Приче из Великог рата: Нема назад, одозго, са врха, види се отаџбина…


… Усред битке на Мачковом камену, трећег дана у сутон, дотрча ордонанс команданта дивизије генерала Васића и рече ми да хитно дођем у штаб. Потрчао сам у правцу штаба, док су меци фијукали око нас. Генерал Васић, узбуђен, сломљен умором и неспокојством о исходу битке, рече ми: „Капетане Мишићу, преузмите команду Четвртог батаљона, јер је мајор Топаловић погинуо пре неколико минута…“

… Дубоко ме је потресла та вест. Мајор Топаловић је био јуначина од пете до главе, људина. Војници су га обожавали. Нисам имао времена да питам ни како се то десило, нити да ли ћу моћи да одговорим задатку, јер ми генерал Васић рече: „Решења доносите према ситуацији, јер немам телефонску везу“.

… То је било све. Ја, капетан прве класе, Бранко Мишић, у овом судбоносном тренутку преузимам команду батаљона. Од мене се очекује или да зауставнм непријатеља или да погинем, као толики други. То су били само тренуци размишљања, јер оно што сам тог момента угледао – запрепастило ме је: непријатељ је опкољавао један батаљон Деветог пука! Нити сам то могао да јавим штабу дивизије, нити сам знао шта да учиним. Боже, помислио сам, за који минут, наши војници ће бити заробљени и можда поубијани. Коса на Мачковом камену претвориће се у кланицу…

… Нисам видео други излаз, осим да се ставим на чело бомбаша и спречим то опкољавање. Тако сам и учинио. Сакупио сам око 200 бомбаша, па смо се у скоковима, погнути, упутили према главнини Шваба. Батаљон је ишао иза нас. Кад смо се приближили на око двадесет метара- засули смо их бомбама! Онда је, на широком фронту, наишао други талас, па смо га опет засули бомбама. У том часу је пристигао мој батаљон и командовао сам – јуриш. Одсечени од главнине, они делови који су кренули у опкољавање, повукли су се. У том јуришу, претрчали смо двадесетак метара. Швабе су нас дочекале клечећи и – нишанећи. Неколико мојих бомбаша паде, али пристигоше други и поче борба прса у прса. Није дуго трајало, највише пола сата, а поље се плавило од швапских униформи… Ту смо их потукли. Онај батаљон Деветог пука, лево од мене, такође – је био у јуришу. Мрак нас је зауставио. У току ноћи стигло је наређење да ујутро, у три часа, наставимо офанзиву…

… Само што смо предахнули, кренули смо. Око десет часова пробили смо фронт. Туче нас аустријска хаубица, коси ми људе. Чујем јауке рањених. Болничари једва стижу да их покупе. Следећих неколико часова нисмо се зауставили, све док Швабе нису биле преко Дрине. Ту сам био рањен…

… Месец дана касније, у болници, уручена ми је Карађорђева звезда са мачевима. То што сам учинио са својим бомбашима на Мачковом камену, посебно тренутак одлуке да спречим опкољавање батаљона Деветог пука – заслужило је, по оцени команде, ово високо одликовање. Тако сам Карађорђеву звезду придружио двема Златним Обилићевим медаљама за храброст, које сам стекао у бојевима са Турцима и Бугарима. Али, стекао сам и четири ране: на Куманову, Говедарнику, код Шапца и на Мачковом камену. Пету, најљућу рану, кад ми је разнето плућно крило, доживео сам на Соколцу. Тада сам стекао и другу Карађорђеву звезду са мачевима. У отаџбину сам се вратио као тешки војни инвалид, потпуно неспособан за рад и службу…

… Овако је то било на Соколцу: имао сам чин мајора, био сам командант другог батаљона Деветог пешадијског пука. Пук је био на положају између Соколца и Ветерника…

… Оног дивног септембра, петнаестог, после страшне артиљеријске ватре, мој задатак је да се пробијем према Соколцу. Поново сам окупио своје бомбаше. То су били кршни Шумадинци. брзи, нечујни, храбри, племенити… Добро ће узвратити на исти начин, и више, али у рату – тешко ономе ко им се супротстави! Окупим их ноћу, припремим за сваког по дванаест бомби, па кажем: јунаци моји, чим сване, кренућемо према Соколцу. Ја ћу испред вас… Ништа им више нисам рекао. Било би сувишно. Сви су знали да се одозго, са врха, види отаџбина…

… Те ноћи, знам, нико ока није склопио. Тај час се годинама чекао. Чекао се у рововима, на предстражи, у земуницама. Сви су испољавали нестрпљење: кад ће већ једном?! Е, дошао је тај тренутак. Ко ће избити први на Соколац, ко ће на његовом врху развити српску заставу? Ко ће први видети отаџбину?…

… Тешко је то описати. Ватра је непрекидна, Бугари и Немци туку из свих оружја и оруђа. Ми, педаљ по педаљ освајамо… Није више било укопавања, нема више ровова, дошао је тренутак коначног, судбоносног обрачуна. То зна сваки војник и као да је свако себи издао заповест: ни корака назад! Пакао је трајао три дана. Ми смо све више освајали. Гледам: гине ми сваки други војник, али мора се напред. И изашли смо на Соколац, на његовом врху завијорила се наша застава… То је било последње што сам видео: заставу и своје војнике. Као да је нестало умора с њихових лица, као да су били заборавили све патње и страдања кроз која су прошли. Све је то било ишчезло. Са врха планине, видели су своју земљу…

Био сам рањен: митраљески рафал ме је покосио. То је био крај мог ратовања…

… Ни то дело није заборављено: добио сам и другу Карађорђеву звезду са мачевима. Добили су је и многи моји војници, они који су први изашли на врх Соколца, који су развили заставу… Кад се завршио рат, имао сам 26 година. Био сам готово стопостотни инвалид. Нико није веровао да ћу после рањавања на Соколцу да преживим. Одржала ме је нека чудесна снага и воља за животом. Касније, кад је наш познати академик др Коста Тодоровић видео како изгледају моја плућа, рекао је да сам „побио све медицинске теорије“ – тиме што сам остао жив.

(Антоније Ђурић, „Солунци говоре“, Културни центар Горњи Милановац, 1979.)
Извор: Приче из Великог рата

Напиши коментар