Приче из Великог рата: Смртна казна и жив Бугарин

solunski-front-4И таман ми то разговарамо, а неки пуковник Војислав Томић наилази отуд. Он је био у преком суду, па ако војник лута – луталица је било – убије га без милости, само саслуша и убије. Јер разбегне се војска па ослаби фронт. Причало се да је много војника побио, нагађало се, неки кажу педесет, неки су говорили – двеста! Тако се причало.

Брале, је л’ ти пун карабин?
Јесте,“ кажем и уплашим се. „А што?
Хајде, каже, да убијемо ову стрвину. Убија војнике. Боље да живимо ми неки дан дуже, него, каже, он. Он ће нас да побије, ако ми њега не убијемо.
А ја: „Ајд!“ – а не знам где ми је дупе, а где глава. А пуковник Томић иде отуд, на двеста метара, и држи пиштољ уперен овако, видео нас. Поодлазила војска, само нас двојица остали. А Милосав узе моју пушку па пружи – пет метака имало и шести у лежишту.
Стој, господине пуковниче, у име закона!
Стаде пуковник с коњем. Каже:
Стао сам. Тако, Цокићу?
Тако, господине пуковниче.
А што тако?
Последњи дани, последњи часови.
Па шта ћеш? Могу ли да дођем ближе?
Ма не може, каже. Што ћеш нам?
Да саслушам тог коморџију – каже за мене – по закону, што заговара и бави војнике.“
Ма не може„, каже.
Ја бих га саслушао.
Ма није он коморџија, он је курир из те и те дивизије.
Добро, каже, да га саслушам“ и пође овамо.
Немој ближе, по закону.
Пуковник зна да пиштољ не може да добаци до нас, а пушка до њега може. До њега онамо.
К нози пушку, Цокићу!
„У кубуру пиштољ, Томићу!
И он пиштољ у кубуру. Наиђе у том моменту један мајор, ађутант.
Молим те,“ каже му пуковник Томић, „дођи овамо да саслушам онога коморџију.“
Хајде, саслушај га. Шта је?
Што ми задржава војнике, каже, није у реду, каже, по закону. Да му се изврши смртна казна кад стигне ово наређење у његову јединицу.
Ађутант оде, а пуковник узе моје податке, име и презиме и све написа: где сам и с ким био. Па узе телефон да јави у моју јединицу, оно везе покидане. Каже:
Коме ћу сад ово да дам?
Оно нема коме да да, мора мени.
Нај, каже. Ако не даш твом команданту кад стигнеш… Кад се постави телефон ја ћу да правим питање.
Ставим ја ону смртну пресуду моју у џеп па хајд у јединицу. Кад тамо – нема хлеба за мене! Па они мене већ скинули са требовања, значи да је Томић већ јавио, помислим и преледим се. У том ће један из Тополе, познаје ме, бог му дао здравља:
Нема овде хлеба нимало, ни ми нисмо јели хлеба, него меса. Шта вреди што имамо пара кад у Каваји све позатварано, поутецали. Него, Марковићу, један твој Ратарац кува воловско месо, одређено да се кува за војску. Видиш ли ону маслинку где пуши ватра? Ту је.
Кад ја тамо, наредник Паун кува меео, мој Ратарац. Пита:
Чији си ти?“ – а ја му причам. „Сјаши да једеш меса, хлеба, каже, нема.
Наредниче Пауне, реко, извини, немам времена да силазим с коња. Молим те дај ми нешто, па да идем натраг, носим наређења.“
А он позва кувара:
Дај му, каже, две канте куваног меса. Вежи узицом па пребаци преко коња, нека једе путом и нека даје војнику где год кога сретне. То је за војску скувано.
И ја продужим, још једно десет километара далеко, до команде, у штаб моје јединице. Пуковник Милан Прибићевић био командант пука.
Шта је, Марковићу? Ти си забележен кад си пошао, што си закаснио толико?
Ма, реко, страшна посла код мене испала“ – хоћу поштено да му испричам.
Шта је? Шта те мучи?
Командант Томић умало ме не уби“ – и пружим му оно наређење да ми се изврши смртна пресуда.
Застао сам, велим, са наредником Цокићем. Хтео пуковник Томић да ме убије, и мене и наредника. Наредник пружио пушку на њега, и одмах ражалован, узео му пуковник чин, а мени написа смртну пресуду.
Чита командант ону депешу, па ће онако за себе: „Не ваља. Ништа не ваља! Могу да те спасим – замисли се он мало – могу да те спасим само ако те одмах пошаљем у борбу, на прву линију,“ – и метну ону моју смртну депешу у џеп.
Тако и беше: исте ноћи кренем са друговима из моје јединице у борбу, на прву линију фронта.
А Милосав Цокић је био храбар да му равна није било. Да чујеш само шта је даље било.
Кад се вратио тамо у јединицу, он се свађао са Томићем, пуковником, што му узео чин наредника:
Кад ћеш, каже, да ми вратиш чин?
Кад ми донесеш живог Бугарина, тад ћу да ти дам чин.
Некако се подесило, опет бат Милосављев, месечина била, неко му доказао да заспао бугарски стражар. А укрстила се жица између нас, можда има десет реди, тако да не можемо један другога. А Милосав пузао полеђушке, просецао жицу полако маказама и провукао се. И некако спрца Бугарина, онесвестио га, набио му џак на главу, везао руке, ноге – како ли је, тек донесе он живог Бугарина. Баци га пред команданта и каже:
Ето ти га Бугарин, јебеш га у дупе.
И командант му опет да за наредника.
Казивање Радосава Марковића
(Милија Ђорђевић и Драгутин Паунић, „Три силе притисле Србијицу“, Народна књига, Београд, 1988.)
Извор: Приче из Великог рата
велики рат, војска, јунаштво, Срби, србија, српство
http://www.magacinportal.com/2016/09/15/price-iz-velikog-rata-smrtna-kazna-ziv-bugarin/

Напиши коментар