пре и након тога у арапском свету, узроковао је поступак фрагментације, који је трајао 90 година у европском делу и 150 година у арапском”, каже Туал.
Ова два примера су довољна да се покаже како геополитичка терминологија прибегава метафори Балкана, и појам балканизације означава подручје познато по хроничној нестабилности и нередима узрокованим етничким и верским сукобима, а све прати и одговарајући процес дезинтеграције државе.
Појам „балканизација” рођен је у европским канцеларијама крајем Првог светског рата, и тад је значио нестанак четири велика царства и појаву државних ентитета који никад пре нису постојали. Међу тим политичким ентитетима је била и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, нешто раније, сто година од српског устанка 1815, односно завршетком Другог балканског рата 1913. године, одвијала се последња фаза слабљења Османског царства и појавило се шест нових држава: Грчка, Србија, Црна Гора, Румунија, Бугарска и Албанија.
„Чак ни Први светски рат није ставио коначну тачку на процес дезинтеграције Балкана. Распадом СФРЈ између 1991. и 2008. године, кад је независност прогласило Косово, родило се седам малих држава: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора, Македонија и последње Косово. Овај процес распада је потврдио западу Европе ваљаност појма „балканизације”, додатно јачајући све његове негативне конотације, које се не односе само на феномене територијалне фрагментације и политичке нестабилности, него и насилних етничких и верских сукоба, као и појаву етничког чишћења, пише Клаудио Мути.
Балкан је позајмио своје име од турске речи „балкан”, што значи “планина” или “планински масив” који се протеже од реке Тимок, десне притоке Дунава, до рта Емине на Црном мору. Отуд деноминације Балкана и настанак полуострва Балкан, које се протеже на истоку до Црног мора, на југу до Егејског и Медитерана, на западу до Јонског и Јадранског мора. На северу постоји више тумачења где завршава Балкан, у зависности од тога жели ли неко из њега „побећи” или у њему „остати”. Шире тумачење поставља северну границу полуострва на замишљеној линији Трст-Одеса, али се углавном као северна граница Балкана узима Дунав, Сава и њена притока Купа. С друге тачке гледишта, земљама Балкана се у потпуности могу сматрати Бугарска, Албанија, Грчка и све земље бише Југославије, осим Словеније, која је у апској групи, иако и њу због разних разлога сматрају саставним делом Балкана. На крају, земље Балкана су делимично и Румунија и Турска.
На том подручју живи десетак нација као и разне мање етничке групе. Говоре се језици различитог порекла, три или четири словенска језика, према различитим интерпретацијама и више, румунски, албански, нови грчки и турски, а практикују се различите религије, међу којима су кључне православље, католичанство и ислам. Комплексан мозаик састављен од такве етничке и културне разноликости дао је стратезима „сукоба цивилизација”, као што је Семјуел П. Хантингтон, аргумент за крваве сукобе који се називају „грешни ратови”. Заправо, југословенска федерација, држава створена од готово свих представника балканског мозаика, била је та која је Хантингтону дала темељ за дефиницију „најсложеније, конфузне и разнолике мреже грешних ратова почетком 90-тих”.
„Због своје географске природе се ‘азијски фронт’ проширио и на европско тло”, тврди аустријски војсковођа и стручњак за геополитику Јордис фон Лохаузен (1907-2002.). Али сада, кад је процес балканизације на самом Балкану довршен, поставља се питање да ли се је „азијски фронт проширио на европско тло” и југоисток Европе почетком 90-тих или је југоисток Европе био нека врста велике пробе за фрагментацију евроазијског простора, којој тренутно сведочимо на Блиском истоку. Ранији покушај фрагментације или „балканизације” Руске Федерације угушен је у Чеченији, кад је спречено да се рат и тренд тражења „суверенитета” не прелију широм евроазијског простора.
immigrati
Али данас је Балкан, ко зна који пут, непосредно под утицајем других региона, овај пут балканизованог Блиског истока. На то подручје непосредно утиче дестабилизацијски имигрантски талас, који се онда прелива на остатак Европе. У прва два месеца 2016. године Грчка је забележила долазак 132.200 људи, док је у истом раздобљу прошле године број долазака био 3.952. Што се тиче осталих земаља такозване „балканске руте”, од почетка 2016. до краја фебруара у Македонију је ушло 89.000 људи, у Србију 93.600, Хрватску 103.200 и Словенију 98.400. У Мађарску је било 3.600 а у Аустрију 110.700 улазака.
Због те ситуације повереник Европске комисије за миграције и унутрашње послове Димитрис Аврамопоулос упозорио је на ризик од потпуног колапса. Бивши италијански министар одбране Марио Мауро рекао је како је војним снагама мисије КФОР наређено да трајектом на италијанску обалу пребаце 150.000 илегалних имиграната који су се заглавили између Косова и Албаније.
Посебно забрињавајућа изјава је команданта мисије НАТО генерала Миглиете, који је 27. јануара пред Одбором за обрану италијанског Сената рекао како је, „према информацијама европских обавештајних агенција, неколико стотина терориста из такозване Исламске државе већ помешано са гомилом илегалних имиграната”. Помоћ пружена од војних снага НАТО у овом хаосу миграција потврђује тезу у „вештачки присилној миграцији”, осмишљеној из САД као неконвенционално оружје које се, попут осталих неконвенционалних оружја, користи у „рату без граница” против Европе. Касније се штаб НАТО са Пентагоном на челу представља као „спасилац”, али ће Европа заузврат нешто морати дати, не само споразум TTIP. Вероватно је у игри много већи улог, као што је потпуни надзор у свим подручјима над ЕУ.

Европи се дешава миграција јер није суверена

Да бисмо разумели узроке и последице миграције која од 2015. године ствара озбиљне проблеме у Европи, а посебно југоисточном Средоземљу, не може се не узети у обзир кључни проблем саме ЕУ и одсутност било каквог политичког суверенитета. Ова финансијска и административна творевина примила је више од милион миграната само преко недавно затворене „балканске руте”. Тај неконтролисани прилив тек је нагласио монструозни дефицит суверенитета у Европи, а посебно појаса медитеранских држава, које су се у време прве велике „финансијске кризе” презриво називале скраћеницом PIGS.
Али земље групе PIGS и земље „балканске руте”, упркос тврдњама медија који стално дају оптимистичне „пројекције” у тренду са изјавама политичара, нису се нашле на удару избеглица, него се на њих сручила лавина „економских миграната”, а последице тога могу бити само негативне. Очито, уз велику масу која нема никаквог профита, постоји и велика група „професионалаца” која „миграцију” види као добар извор зараде. То се покушава оправдати статистичким подацима да, на пример, у Италији сваки усељеник годишње у буџет уплати око 4.000 евра више него што је из њега извукао.
Са друге стране, они који сад плачу и траже хитне мере, подлежу уценама не само Вашингтона него и полуделог турског председника Ердогана, заборављају да већ 20 година девастирају, једно за другим, политичко и друштвено ткиво држава као што су Сомалија, Ирак, Либија, Сирија и друге. Да су једна Немачка или Италија, Грчку и друге да не помињемо, имали трунку суверенитета, зауставили би пакао и уништење америчких и НАТО стратега и не би се позивали на улогу и дужност „савезника”. Данас ће вам било ко на улици признати да су сви изговори за агресије били лажни, од „диктаторске” Либије до „недемократске” Сирије, али се свеједно приређују добродошлице за све етничке групе и религије непроцењиве људске лавине која се сручила против Европе.
Овде треба посебно напоменути: против Европе, а не против САД.
Дакле, САД, које су центар одлучивања, и њихова продужена рука НАТО, главни су узрочници миграцијских токова који су погодили Европу, али САД ни на који начин не трпе последице својих криминалних радњи, док Европљани, у првом реду Медитеран и земље „балканске руте” морају да сносе сву патњу од операције која се показала апсолутно контрапродуктивном, без обзира на све статистике које нам приказују. Сад је ситуација ван контроле, а њом управља Ердоган, кога апсолутно није брига ни за међународне конвенције и норме као ни за договоре постигнуте с ЕУ.
Али сам Ердоган је најмањи проблем и било би довољно да Брисел, уместо награде у облику милијарди евра и безвизног режима, Турској наметне нека ограничења, покрене негативну кампању у медијима против турског туризма и тако узрокује пад БДП, и турски „монарх” би пао у року од неколико месеци. Из ове ситуације је тешко изаћи зато што Европа постоји само виртуално и мора да слуша апсурдне заповести финансијске елите. Ми нисмо ништа друго него „америчко двориште” и можемо из њега изаћи само на један начин, а то је да поновно вратимо изгубљени суверенитет. Само суверена земља може владати великим проблемом као што је „миграција” и одлучити да неће попустити никаквим уценама и претњама, поготово ако оне долазе од оних који су одговорни за катастрофу.

Стратегија Бжежинског као највећи непријатељ Европе

Наравно, то је у овом тренутку илузорно очекивати. Амерички стратези, који се још увек слепо држе доктрине Збигњева Бжежинског, највећи су непријатељи Европе. Данас је лако доказати да су поступци америчке администрације на Балкану данас, као и 90-тих, у Украјини и на Блиском истоку, само део помно разрађене стратегије која производи хаос и сукобе, управља миграцијском плимом и свим европским владама, посебно на истоку и југоистоку Европе. Бжежински је то кратко и јасно описао у неколико редова кад је цитирао Харолда Макиндера. „Ко влада Источном Европом заповеда Хартлендом, срцем евроазијског простора. Ко управља Хартлендом заповеда такозваним Светским острвом, а ко заповеда такозваним Светским острвом – влада светом”, написао је амерички стратег и можда су сада неке ствари јасније од жеље да се апсолутно овлада Источном Европом, па чак и наизглед неважним државицама на Балкану, до препознатљивих геостратешких императива Вашингтона, који никако не иду на руку Европи, али европски политичари покорно следе упуте с оне стране Атлантика.
bzezinski-evropa-haos
Иако је појам балканизације изворно настао као опис распада четири царства почетком прошлог века, он се до данас користи и проводи у пракси како би се створио „мостобран” за будућу контролу Евроазије. Наравно, не би требало посебно напомињати да никад нико није довео у питање територијални интегритет САД иако је то творевина са највише противречја међу етничким и религијским групама и идеална је за покретање процеса распада.
Али вратимо се на збивања из протеклих неколико година, међу којима важно место заузима Украјина. Важност Украјине за америчку контролу над Евроазијом јасно је истакао Бжежински пре двадесетак година, кад није било лако замислити централну улогу коју би ова земља одиграла у његовој евроазијској „великој шаховској табли”.
Ипак, америчка геополитика је ту земљу јасно одредила за функцију „пивота”, јер је задржати Украјину увек било од виталне важности за Русију и за целу Евроазију. „Украјина је нови и важан простор на евроазијској шаховској табли. Та земља је геополитички пивот и само њено постојање као самосталне државе може променити Русију.
Без Украјине Русија престаје да буде евроазијско царство. Русија без Украјине још увек може тежити царском статусу, али би онда постала доминантно азијска царска држава, а лакше би је било ослабити и увући у сукобе са ускрслим средњоазијским народима. Међутим, ако Москва преузме контролу над Украјином са њених 52 милиона становника и великим ресурсима, као и приступом Црном мору, Русија ће аутоматски пронаћи начин да постане снажна царска држава, проширена на Европу и Азију”, пише Бжежински.
За Бжежинског је Украјина важна јер делује као одбрамбени штит у Централној Европи и да се преко ње контролишу западне и јужне границе Русије. То је позадина америчког стратешког интереса за Украјину, а изражен је у документу кога су НАТО и Украјина потписали 1997, кад су формализовали свој партнерски однос.
У том документу можемо прочитати: „Позитивна улога НАТО је да одржи мир и стабилност у Европи, промовише веће поверење и транспарентност у евроатлантском подручју, отварање сарадње са новим демократијама Средње и Источне Европе, од којих је Украјина неодвојиви део.“ Дакле, готово 20 година САД сматрају Украјину делом атлантистичког подручја.
Будући да Бжежински сматра да владање Источном Европом преко срца Евроазије води до глобалног вођства, то је разлог зашто су САД по сваку цену морале да спрече Москву у успостављању хегемоније над Украјином.
Са своје стране ЕУ и неке европске земље су подржале преврат на Мајдану, пружајући политичку и војну помоћ превратничком режиму у Кијеву и подржавајући антируске акције америчке владе, те су тако активно сарађивали на разрађеном плану стратега Беле куће, према коме је Европа амерички „демократски мостобран” према евроазијском континенту.
„Европа је битан геополитички мостобран Америке према евроазијском континенту.Проширена Европе и проширени НАТО ће добро послужити краткорочним и дугорочним циљевима америчке политике. Увећана Европа ће проширити амерички утицај, док је у исто време политички интегрисана Европа већ сад способна да проводи у дело изазовна и кључна геополитичка питања за Америку у другим регионима, посебно на Блиском истоку”, пише Бжежински, који Европу види само као инструмент спровођења америчке стратегије.
Годину дана пре него што ће Бжежински Европи доделити улогу геополитичког „мостобрана”, односно премоштавања америчког освајања Евроазије, идеолог „сукоба цивилизација” Семјуел Хантингтон теоретисао је о украјинској потреби за „снажном и функционалном западном подршком, што се може догодити само ако односи између Русије и Запада пропадну на ниво из доба Хладног рата”.
Амерички циљ у Европи је исти и потребно је створити геополитичке тензије како би се ЕУ одвратила од Москве. Дакле, чак би и сецесију у Украјини требало подржати ако ће то створити јаз између ЕУ и Евроазијске економске уније и њихове сарадње, коментаришући стратегију и промишљања Бжежинског и Хантингтона, за часопис Eurasia пише Клаудио Мути.

Балканизација Блиског истока и северне Африке

Чак и на Блиском истоку америчка стратегија је створила напетости и користи се за слабљење руских савезника посебно како би се спречило формирање савеза с Ираном, кога САД сматрају смртном опасношћу за јеврејску државу и петромонархије.
Као што је циљ украјинског америчког пројекта био прекид непосредне сарадње ЕУ са Евроазијом, исто се може рећи за Блиски исток и север Африке, који су позорница „креативног хаоса”, стратегије неоконзервативаца у којој се користе покрети попут Муслиманског братства и вехабијске и салафијске секташке групе, међу којима је најпознатија Исламска држава Ирака и Леванта, позната под акронимом ISIS. Њихова секташка природа је савршено функционална за остваривање циљева стратега хаоса до те мере да су успели да покрену неку врсту унутарисламског рата, који се може назвати и „исламским грађанским ратом” а који доприноси снажној дестабилизацији подручја од Туниса до Ирака, а кроз тероризам угрожава и безбедност Европе.
eu-pustinja-zasrva
Из геополитичке перспективе, све се уклапа у крајолик који је описао Николас Спајкмен (1893-1943): „Ко контролише обалну територију Евроазије, такозвани Римленд, он управља Евроазијом, а ко влада Евроазијом, контролише судбину света“. Спајкмен је зато предложио да САД усмере своје напоре на Римленд, дуги полукружни појас приљубљен уз централно подручје Евроазије, Хартленд, и завлада простором од атлантске обале Европе до Јапана.
Како су јужне и источне обале Медитерана део Римленда, Спајкмен сматра да је потребно да управо та подручја држе у трајном стању нејединства и нестабилности. Другим речима, САД морају да балканизују Медитеран.
Данас, иако се све зна о протесним покретима и субверзијама у Северној Африци и на Блиском истоку, требало би нагласити да су невладине организације и разна удружења којима управљају CIA и Стејт департмент појачала своје активности у региону још у складу са препоруком из 1993. Семјуела Хантингтона, коју је службено као политику прихватила америчка влада.
„Развијати блиске односе са онима који унутар исламског света бране западне вредности и интересе”, сажетак је мисли злочиначке теорије „сукоба цивилизација”.
Чак и Њујорк тајмс признаје да су „неки покрети и политички лидери који су били непосредно укључени у нереде 2011. године у Северној Африци и на Блиском истоку обучени и финансирани од Међународног републиканског института, Националног демократског института и Freedom House-а”.
Freedom House посебно већ у 2010. години поздравља америчку групу египатских и туниских активиста, учи их „како да се користе интернетом за интеракцију са Вашингтоном, међународним организацијама и медијима”.
Америчка Национална фондација за демократију (NED) и службено је потврдила да је платила више од милион и по долара 2010. египатским организацијама које себаве „одбраном људских права” и промоцијом „демократских вредности“.
Средствима NED и других америчких државних агенције ваља додати средства фондације за Отворено друштво Џорџа Сороша, која је 2010. године финансирала организације и покрете широм арапског света, посебно у Египту и Тунису. А, ако ћемо се вратити у 2009. и ограничити се на Египат, буџет кои је USAID издвојио за „демократске и организације за људска права” у тој земљи је износио 62.334.187 долара. Огромна свота ако се узме у обзир да је Муслиманско братство Египта већ добило око сто милиона долара од катарског емира.
Субверзивне мреже финансиране од САД срушиле су владе Туниса и Египта. Што се тиче Либије, локалне субверзивне групе попут Муслиманског братства, Ал Каиде и остаци пробританских организација сарађивали су са западним агресором у свргавању Гадафија и оствариле сценарио који је геополитичар Франсоа Туал описао у својој књизи 2002. године. „На трагу старих пробританских мрежа, исламистичке напетости могу довести до експлозије која ће разнети државу. У Киренаики је концентрисано нафтно богатство, а Гадафијев режим иритира неке западне престонице, тако да би требало размотрити поделу Либије”, пише Туал.
Коначно, уништавањем Либије Европљани су постали извршиоци америчке стратегије „креативног хаоса” и отворили врата милионима Африканаца који сада у Европу хрле кроз јужни правац и медитеранску руту.
На источној страни Медитерана, међутим, упркос америчкој подршци, британски, француски, турски, саудијски и катарски терористи нису успели да сруше владу у Дамаску. Захваљујући помоћи Русије и Ирана, али и можда кључној – оној Хезболлаховој – Сирија и даље стоји на ногама.
Руском кампањом на Блиском истоку и опредељењем Москве за борбу против тероризма, Исламске државе и такозваних „умерених побуњеника”, стратегија  „Евроазијског Балкана” Збигњева Бжежинског тешко је погођена, будући да је блокирана дестабилизација сиријско-ирачког врха „кризног лука”, кога је такође описао Бжежински.

Миграције као један од алата „балканизације“

Нуспојава дестабилизације и „балканизације” Блиског истока и Северне Африке је и мигрантски талас који је погодило Европу, која се и сама нашла на удару балканизације и геополитичког процеса фрагментације узрокованог условима нестабилности и поремећаја.
Неконтролисана поплава ратних избеглица и „економских миграната”, који долазе из земаља погођених Арапским пролећем и тероризмом подстакнутим од САД и њених савезника, створила је највећи европски друштвени хаос после Другог светског рата, хаос који је присилио неке европске земље не враћање граничних баријера у ЕУ.
bzezinski-doktrina
Постоје значајни разлози да се верује како Европа има везе са оним што је бивша помоћница Џона Керија и бивша саветница Пентагона Кели М. Гринхил назвала „планираном присилном миграцијом”. Гринхил је аутор студије о оружју за масовне миграције, где указује да у неким случајевима миграција има неприродан карактер, да је вештачка и да може бити средство присиле у међудржавним односима. „Пројектована присилна миграција” тако је сврстана у неконвенционално оружје које се користи рату који су двојица кинеских учитеља ратовања пуковници Киао Лианг и Ванг Xиангси назвали „ратом без граница” или „неограниченим ратом”.
Наравно, у САД су рад двојице кинеских пуковника одмах прогласили „великим планом за уништење Америке” иако су њих двојица само препознали и друге облике ратовања осим оних класичних и конвенционалних, и указали на тероризам, обојене револуције и разне субверзивне делатности које на крају имају исти учинак – урушавање постојећих и стварање марионетских или пропалих држава.
Важно је поменути да ова двојица научника нове методе ратовања приписују Осами бин Ладену готово у истој мери колико и Џорџу Сорошу, кога је мађарски премијер Виктор Орбан оптужио да је крив за масовни долазак избеглица из Африке и са Блиског истока у Европу. „Име Сороша је можда најпознатије међу онима који подржавају све што поткопава традиционални европски начин живота”, рекао је Орбан, док је активисте његове организације оптужио за пружање правне помоћи практично илегалним имигрантима и тако су „нехотице постали део међународне мреже кријумчарења људи”.
У доба „рата без граница“ препознавање и стално проучавање асиметричних оружја је изузетно важан социолошки задатак. Махди Даријус Наземраја у својој монографији о историји НАТО и његовом прогресивном географском ширењу у оперативном смислу на цео свет, скренуо је пажњу на рањивост глобалног друштва пред новим облицима притисака и спољње присиле.
Документ „план Меркел“
Без икаквих скрупула Кели Гринхил феномен миграција види као политичко средство корисно за друштвени инжењеринг и као оружје асиметричног ратовања. Стручне студије показале су да се ово оружје користило у чак 64 земље које су биле укључене у „миграцијске ратове” кроз више од педесет година. Студија Гринхилове открива да су масовне миграције у Европи уствари биле део неконвенционалног оружја са циљем слабљења друштвених поредака и да се овековечи подјармљивање Европе од атлантистичке елите.
Осим тога, лако је доказати да су све миграцијске драме оркестриране тенковима НАТО. Осмог октобра 2015. године, током великог протока стотина хиљада илегалних имиграната који су преплавили Немачку, Ангела Меркел на телевизији изјављује да „има план”.
Све наизглед необјашњиве акције Меркелове чини се да потичу од усвајања документа од 14 страница, који је припремила мрежа трустова мозгова учлањених у НАТО, а документ је добио име „План Меркел”. Немачка канцеларка је рекла да је њен план био нешто што је четири дана раније рођено у центру за међународне студије под именом European Stability Initiative (ЕСИ). Према плану који се приписује Меркеловој, Немачка би, осим милион или нешто више избеглица прихваћених у 2015, требало да „пристане да пружи азил за 500.000 сиријских избеглица регистрованих у Турској у наредних 12 месеци”. Осим тога, „требало би прихватити захтеве Турске и обезбедити сигуран превоз одабраним, већ регистрованим од турске власти”. Коначно, „Немачка би требало да пристане да помогне Турској и да јој укине путне визе 2016. године”.
Али занимљива је историја Европске иницијативе за стабилност”, која је настала приликом покушаја НАТО да преобрази Југоисточну Европу после рата 90-тих, који је довео до балканизације Југославије и стварања трајне базе Бондстил на Косову, јединог разлога постојања државе Косово. Садашњи председник Европске иницијативе за стабилност је непосредно одговоран за коначни документ „План Меркел”. Реч је о Џералду Кнаусу, аустријском социологу, члану Европског савета за иностране односе” (ECFR) и Фондације Отворено друштво.
Основан у Лондону 2007. године, Европски савет за иностране односе је имитација или подружница утицајног америчког Савета за иностране односе у Њујорку, истраживачког центра који су 1919. утемељили банкари Рокфелер и Џ. П. Морган како би координисали англоамеричку глобалну спољњу политику.
Међу одабраним члановима ECFR су Јошка Фишер, бивши министар иностраних послова из Зелене странке, бивши генерални секретар НАТО Хавиер Солана, бивши немачки министар одбране Карл-Теодор Гутенберг, потом Анет Хејзер, извршна директорка фондације Бертелсман у Вашингтону, Волфганг Ишингер, председник Конференције о безбедности у Минхену, Цем Оздемира, председникBuendnis90/Die Gruenen, Александер Граф Ламбсдорф, члан Либералне немачке странке, Михаел Штирмер из уредништва листа Велт, Андре Вилкенс, директор фондације Меркатор, и на крају трговачки путник Обојеним револуцијама Данијел Кон-Бендит.
erdogan-merkel
Истраживања Европске иницијативе за стабилност проводи Фредерик Енгдал, који је део Научног одбора Евроазије, али истраживачки центар води Џералд Кнаус, повезан са Сорошем и финансиран од импресивног броја донатора. Осим фондације Отворено друштво, ту је немачка Stiftung Mercator, опет повезана са Сорошем и фондавијом Роберт Бош. Још један извор финансирања је Европска комисија.
Затим, занимљив је попис донатора који укључује организације орвеловског имена, попут United States Institute of Peace. Овим такозваним Институтом за мир председава Стивен Хедли, бивши саветник америчког Савета за националну безбедност. Његов одбор укључује Ештона Б. Картера, тренутног министра одбране у Обаминој администрацији, државног секратара Џона Керија и генерала Фредерика М. Падилу, председника Универзитета за националну одбрану у САД. Још један кредитор Европске иницијативе за стабилност је Немачки Маршалов фонд, који је, упркос имену, све само не немачки, јер му је седиште у Вашингтону (потпредседник Немачког Маршаловог фонда је Србин Иван Вејвода).
Из Енгдалових истраживања сазнаје се да је „главни циљ Немачког Маршаловог фонда, према годишњем извештају 2013. године, подршка дневном реду Стејт департмента у тзв. операцијама изградње демократије у бившим комунистичким земљама Источне и Јужне Европе, од Балкана до Црног мора”. У већини случајева Немачки Маршалов фонд сарађује са америчком владином агенцијом USAID и фондацијом Стјуарт Мот, коју финансира Национална фондација за демократију (NED). Истовремено, фондација Стјуарт Мот финансира „План Меркел”, односно план имигрантског хаоса Европске иницијативе за стабилност” и Фондације браће Рокфелер.
Можда је сад јасније од кога и за које циљеве је потписан споразум Меркел-Ердоган о избегличкој кризи у ЕУ. Такозвана атлантистичка елита намерава да искористи кризу као велики експеримент социјалног инжењеринга за стварање хаоса и друштвених сукоба у Европи, док, са друге стране, њихове невладине организације, као што су NED, Freedom House и остали из галаксије Отвореног друштва ударају у саме темеље муслиманског света.
Дакле, никад не би требало потценити Збигњева Бжежинског и оне који ће доћи после њега, као што је од наследио Харолда Мекиндера, Николаса Ј. Спајкмена и Јордиса фон Лохаузена. Процес „балканизације” Балкана, Блиског истока и Северне Африке је делимично завршен, али ту је и дестабилизација медитеранских земаља, што је увек био стратешки императив атлантистичке елите.
Међу две победе „друге стране” је победа руских снага у рату у Чеченији и спасавање Сирије, које још није коначно. Те победе, уз успон Кине, могу да омету провођење плана, али и да означе почетак краја злочиначког плана који се проводи више од сто година.
За крај, требало би подсетити на стару изреку да је најподлији трик кога је ђаво извео био онај кад је уверио свет да не постоји. Управо то чине све наведене фондације, удружења и агенције, који се куну да раде за добробит човечанства и уверавају јавност да су све приче о Сорошу и елити с оне стране Атлантика „пуке приче за малу децу” и „теорије завере”, што је посебно приметно у медијима, порталима и невладиним организацијама у њиховом власништву. Као пример може се узети чланак који су недавно објавиле Е-новине, које критикују „разне параноике који у Сорошу виде Сотону, врага, Луцифера и демона у једној особи”, и ти „болесни умови, као њихов узор Владимир Путин, позивају на обрачун са невладиним организацијама као у Средњем веку, када су вештице спаљивали на ломачама”. Оног тренутка кад већина у свету заиста поверује да ђаво не постоји, све до сада учињено у смислу отпора ће се урушити као кула од карата и на „Великој шаховској табли“ ће ђаво повући победнички потез.
Аутор: Н.Бабић
Извор: Alter Mainstream Info
геополитика, глобализам, завера, Збигњев Бжежински, нови светски поредак
http://www.magacinportal.com/2016/05/13/nikada-ne-zaboravljaj-na-bzezinskog/

Напиши коментар