Приче из Великог рата: Било је то на Кајмакчалану…

rovovi srpski vojniciСутра је већ почела офанзива. Борба је била у пуном јеку. Французи су причали нашим војницима да се неће ићи напред док артиљерија цео Кајмакчалан не претвори у рушевину. Али то је била само лепа прича. Српски војници, у својој неодољивој жељи да што пре виде отаџбину, сами су улетали у борбу, ишли у извиднице, излагали се опасностима, гинули.


У Косјерићу га називају трговцем, иако би сву робу из његове бакалнице могло да понесе осредње кљусе. И без по муке. Кад се успнете уз три камене и неравне степенице, ући ћете у његов тескобни дућан, који је толико мрачан и низак да имате осећање као да ће се цела таваница срушити на вас. Дах устајалости и оне прохладне мемле избија из сваког кутка. Зидови, који су последњи пут окречени онда кад су подигнути, прекривени рафовима од чамових дасака, по којима леже читави слојеви старе жуте и полумасне прашине. И у тим рафовима неколико замотуљака шареног сељачког цица и платна за кошуље, неколико котура жице разне дебљине, четири шајкаче маслинове боје и на пожутелим картонима безброј забодених ђинђува, мерџана, срдаца од црвеног стакла и других украса којима се ките сеоске девојке и младе снаше. На овим деловима зида, које нису захватили чамови рафови, излепљени рекламни календари од последњих неколико година, а под њима сандуци са преградама у које је смештена остала роба. Мало шећера, мало кафе, брашна, макарона, чавала и коњских потковица. Има ту и посуђа, и празних петролејских канти и друге разноврсне робе коју не можете погледом обухватити већ у првоме тренутку. Али само помало, на ситно, сиротињски…
С десне стране је тезга, и за тезгом бакалин Милутин Стефановић, и над Милутиновом главом скромно урамљена диплома витеза Карађорђеве звезде, коју је ратник добио тамо негде на кајмакчаланском бојишту. А Милутин, скроман као мудрац, седи непомичан у свом кутку и својим благим и паметним погледом кроз замагљена стакла гледа људе који промичу улицом, журе, отимају од свакидашњице све што стигну, грабе, односе. И ничему се не чуди, ништа не тражи. Његови велики дани су прошли, остале успомене, тешке и драге, и мир човека који је несебично дао од себе све што је имао: своју младост, љубав, снагу, живот…
На његовом високом челу зјапи шупљина, на којој поиграва кожа. Шрапнел му однео цело једно парче чеоне кости. Однео му и нос, али лекари после отсекли парче меса од бутине па направили нови. Истина то није више нос, него само једна лопта од меса, али она тек колико толико чува маску и обличје. Ни вилице нису остале његове, обе су вештачке. Недостају му и три ребра, а и десна рука остала му згрчена. Па ипак, живи.
Да, остале му и успомене и сећања.
Било је то на Кајмакчалану, када је поднаредник Милутии Стефановић водио своју десетину. Први дан велике офанзиве. Командир је Милутина позвао и издао му заповест:
– Да идеш са својом десетином до оне стене и извидиш има ли непријатеља.
– Разумем.
Његови другови нису били баш одушевљени што им је пао у део овај посао.
– Изгинућемо, поднаредниче, нико главе неће изнети! – прекорно му говорио један каплар.
– Да причекамо бар док се мало утиша ватра…
– Једном се мре, друже, – одговори спокојно Милутин, – Чега се плашиш. Људи уче по двадесет година, па погину. И ником ништа. А шта ми има да жалимо. За њих је штета. Ја трговачки помоћник, туђ слуга, а ти гоља као и ја. Велика штета ако погинемо!…
Цео тај дан Милутин је провео на извидници, а предвече са тројицом војника, тројицом добрих другова, кренуо је у патролу. Са свог положаја командир Светозар Глишић гледао их дурбином и једнако им викао да се склоне. Они ударили неком дубодолином и све пузали до на ћувик. Изишли пред саме линије. А командир се уплашио за њих, па довикивао из свег гласа:
– Поднаредниче, спусти се доле!
– Не бојте се, ништа неће бити, – одговарао му Милутин и махао пушком као неком лепезом.
– Шта си се препао, неће нас ваљда гађати топом.
Али, каплар се није преварио. Непријатељи су гађали баш оним истим топом, и Милутинова патрола једва је измакла.
Сутра је већ почела офанзива. Борба је била у пуном јеку. Французи су причали нашим војницима да се неће ићи напред док артиљерија цео Кајмакчалан не претвори у рушевину. Али то је била само лепа прича. Српски војници, у својој неодољивој жељи да што пре виде отаџбину, сами су улетали у борбу, ишли у извиднице, излагали се опасностима, гинули. Свакога дана они су вршили јурише, дочекивали нападе, бацали бомбе, сударали се прса у прса са непријатељем.
Врх Кајмакчалана био је заштићен бодљикавим жицама, утврђен са свих страна. Нису могли напред ни наши ни њихови. Могло се кретати само спроводницама. О заузимању врха тешко би било и мислити пре него што се покидају редови густо исплетених жица. Око њих су се водиле дуге и страховите борбе. Слику ужаса могу да претставе само они који су били тамо, само они знају колико је челика скрхано у оне беспутне стене, на којима су падали људски животи и кршила се снага.
Шеснаестог септембра било је понајтеже. Паклена ватра почела је још од ранога јутра. Врило је на свим странама. Топови су ригали ватру и њихов тутањ, као грмљавина, одјекивао је у сивим масивима Кајмакчалана. Овога дана голим грудима требало је разбити све препоне и освојити непријатељске положаје. Ишло се напред.
Милутин Стефановић са својом десетином био заостао двадесетак корака, јер је хтео да удари с бока на једно непријатељско митраљеско гнездо.
– Напред! – одјекивао је глас командира.
Оба крила повила су се у том часу и војници у скоковима почели да се примичу непријатељу. Једна граната зафијукала изнад глава Милутинове десетине. Као нека огромна црна птица летела је она кроз ваздух и језиво урликала. Изгледало је да ће се спустити на њихове главе. А онда их наједном прелетела, па треснула у камен иза њих. Затресао се цео терен и облак дима обавио стене.
Фију, фију! Трес! Раам! Раам!
Друга прелетела још ниже изнад глава.
– Ово је дошао суђени час, поднаредниче, – рекао онај каплар.
Фију! Фију! Трес! Рааам!
Милутин није имао времена да одговори каплару. Он се више не сећа шта је било. Трећа граната експлодирала је на неколико метара пред њима. Талас дима однео га је заједно са читавом гомилом камења и комадима распрснутог челика. Војници су ишли напред, у борбу, у смрт. Мислили су да је с њим свршено. Тек један час доцније они су се вратили и нашли његово израњављено тело у камењару.
Био је сав унакажен. Од удара неког парчета гвожђа или камена вилица му разбијена и наједном уста као да су нестала. На челу је зјапила рана из које је цурила крв у млазевима и слевала се у шупљину уста. Пребијена рука, преломљена нога…
– Их, што нам пострада поднаредник као нико његов, – рекао је Радомир Симић, његов друг из десетине.
– Погибе, сиромах, Бог да му душу прости! – додао је каплар и побожно скинуо шлем са главе и прекрстио се.
– Није погинуо, бре, људи; ено га још се миче.
И Радомир Симић притрчао је поднареднику Милутину да му превије ране. Извадили су све завоје из својих торби, али нису могли да завију његово изломљено тело, на коме је крвавило неколико рана. Пушчана и митраљеска зрна цактала су само по камењару. Другови су Милутина некако превили, али нису могли да га изнесу одатле. То ће учинити доцније када се борба мало утиша. И он је сада лежао између две ватре, између неба и земље.
Иако је Милутин једва долазио себи и присећао се где се налази, инстинктивно је дизао ону здраву руку и стављао је изнад чела да би се тако немоћно заштитио од нових зрна која су пљуштала око њега.
Другови су доцније пронашли нека носила и склонили га одатле. Најпре је пренесен у пуковско превијалиште, а после га бацали из болнице у болницу, док најзад није доспео и у Сиди Абдалах у Тунису.
Три године лежао је у болници. Његове ране биле су тешке и лекари су имали много муке док су га спасли. Несрећни војник издржао је једанаест операција. Секли му ребра, намештали нови нос, правили нове вилице, утезали ноге и руке, крпили га и оправљали, као неку изломљену и дотрајалу машину.
Тамо, у Тунису, док се он превијао у ранама, једнога дана предали су му и Карађорђеву звезду, признање за храброст и за сав дуг који је дао отаџбини.
У отаџбину се вратио хиљаду деветсто деветнаесте године. Сада више није носио пушку него инвалидски штап, ново ратничко знамење.
– Било ми тешко и тужно, када сам дошао кући, – прича Милутин. – Збунио сам се. Људе је било страх да погледају у мене, јер ја сам данас наказа Божја. Само се мајка радовала и неутешно плакала. И брат Милош погинуо ми у рату, а ја се овакав вратио, сакат и немоћан. Долазили људи да ме гледају као неко чудо. А кад сам се неколико дана одморио, морао сам да мислим шта ћу и куд ћу сад. Чекала ме нова борба, тежа и немилосрднија. Једно време нисам ништа радио.
Кад сам пошао у рат оставио сам хиљаду динара код једног пријатеља. То је било све што сам имао. Човек ми вратио те паре те за њих купим мало шећера, мало сапуна и тако отпочнем да радим. Борба све тежа и тежа.
Сада живим тако да имам хлеба. Да ме није задесила несрећа и да нисам овако наказан, био бих и ја данас добар трговац. Имао сам некада силне везе и познанства у Београду. Али овакав какав сам не волим да идем међу људе. Повукао сам се овде у Косјерић да дотрајем дане… Шта ћете, судбина!…
http://www.magacinportal.com/2014/09/18/juris-prema-otadzbini/
Казивање Милутина Стефановића
(Милан Шантић, „Витези слободе“, Државне штампарије Краљевине Југославије, Београд, 1937.)
Извор: Приче из Великог рата
велики рат, јунаштво, Кајмкчалан, Срби, србија, српство
http://www.magacinportal.com/2016/06/30/price-iz-velikog-rata-bilo-je-na-kajmakcalanu/

Напиши коментар