Приче из Великог рата: Прича о Србима

srpski vojnici odmorБило је то у лето и на жаркој врућини. Господ беше заузет претешким бригама. Оне Му не даваху ни главе да дигне и само усрдна помоћ светога Петра, вернога Му помагача, олакшавала је донекле Његове божанске напоре.


Радио је тако Господ једнога дана и бринуо кад, усред ових напора, зачу Он некакву необичну ларму која се са Земље подизала. Та ларма, на коју се Он најпре и не обзираше, иако на њу није навикао, постајала је све јача, жешћа и несноснија док Му, најзад, у ономе Његовоме небеском раду, стаде силно досађивати.

Тада Господ, не могући даље да је подноси, остави перо, подиже главу, па ослушну и замисли се, трудећи се да појми оне чудне узроке једне тако нечувене и паклене узбуне. Али и поред свег Његовог божанског старања, то Му не пође за руком. Изненађен тиме Господ се обрати светом Петру.

— Петре — рече он благо. — Ово није без ништа. Не остаје нам друго него да ти лично сиђеш доле и увериш се шта значи ова ларма која нам обојици толико досађује.

Смерно и кротко св. Петар поклони се тада Господу, обећавши да ће тачно испунити ову Његову жељу, па се брзо спреми и наврат-нанос сиђе на Земљу. Али не потраја дуго, врати се он натраг, и врати се брже него што је и сам Господ очекивао, па стаде пред Њега:

— Господе — рече Му он — ево испуних ја Твоју наредбу и сазнах оно што си желео. Урнебес онај доле на Земљи, а због кога нас двојица не могасмо ништа да радимо, не потиче ни од кога другог, већ главом од Срба, од оних који Ти иначе никада мира и спокојства давали нису.

— Гле! — зачуди се ипак Господ. — Шта ми кажеш? Дакле од Срба? А шта би они хтели?

— Срби — настави св. Петар — Срби хоће да ратују!

— Да ратују? А с ким и зашто? — питаше Господ, а св. Петар одговори:

— С Турцима, Господе! Због земље, веле, коју су им од предака отели.

Тада се Господ понова замисли, а после мале почивке:

— Па нека ратују — рече. — Нека им се таква жеља испуни!

Али св. Петар усуди се да примети:

— Господе — промуца он. — Ти рече нека ратују. Добро, и сâм сам за то. Али у том рату хоће ли они победити, или ће бити побеђени, јер и то…

— Петре — прекиде га Господ — тачно сам знао шта ћеш ме питати. И баш то хоћу да Ми ти кажеш, али да ми речеш по души: јеси ли за то да они победе или да их Турци победе. Реци ми, дакле, слободно, јер добро знаш да сам ја на твоје мишљење увек много полагао.

Но на ово св. Петар оклеваше да одговори и снебиваше се, пошто у том часу не погађаше вољу Божију.

— Е видиш, Петре, — приметиће Господ, изводећи га из забуне и кад се увери да светац још увек оклеваше — што се мене тиче Ја сам зато да их пустимо нека победе. Враг би га знао зашто и не знам теби, али су Мени ти Срби врло драги. Дакле нека победе, како сам казао!…

И доиста, зби се онако како заповеди Господ. Нападоше Срби Турке још исте јесени, надбише их и Косово, толико оплакивано, осветише, па све то испунише лако, чудећи се и сами како без велике муке, са песмом и радосно, остварише оне вековне снове толиких својих нараштаја.

И опет бијаше лето и Господ свеједнако а са св. Петром бакташе се и знојаше између безбројних и замршених рачуна што Му их читава војска Његових светаца сваке године у то време на врховно одобрење подносаше. Али баш у јеку Његова тако мучна рада она чудна ларма понова Га узнемири. Господ беше добре воље замисли се мало, остави перо, подиже главу и опет благо позва св. Петра па му нареди да се понова потруди до Земље и тамо извиди у чему је ствар. И св. Петар сиђе, па се још брже неголи први пут поврати и још са самих рајских врата довикну Господу:

— Господе, опет Срби!

А са својим добрим изразом Господ га упита благо:

— Но? А сад шта хоће?

— Опет да ратују!

— С ким, побогу? И зашто сад?

— С Бугарима. Не дају им, веле, оно што су отели од Турака!

— Добро, а Бугари?

— Они једва чекају, јер тврде да су у праву.

— Па лепо, нека ратују кад хоће — одобри Господ. — Само нас нека оставе на миру.

И рекавши ово Он се таман хтеде понова загњурити у сијасет оних светачких биланса, кад Га св. Петар опомену:

— Господе — примети он. — Ти заповеди да ратују. Ама опет не рече ништа о победи. Ко ће победити треба и то да наредиш, јер нисам рад да међу нама било какав неспоразум због тога наступи.

— Срби! — заповеди Господ кратко и руком даде знак да је разговор свршен.

И опет се зби како рече Господ. И Срби победише браћу и вратише се кућама својим овенчани славом јунака, али још слађом од прве баш зато што то беху браћа коју су победили.

А после тога опет прође година дана. Увек неуморан, милостив, добар и благ радио је Господ мирно своје послове, неизневерен никад од свога првог помагача, који и сам не познаваше одмор и сласти од њега. Бејаше опет лето и рачуни светаца заузимаху сву пажњу њихову, кад се намах, и опет са Земље, заори и затресе једна нова, али незапамћена узбуна од које се чињаше е ће и само небо проломити се. Узбуђен, а богами донекле и наљућен, Господ брзо дозва св. Петра па га одмах посла доле те да се и по трећи пут увери у чему је сад разлог пакленога овог новог урнебеса поред кога је већ и самом Њему немогуће да се својим пословима озбиљно посвети.

Али се Он изненади кад св. Петар и по трећи пут јави:

— Срби, Господе!

— Побогу! — узвикну тада Господ, трудећи се колико је год могао да сачува хладнокрвност и задржи ону божанску своју благост. — А шта би сад хтели?

— И опет рат, Господе! — промуца св. Петар као да се он стиди уместо Срба.

— А с ким, да од Мене нађеш? — не кријући своје узбуђење упита Господ. — С ким сад? Зашто сад?

— Сад са Швабом. Оће, веле, да их прогута!

Поћутавши кратко време, Господ опет одсече:

— Па нека буде! Ђаво нек’ их носи! Нека ратују!

— Молим, а победа? — пожури се св. Петар са уобичајеним питањем, те да Га после не би узнемиравао.

— Победа на њиховој страни! — одсече стрпљиви Господ, дајући руком знак св. Петру да се удаљи, јер хоће сам да остане.

И понова се догоди како одлучи Господ. Однеше Срби победу над противником и на двема чувеним планинама њихове земље, на Церу и на Руднику, потукоше га до ноге и сломише потпуно. Тада им неизбројна царска војска и силан плен од ње паде у руке, па се славно име њихово пренесе широм света, чији најбољи део и сам беше у пламену страшнога рата. Али тада, после такве победе, и за њихову несрећу, Срби се осилише, заборавише Бога спаситеља свога и расрдише га делима својим. Осилише се они и опише овим победама, па се пропише, завадише и покварише тако да онај скромни и поштени народ нико више није могао познати. Њиховом разметању није било краја, а хвале њихове нису се више могле подносити, јер стадоше омаловажавати чак и своје савезнике и у песмама певати како им јуначког такмаца на свету нема и како ће они сад „и Белгији у помоћ.“ И тако та дрека овакве њихове хвале и претње и онај заборав на Бога, досади и разгњеви самога Господа.

Па озлојеђен тиме Господ позва св. Петра.

— Петре, — рече му Он — верни мој, почуј ме што ћу ти сад, рећи. Чуј ме, дакле: ови Срби, незахвални овај народ, дојадили су ми; довде су ми дошли. — И ту Господ показа руком више главе. — Благост Моја и доброта Моја, Милосрђе Моје за њих и доброчинства Моја, о којима си се ти бар толико пута уверио, исцрпена су. Сам знаш да сам вазда био на њиховој страни и победе им досуђивао, будући увек широке руке за њих а на штету других. Али сад, сад ево признајем ти, ја их презирем и о њима више нећу ни да знам. Зато ти наређујем да их испред Мојих очију уклониш! Нека нестану, несретници, нека пропадну, нека потону, нека сасвим ишчезну, земљу своју рођену нека изгубе, нека им се трага не зна, о њима, као што рекох, ни да чујем нећу! Разумеш ли ме, Петре, верни мој помагачу!

А св. Петар тресући се сав од овог страшног гнева Божијег, и збуњено чупкајући браду, једва изгогвори:

— Разумем те, Господе. Досадили су!…

И опет зби се тачно како рече Господ. Као бесни, нападоше, са свих страна, Србе силни непријатељи; земљу им опустошише, из ње их протераше, многе побише, а села и вароши попалише им и са земљом сравнише. Тада многи поумираше, а што остаде изгуби се без трага, баш како Господ нареди, по мрачним гудурама, пећинама и шумама туђинским, те несташе као да никад ни постојали нису. И тек после тога смири се и ваздух и вода и небо и земља, те се у том миру Господ одаде бригама својим на које се никад више не потужи ни светоме Петру нити било коме другом небескоме свецу.

И тако, у томе преданоме раду Господовом, пролажаху дани и месеци, све до једнога дана кад се наједанпут, а при особито доброј вољи својој, Господ опет не опомену Срба. Било је то у зиму, али кад уместо снега Он беше пустио велику кишу те да би опрала људске крваве трагове којима је земља била испрскана. Седео је тако Господ са св. Петром и са њим ћаскао о свачему, па ће тек наједанпут рећи:

— Ама, Перо!

А св. Петар поклони се и одговори:

— Молим, Господе!

— Ама, бога ти, упитао бих те нешто.

— Да чујем, Господе!

— Ево — настави Господ. — Мислим малочас те на ово те на оно, па ми тек одједанпут нешто на ум падоше Срби. Да ли ти, тако ти Мене, знадеш шта би с њима, куд се дедоше Ти људи, шта се с њима догоди? Јер, ево, ми на њих бесмо сасвим и заборавили.

Св. Петар положи руку на срце.

— Господе, — одговори он — а ко би и могао знати где су ти?! Као што се сећаш нареди ми Ти једнога дана, онда кад Ти оно додијаше, да их пошљем у бестрага, да их уклоним испред Твојих очију, како им се трага не би знало и ја, право да Ти кажем, тако и учиних. Од тада више никад на њих ни помислио нисам, е па откуд ћу сад знати где су!

— Знам, знам, Петре, — настави Господ — лепо је то што си ти Моју наредбу извршио и сећам се Ја ње добро. Ама, брате, признаћеш и сам, и тако није право. Народ је то, братац, као и сваки други мој народ, и не може бити тако да ни Ја ни ти не знамо шта је са њима. Него ево шта: како смо ми иначе, углавном, отаљали наше послове и седимо овде тако рећи скрштених руку, право је и Мени драго да ти сиђеш доле и потражиш наше Србе. Као што рекох, немамо много посла и Ја могу неко време сам и без тебе, па ти зато дајем неограничено одсуство, све дотле док их, јаднике наше, ма где не нађеш. А после, видећемо шта ћемо с њима. Дакле спреми се, душе ти, па иди!

И тако се св. Петар обрете на Земљи. Обрете се св. Петар на Земљи и стаде тражити Србе. Па их је тражио, тражио, али све узалуд. Нигде Срба ни од корова, као да су у земљу пропали. Где није ишао св. Петар и где није завиривао и распитивао, али њих нема па нема, те се он увелико забрину како ће Господу на очи изаћи. И тако све без резултата до једнога дана кад је мркла ноћ била и кад се прст пред оком није видео. Таман се св. Петар стао љутити на самога Господа што га по најгорем времену шаље ради Срба који су, по његовом мишљењу онакву судбину потпуно и заслужили, кад се наједном обрете над неким маслинама. Обрео се св. Петар над маслинама, натукао капуљачу на главу и све му цури киша низ њега у млазевима, кад му се уједанпут учини како међу тим маслинама, мокрим до сржи, миче нешто баш као да су живи створови. Тада он успори мало лет и баш лепо зачу где једна од оних прилика и чисто на српском опсова једну капку која јој је, како св. Петар логично закључи, морала пасти иза самога врата. „Тако ми Господа Бога, помисли он, ето по овој псовци, рекао бих да сам набасао где треба.“ И би му мило и бог зна како што ће Божју вољу моћи испунити, јер дотле никад није било да наредбу Његову није извршио.

Тада и у тој нади реши се он да облети неколико пута укруг и пође му за крилом да се задржи у месту, кад зачу некакав жагор. Ту се он згури и стаде прислушкивати па замало гласови они постадоше разговетнији и јасно се зачу некаква прозивка све познатих српских имена као што су Милун Јокић, Милован Кривокапић, Гојко Гиздавић и друга. Онда ова прозвата имена стадоше редом одговарати и то нека за, а нека против и св. Петар, кад то чу, умало не врисну од радости, јер му сад беше као дан јасно да то нико други не може бити до Срби, јер их ево затече на њиховом најмилијем послу — на гласању.

Тада срећан, што их беше пронашао, претвори се он у старца просјака, те ти наједанпут сиђе међу њих. Али се брзо покаја св. Петар што је то учинио, јер Му се душа стаде стезати од бола, видећи их како јадни и жалосни изгледају. Прибили се Срби уза оне мокре маслине, покрили се шаторским крилима, све по десеторица под једно, па, поцрнели, помодрели и мршави као аветиње, а поцепани као просјаци, те седе онамо према малој свећици, што се сваки час на оној киши гаси, и онде турили некакве кутије од конзерви и гласају. Чим су га угледали салетеше ти га они да седне, па га понудише пексимитом и конзервом што је још било остало, а онда једни навалише да гласа у црвену, а други у белу кутију, пошто се пре тога сви сложише да и он има право гласати. И тако гласа и св. Петар, први пут у животу, па после кад због овога наста велика свађа ратосиља се он свега и полете Господу.

Велико је било нестрпљење у Господа кад је св. Петар наишао. А чим светац стаде пред Њега Он га дочека:

— Перо, вере ти, шта би? Говори, пронађе ли их? Једва те сачеках да чујем шта Ми доносиш.

— Пронађох, Господе! — одахну уморно св. Петар.

— А тако ти неба, где су?

— Господе — продужи св. Петар — ено их на Крфу.

— На Крфу? — запрепасти се Господ. — А шта раде? Како су?

— Како су, питаш ме Господе? Покисли к’о несретници, пропали к’о нико, а гласају, па и мене натераше да гласам.

И тада и сам Господ, кад чу ово од св. Петра, загрцну се и зацени од смеја, па кад се мало утиша:

— Петре, — рече — ако ћемо право доста им је било. Него сад одмах душе ти, нареди: нека се изоблаче и добро на’ране, па после море нека пређу, нико да не фали, и земљи својој нека се приближе. А кад стигну тамо, одакле је могу гледати, на самом прагу њеном, око три године нека остану, и тек то кад се испуни и кад буду доказали да чувају заповести Моје и законе Моје да пазе, онда нека победе, земљу своју нека поврате и трипут је већом учине па од тада нека живе и владају у срећи и задовољству све докле траје света и века.

(Драгиша Васић, „Сабране приповетке“, Просвета, Београд, 1990.)
Извор: Приче из Великог рата

велики рат, вера, војска, историја, Срби, србија, страдање
http://www.magacinportal.com/2016/05/09/price-iz-velikog-rata-prica-o-srbima/

Напиши коментар