Чудо у Зочишту: Албанац је рекао – „Сила је овде!“

Има разних чуда. Али то је било некакво посебно чудо. Десило се у косовском манастиру Зочиште.

Код нас би тај манастир назвали просто Козмо-Дамјановски, али се у Србији манастири традиционално називају једном речју, по правилу по месту где се налазе, премда назив овог манастира још треба и умети да се изговори. Нама је то успело тек другог дана боравка у њему.
Прво што нам је настојатељ архимандрит Стефан рекао било је то да главну светињу обитељи представљају мошти светих бесребреника Козме и Дамјана. Код нас их називају „безмездним врачима“, а српски то звучи изражајније „бесплатни лекари“ (нагласци су померени: „безмездни“ – то су они који не узимају „мзду“ што ми схватамо као мито, а код Срба су управо бесплатни). Те мошти се јако поштују, долазе им не само са Косова, него и из Србије, што за Србе сада представља немали подвиг. Штавише, мошти поштују и Албанци, како каже о. Стефан. Треба знати да је манастир смештен у албанском окружењу. У селу крај манастира уздиже се џамија. Иза зидина тачно по распореду допире глас мујезина. Манастир као да се налази у позадини непријатеља.
Како то Албанци!? Па они су муслимани!“ – питао сам се. Отац Стефан се кротко осмехнуо и раширио руке, као да каже: „па ипак…“ „Па шта они чине?“ „Долазе, моле се, доводе болеснике, поготово децу…“.
Што више ми је отац Стефан објашњавао, тим су ми прилике постајале несхватљивије – „Па како се они моле у православној цркви?“ – „Ћутке, по своме. Ми не слушамо“. – „И они целивају мошти?“ – „То је њихова ствар. Ми специјално за њих стављамо простирку на под. Они лежу под мошти. Леже и добијају помоћ“. Све то ми се чинило некако невероватним. Нисам могао да замислим сличну слику код нас у Русији, да, на пример, моштима Сергија Радоњешког долазе муслимани.
Па онда, чује ли Христос њихове молитве?“ – „Многи се исцељују…
Наравно да сам потпуно веровао оцу Стефану, али ми је, признајем, синуло како би тако нешто требало видети лично, сопственим очима. Осетио сам да ако некоме у Русији испричам како Албанци долазе у православне манастире да се исцељују, можда ми не поверују, исувише је све то невероватно.
zociste3Козма и Дамјан даривали су ми такво чудо. После трпезе, када смо већ паковали кофере, спремајући се за одлазак, зачуо сам гласан дечји крик. Пошто је у нашој групи било петоро деце, прва помисао је била: да се није нешто десило? Али сам у омањем манастирском дворишту видео сцену која ме је запањила: тата и мама водили су манастирском стазом своје дете од пет-шест година, које је на сав глас очајнички вриштало, као да га неко коље. Уста су му била тако широко отворена да је изгледало како заузимају већи део лица. При томе је сам себе ударао длановима по образима или почињао да се гребе по лицу и телу. На њему су се већ видели трагови тих огреботина, чак до крви. Призор је био језив!
У сусрет им је кренуо монах који ништа није питао, већ их је повео за собом у цркву. Имао сам осећање као да их већ познаје. „Ко су то?“ – упитах га. „Албанци, дошли су код Козме и Дамјана“. – „Знате их?“ – „Не, никада их код нас нисам видео, вероватно су издалека…“ – одговори ми.
У цркви је монах некако смирено и навикнуто узео сукнену простирку и простро на под испод моштију.
Родитељи су спустили дете тако да му глава буде тачно испод моштију. Током првих минута дечакова вриска се само појачала. Храм су испунили урлици. Било ми је жао да гледам јадну мајку како, нагнута над својим дететом, ничим не може да му помогне. Отац је стајао нешто по страни, стиснувши шаком шаку на трбуху. Повремено је бацао погледе час на сина, час на иконе.
У храму није било никога осим албанске породице, монаха и мене. Остали наши ходочасници, премда су и чули урлик, нису се решили да уђу у цркву.
zociste2Урлици су постепено почели да се стишавају и прелазе у јецаје.
У том тренутку сам у џепу подрасника случајно напипао свој фотоапарат „идиот“ и пало ми је на памет: „Сада имам јединствену могућност да снимим стварно чудо. Па нек потом неко проба да не поверује“. Извукао сам фотоапарат и направио неколико снимака. Треба рећи да је отац породице некако спокојно реаговао на то.
Све то потрајало је десетак-петнаестак минута. Дете се сасвим смирило, полежало још неко време под моштима. Да га мама није подигла, вероватно би ту и заспао. Монах је сложио простирку. Обратио сам пажњу на то да током те сцене населник обитељи готово ни реч није рекао. Све је чинио ћутке, не гледајући родитеље. Неколико пута је чучнуо крај детета и гледао га, али се при томе није крстио.
Када се дечак готово сасвим смирио, пришао сам оцу и упитао га на српском: „Како се зовете?“ Представио се: „Фадиљ“. И он је мене упитао: „Ви сте Словенац?“ Изгледа да ме је одавао меки изговор, а такође сам био исувише светлокос за Србина. Изгледа да је за њега појава Руса на Косову била нереалнија од појаве Словенца. Рекох му да сам ја руски свештеник из Русије, али је тиме моја залиха српских фраза била исцрпљена. Упитао сам га зна ли још који језик? Испоставило се да зна немачки. Пронашавши заједнички језик, пуновредније смо поразговарали. Он је испричао да је пореклом са Косова, али сада живи и ради у Немачкој у сервисној станици. На Косово долази једном-двапут годишње. Има двоје деце. Са млађим су искрсли несхватљиви проблеми. Лекари не могу да помогну. И он је специјално дошао овамо у манастир. Нисам издржао а да га не упитам: „Али ви сте „муслим“?“ – „Да-да, ја сам муслиман“.
Застао је и замислио се као да тражи објашњење за мене (а можда и за себе самог) чињеници да је муслиман дошао у православни манастир. После паузе изустио је речи које, ради веће документалности, желим да наведем на немачком: „Kraft ist hier!“ („Сила је овде!“). Поновио је те речи трипут, сваки пут некако чвршће, убеђеније, при томе енергично показујући кажипрстом на под храма. Такве речи чути од Албанца код моштију хришћанских светитеља – много вреди. Мислиман исповеда силу наше вере. Преостало ми је само да узвратим „jawohl“ („наравно“, „управо тако“).
А како се ваш син зове?“ – „Бесмир“ (бес – злодух). Ех, кад би тај Албанац знао шта то име за Руса значи!
Породица се враћала манастирским вратницама у другом расположењу. Природно, у овом случају захвалност се излила на мене. Албанац је почео да ми стиска руку: „Данке, данке“. Упитао сам како се на албанском каже „захваљујем“? „Фалендерим!“ – то је била прва реч на албанском језику коју сам у животу чуо. На опроштају смо се сликали за успомену крај вратница обитељи.
Када смо се растали, помислио сам какво сам се чудо удостојио да видим (па чак и сликам)! Чудо не само у исцељењу детета, него је оно главно и веће чудо у томе што сам видео како Албанци долазе у српске светиње по помоћ, у оне светиње које су сами рушили, оним Србима које су сами протеривали. Јер, управо тај манастир су пре неких десет година Албанци срушили, монахе протерали, саборну цркву минирали и дигли у ваздух. И ево их сада како сами долазе у њега по помоћ и исцељење. Шта је то друго до духовна победа Срба! Чини ми се да тај Албанац више никада неће дићи руку на српске светиње.
Морам рећи да се та сцена у храму одиграла не само у присуству моштију, него и пред иконом Богородице Августовска Победа. Ето вам и још једне победе за Србију нове иконе у августу месецу.
После тог чуда у Зочишту некако сам постао мирнији за судбину Косова. Пре или касније она сила, за коју ми је тај Албанац рекао, обавезно ће победити…
Аутор: о. Генадиј Беловолов
Извор: Српска.ру

Подсећамо вас да се део моштију Светих муч. Козме и Дамјана налазе у манастиру Сопоћани из којег су троје бугарских држављани покушали да их украду пре неколико година. Ово је прича о том догађају:

‘Овакву срећу још нисмо доживели’

Мошти Светих чудотвораца Козме и Дамјана које су прекјуче (Нап. Магацина: 27. 10. 2003. године) украдене из манастира Сопоћани пронашли су полицајци Решад Џанковић и Раде Вуликић, истога дана око 21 сат у шибљу поред провалије, три километра од манастира према Новом Пазару. Полиција је ухапсила троје бугарских држављана који су осумњичени да су украли мошти чудотвораца, али њихов идентитет није саопштен. Брзо откриће украдене православне светиње обрадовало је вернике и монахе у Сопоћанима, али је изазвало и поплаву осећања код двојице полицајаца коју су је пронашли.

Сопоћани
Сопоћани

Када сам подигао мошти са земље осетио сам истинску срећу, а тек када сам мошти однео у манастир Сопоћани настало је чудо у коме сам се једва снашао. Љубило ме је 30 монаха! Никад тако нешто нисам доживео. Моја је срећа је била још већа, јер сам допринео да ти људи пребрину своју бригу – изнео је своја осећања за ‘Блиц’ полицајац Решад Џанковић.
И његов колега Вуликић тврди да током свог дугогодишњег полицијског искуства никада раније није био тако срећан.
– Када смо у шибљу пронашли мошти, шокирао сам се. Не могу да опишем то осећање. За 33 године свог рада у полицији никада нисам био срећнији – рекао је Раде Вуликић за ‘Блиц’.
Крађа моштију се догодила у суботу око поднева. Монаси из Сопоћана приметили су троје Бугара који су аутомобилом на кратко застали поред манастира. Убрзо после тога, монаси су утврдили да су из цркве изнете мошти Светих врача. Отац Василије је, одмах после крађе, аутомобилом појурио сумњиве бугарске држављане и пратио их до Новог Пазара, а успут је обавестио полицију. Троје Бугара, брачни пар и једну жену, убрзо је ухапсила новопазарска полиција, али они нису хтели да признају крађу, нити су код њих пронађене украдене мошти. Полиција их је одвела у манастир на реконструкцију догађаја, а монаси су их препознали. Ухапшени Бугари су, после тога, реконструкцијом догађаја признали крађу моштију. Полицајци су претпоставили да су Бугари негде крај пута оставили мошти да би их касније неко узео или да би се они вратили по њих. После потраге, мошти су у шибљу у једној кеси открили Џанковић и Вуликић и вратили их у манастир.
Троје бугарских држављана су, како ‘Блиц’ сазнаје, два пута раније улазили у Србију, а монаси Сопоћана сумњају да се ради о припадницима специјализоване мафије која се широм света бави крађом уметничких вредности и која обавља послове за централу у Паризу. Требало је да Бугари, према незваничним информацијама, после крађе пређу у Црну Гору. Још није јасно да ли је брачни пар и њихова пријатељица тамо требало некоме да предају мошти Козме и Дамјана или да се склоне од потере и обавесте четврту особу како да преузме мошти с места где су их оставили.
Аутор: Енес Халиловић
Извор: Блиц
албанци, зочиште, исцељење, Козма и Дамјан, косово, крађа, метохија, мошти, Сопоћани, србија, чудо
http://www.magacinportal.com/2016/07/14/cudo-u-zocistu-albanac-je-rekao-sila-je-ovde/

Напиши коментар