Оливер Томић: „Косово је живо, а ми као народ треба да васкрснемо“

oliver tomicРазговор с Оливером Томићем, историчарeм уметности и професором на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу

– Има на Косову и Метохији нешто што је нагнало наше претке да баш ту област засеју црквама и манастирима као нико никад ниједан други простор. – Прва ствар коју сам знао да изговарам напамет, са једва три године, била је „Кнежева клетва“ са Газиместана. Деда ме је одвео тамо да је научим на лицу места. – Различити центри моћи одувек имају корист од тога да аутентични народи изгубе свој идентитет, а у нашем случају, та се битка води и на плану писма – каже професор др Оливер Томић

Оливер Томић, рођен је 1963. у Београду, где се и школовао. Дипломирао, магистрирао и докторирао је на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Радио је као секретар Хиландарског одбора САНУ, кустос Народног музеја у Београду и асистент и професор на Филозофском факлултету у Београду. Тренутно предаје на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Јавности је остао омиљен као глумац у дечјим серијама и драмама Радио-телевизије Београд (1969-1981). Сви који су у „извесним годинама“, памте га из серија „С ванглом у свет“ и као дечака шегрта молеру Гидри Бојанићу у серији „Мајстори“.

Славу сте стекли рано, као дечји глумац, али сте рано и одлучили да се више не појављујете на ТВ-екрану, већ са 16 година. То се ретко дешава?

– Нисам искључио могућност да се појављујем на ТВ-екрану, али сам тада коначно решио да се нећу бавити глумом. Заправо, од самог почетка и своје прве главне улоге (у „С ванглом у свет“), у првом разреду основне школе, глума и снимање били су ми тежак терет, јер по уговору нисам смео да изостајем са наставе, а тако је било и касније. Док су другу децу после школе чекали родитељи да их воде кући, мене су чекала репортажна кола која су ме возила на снимање, у студио („Сајмиште“ или „Кошутњак“), или на терен, а домаће сам радио увече, пред спавање. Јасно је да мој ентузијазам у тим подухватима није био баш нарочит. Сем тога, огромна популарност имала је своје негативне стране, јер сам у свим приликама у јавности морао да се понашам беспрекорно, а при томе не уображено, а о дечјој анонимности и опуштености могао сам само да сањам. То су главни разлози због којих сам скоро од почетка знао да нећу бити глумац, али годинама сам се устезао да одбијам пројекте које су ми нудили. Кад је дечаштво прошло, прошла је и ТВ-фаза у мом животу, која ми је донела велика искуства и којој се, из данашње перспективе, веома радујем.

Шта је било пресудно у избору професије и великог интересовања за уметност у доба Немањића и Стефана Лазаревића, јер кажете: „А шта бих друго?“

– Два чиниоца су одиграла пресудну улогу. Први је био академик Дејан Медаковић, са којим сам се дружио скоро сваког јутра, док смо шетали псе по Ташмајдану, ја пре одласка у школу, он – на Филозофски факултет, где је предавао. Међу тзв. „кучкарима“ генерацијске разлике се некако бришу, па смо имали врло непосредан, скоро пријатељски однос. Он ми је сугерисао да упишем Историју уметности и поклонио ми своју књигу „Трагом српског барока“, како би ме на то подстакао, а ја сам га тим лакше послушао, јер су остале две области мог интересовања – историја и филозофија – тада биле превише условљене титоизмом, односно марксизмом. Што се тиче опредељења за средњи век, темељ су, много раније, поставили моји родитељи. Када бисмо преко распуста путовали на море (од моје треће године), увек бисмо преспавали у Студеници, сопоћанском мотелу, Косовској Митровици или Призрену. Као мали, навикао сам да јашем лавове у Дечанима, да се пењем на Звечан и кријем иза стубаца Богородице Љевишке, а када сам уписао Историју уметности, све те успомене су оживеле и знао сам коју област желим да проучавам.

Мића Томић, Оливер Томић, Драгомир Бојанић Гидра; Фото: Никола Девић
Мића Томић, Оливер Томић, Драгомир Бојанић Гидра; Фото: Никола Девић

Како се десило да професор из Београда одлази да предаје на факулетету у Крагујевцу, а са друге стране, бројни професори из унутрашњости „запоседају“ факултете у Београду?

– Нема ту ништа лоше, мислим да би нам било много боље када би мобилност ове врсте била већа. Што се тиче мог ангажмана у Крагујевцу (који је, узгред, прва престоница нове Србије), он је последица стицаја околности, за мене срећног. Пружа ми се прилика да на Филолошко-уметничком факлултету пренесем своја знања студентима који, не само што долазе из целе Србије, него ће бити сликари и дизајнери – дакле, људи који ће у будућности обликовати и, надам се, оплеменити наше окружење. На Одељењу за историју уметности Филозофског факултета провео сам незаборавних десет година, а отишао некако баш када је реформа образовања драстично снизила ниво свега и осакатила те студије, с чиме сада моје колеге морају да се боре, можда узалуд. На уметничким факултетима то се, на срећу, није догодило, бар кад је мој предмет у питању.

Какви су „слушаоци“ Ваши студенти и какве су нове генерације младих?

– Током двадесетак година, колико сам у настави, млади су се много променили, и у добром и у лошем смислу. Интернет и доступност информација из свих области (од струке до музике и моде) избрисали су разлику између „провинцијалаца“ и Београђана. Штавише, истанчанији укус данас може имати неки мој студент из Крагујевца који живи у оближњем селу, него многа престоничка деца која се трују турбо-фолк смећем по београдским сплавовима. Данашњи млади мисле и реагују брже од претходних генерација и ту су у предности. С друге стране, њихова моћ концентрације, поготову на дуже стазе, значајно је опала у односу на ранија поколења. Сада на предавањима морам стално да мењам ритам и приређујем им изненађења, иначе падају у летаргију и незаинтересованост.

Од рата на Косову и Метохији и НАТО бомбардовања СРЈ прошло је 17 година, а Србија не може да поврати Косово, али не могу ни Албанци да га отму у потпуности и онако како би они желели. Коме одговара такво стање – Србима репресија наметнута режимом у Приштини, али ни Албанцима на економско-социјалном плану не цветају руже?

– Срби ће вратити Косово и Метохију када то Бог буде хтео и ако ми, у међувремену, сами од тога не одустанемо. Није најтеже било оружјем бранити КиМ, нити ће најтежа битка бити да нам се они врате (у рату или миру), него ова која се сада непрестано води: тај  константни спољашњи и унутрашњи притисак на државу, народ, и сваког Србина понаособ да се те свете српске земље одрекне(мо) слободном вољом. То се мора издржати, а издражати хоћемо. Што се тиче Шиптара (не кажем Албанаца, јер они сами себе тако не зову), њима никакво стање никада и нигде не може да одговара: не могу они да цене и схватају државност када се за државу нису сами изборили и заслужили је – то се односи и на Албанију, али и неке наше друге суседе. А поводом КиМ кажем: ништа им не вреди благо које је тренутно у њиховом поседу, кад му не знају вредност и не умеју да га употребе. Сви ће они, пре или касније, остати не само без отетог блага, него и без тих државица које су им хировити туђини сервирали.

Идеју о затирању трагова Срба на Косову и Метохији, Приштина је прошле године веома перфидно покушала да изведе претензијама на православне српске светиње на КиМ пред Унеском, од чега неће одустати, јер је Хашим Тачи одмах после гласања у Унеску изјавио: „Покушаћемо поново.“ Каква се опасност крије у покушају отимања овог духовног простора?

– Опасност је непосредна, али историјски кратког домета. Они би да крађу идентитета „озваниче“, али институције којима се обраћају су ионако на издисају. Већина међународних оранизација, на челу са УН и свим њеним огранцима, и комитета (почев од оног који додељује Нобелову награду за мир), изгубила је сваки кредибилитет и претворила се у пародију. УНЕСКО је лакрдија која више не може да заштити ништа – од Бамијана, Ниниве и Палмире, до, не дај Боже, Косова и Метохије. Та организација служи само за верификацију историјских фалсификата. Иначе, зашто нису уписали све наше споменике пре 1999? Не треба да се узрујавамо, само треба истрајно да не пристајемо на лажи и отимачину.

Да ли је затирање ћирилице „план или случај“ и колико су Срби сами криви што им писмо нестаје?

– Затирање ћирилице личи на трајни пројекат, о чему сведоче, на пример, Румуни, који су до средине 19. века писали ћирилицом. Уосталом, знамо како је прошао Методије у Моравској још пре више од једног миленијума. Није у питању „теорија завере“, него отворена борба: различити центри моћи одувек имају корист од тога да аутентични народи изгубе свој идентитет, а у нашем случају, та се битка води и на плану писма.

Unesko

Шта би ваљало учинити на националном плану да српска ћирилица не доживи судбину „архаичног писма“?

– Пре свега, треба поштовати Устав и законе који већ постоје. Кад је у питању потискивање ћирилице у јавном простору, оно се догађало у Србији и између два рата. То је ствар моде и тренутног односа снага центара моћи у свету. Наша окренутост Европској унији, изнуђена или глумљена, свеједно, тренутно узима данак, али се искрено надам да ће томе брзо доћи крај, па ће и ћирилици да сване.

У целини узевши Срби нису свесни од каквог је значаја писмо у смислу идентитета. За најчешћег кривца што не куцају на свом писму проглашавају компјутерску тастатуру на латиници?

– Као студент, смејао сам се са колегама професору Одбране и заштите док нам је предавао о „специјалном рату“ и о томе како морамо бити спремни „кад Швабо поново нападне“. А постали смо, као генерација, баш жртве специјалног рата, и „Швабо“ нас је поново напао. Зато, нисам сигуран колико смо као народ ичега свесни. Још имамо интуицију и морал, мада се једно осипа, а друго ломи. Тај би се процес макар успорио када бисмо неговали своје писмо.

Шта је погубније по националну самобитност, глобализација и нови светски поредак или самопорицање?

– Глобализација је морално неутрална или амбивалентна појава: има добре и лоше стране, а при томе се не може избећи (док траје). Зато је треба проучавати и познавати. Што се поредака тиче, светских или регионалних, сви су они и нови и стари, а без њих би свет био у потпуном расулу. Зато и њих треба упознати, како бисмо нашли своје место, на отвореном или у заветрини, зависи од природе тог поретка. Оно што је, међутим, заиста погибељно је, не глобализација, него глобализам – идеологија брисања различитости и особености. Под изговором „јединства“ настоји се створити униформни свет, где ће се људи разликовати само по редном броју, а све уз привид слобода и широког спектра права на изражавање, но само у оквиру датог система. Самопорицање је наше највеће искушење, а на њега нас час приморавају, час заводе, што је још опасније. Ево примера упакованог самопорицања: „Да живимо као сав нормалан свет!“ То подразумева, прво, да Срби нису нормални, друго, да постоје неки који то јесу, па се и зна који су: Запад. Треће, да им се треба неизоставно саобразити. А реч „нормално“, у ствари, само значи „према норми“, коју увек неко поставља према својим склоностима и циљевима. Ацтецима је било нормално да чупају људска срца, вехабијама да затварају, покривају и каменују жене, неким Кинезима да једу псе, да не набрајам.

Шта бисте најкраће рекли о Косову као културном и духовном идентитету Срба?

– Најкраће би се могло рећи: Косово је живо, а ми као народ треба да васкрснемо. Има на Косову и Метохији нешто што је нагнало наше претке да баш ту област засеју црквама и манастирима као нико никад ниједан други простор. У традицијским студијама то се зове „сакрална географија“ – препознати посебност (светост) одређеног подручја или места и ту саобразно градити. Био сам, на пример, и у Делфима и у Персеполису, па ми се тај принцип лично открио и у ван-хришћанским културама. А на КиМ, једном када је све то подигнуто, и сама светост Божјег стварања подигнута је на виши ниво, јер је човек дао свој скромни допринос. Ми живимо у десакрализованом свету, где многи уживају у пејзажу срећни што не виде ниједно здање. Некада је било другачије. А о метаисторијском смислу Косовског јунаштва и трагедије могло би се причати унедоглед. Коме смисао свега тога није јасан, нема му спаса…сем деци, коју томе треба учити од малена. Прва ствар коју сам знао да изговарам напамет, са једва три године, била је „Кнежева клетва“ са Газиместана. Деда ме је одвео тамо, да је научим на лицу места.

Како видите ширење тероризма, и проблем миграција у свету и код нас, на почетку овог миленијума?

– Миграција је увек било и биће, а ми имамо ту срећу у несрећи, да нико од тренутних избеглица не жели да се настани у Србији, у којој посла нема ни за Србе. То што међу мигрантима има и „убачених“ терориста, само је природна последица лицемерја (нео)колонијалног и расистичког Запада. Сад жању што су сејали, а прогутаће још много тога, заслужено. А тероризам? Као и свако насиље – од личног и приватног до колективног и глобалног – и тероризам је израз страха. Он се представља тако као да му је циљ да изазове страх других, али је у корену појаве страх самих терориста, који они желе да пренесу на све остале како би га се сами ослободили, јер им је неподношљив. Како то? Па, сваки човек као појединац мора да се суочи са страхом од смрти и ништавила, празнине и бесмисла, односно кривице и осуде, те мора да их савлада и сублимише. Ништа не вреди да их потисне, јер ће провалити из њега, кад-тад, у изобличеном и нараслом виду. Сви насилници, од талибана до НАТО-генерала су несрећне кукавице.

Аутор: Славица Ђукић
Извор: Видовдан

друштво, интервју, косово, култура, метохија, Оливер Томић, србија
http://www.magacinportal.com/2016/05/05/oliver-tomic-kosovo-je-zivo-mi-kao-narod-treba-da-vaskrsnemo/

Напиши коментар