Приче из Великог рата: Напред јунаци, победа је наша!

Solunski_frontПосле хајде у Крајину, код Неготина. Трчи тамо, трчи овамо, док нас није захватила и нова јесен, кад нападоше и Бугари на нас. Неготин преко ноћи евакуисан, пруга исечена. Хајде пешке за Зајечар, па возом у Књажевац, па онда у борбу на једно брдо. Одатле нас потиснули до Алексинца. Удри онда на Лебане, и тамо, хоћеш нећеш, мораш да заметнеш нову борбу. Да ту Бугаре нисмо потиснули, нико од нас не би изнео живе главе.


На оном малом и узаном друму заглавила се комора и артиљерија. Никуд макац. А они наваљују као мрави. Ту је долазио и покојни Краљ Петар. Држао је говор војницима.
– Од вас, јунаци, сада зависи све, – казао је покојни Краљ војницима. – Не дајте се, разбијте непријатеља, јер то отаџбина очекује од вас.
То нас, право да говоримо, мало охрабрило. А људи, изнемогли, почели већ и да попуштају. Не можеш више да издржиш. Стегло, брате, са свих страна, па то ти је.
На брдима око Лебана ударисмо ми на Бугаре. Такве борбе нисам упамтио. После оног Краљевог говора војници се мало прибраше, па као да нам пристиже нова снага.
Сећам се, као да је јуче било. Сачекали смо их на једном брегу. Навалили они, све се црни. Иду сигурно. Веровали су као што је Бог један да ће нас ту све помлатити. Ми се притајили у неком грмљу, па чекамо са напереним пушкама. Друге чете заузеле друге положаје. Пукао широк фронт. Сви наши официри држали су пушке у рукама. Кад се Бугари примакоше на неких стотину корака к нама и изиђоше на једну чистину, командант само повика:
Пали! Јунаци, брза паљба!
Осу се ватра. Пакао прави. Гађали смо их као врапце. Они кренуше на јуриш, па, као луди, трче к нама. А ми рушимо, обарамо све пред собом. То је оно кад дође на живот и на смрт. Ако попустимо – свршено! Швабе су нам иза леђа, Бугари ће нам пресећи пут и ми смо раја. Од Србије више ни трага. Удри, удри, мајчин сине. Гледао сам својим очима: ниједан наш војник није пуцао из лежећег или клечећег става. Сви смо поустајали, јер, знаш, из стојећег става боље се гађа. Крваво јутро то беше.
Усред оне ватре проби се један бугарски вод и приђе нам сасвим близу. Наши потрчаше на јуриш. Наста клање. Људи малаксавају. Падају мртви и рањени. Али, у том најотсуднијем часу, један наш официр, не сећам му се правог имена, утрча на коњу у ону гужву. У једној руци држао је револвер, а у другој сабљу. Млати све око себе. И само виче:
– Напред, јунаци, победа је наша! Напред, не дајте се!
Као да је сам Бог сишао међу нас. Кад војници угледаше официра на коњу навалише ка змајеви. Хватали смо Бугаре за гушу. Клали ножем, ударали кундаком, газили ногама. Бог да опрости, убијао сам све што ми је дошло под руку. Оног нашег официра ранише у главу. Али, није погинуо. Млаз крви цури му низ лице, а он, као крвав облак, јури на белцу и храбри војнике. Таквог јунака нисам видео.
Ето, видиш, та битка била је пресудна. Да ту нисмо разбили Бугаре, ко зна шта би било од нас. Разбили смо их и отворили онај пролаз да се провучемо преко Лисице на Приштину, па после преко Косова на Албанију и даље.
Казивање Светислава Николића (Милан Шантић, „Витези слободе“, Седма сила, Београд, 1938.)
Извор: Приче из Великог рата
битка, велики рат, идентитет, јунаштво, Срби, србија, српство
http://www.magacinportal.com/2016/07/12/price-iz-velikog-rata-napred-junaci-pobeda-je-nasa/

Напиши коментар