Рајко Корња: Срби нису схватили на време да реч може бити убојитија него бомба

Др Рајко Корња
Др Рајко Корња

За Рајка Корњу чуо сам први пут (мој грех) кад сам га и угледао – било је то на трибини „Разговори о Сребреници“ Српског удружења „Ћирилица Београд“. Тад сам сазнао да је овај Србин из Темишвара новинар, доктор наука, директор за медије Савеза Срба у Румунији, али и члан Руководећег савета Румунске националне телевизије.

Био дописник са Косова и Метохије. Његова докторска теза која се бави ратом у бившој Југославији објављена је само на румунском. Др Корња је говорио на крају трибине и није се држао стриктне Сребренице, већ је за тему свог излагања узео медијски третман Срба у ратовима на простору бивше Југославије, са посебним нагласком на дезинформације – што је тема која мене опседа последњих двадесетак година.
На трибини о Сребреници рекли сте да је кључна реч била ЛОГОР, као и да ми недовољно пажње посвећујемо значају речи које бирамо и које нам други изабере. 
Треба имати у виду најпре чињеницу да у медијском рату мало ког активног у конфликту те врсте занима истина. Важни су само резултати. У медијској кампањи против Срба све се преокренуло у тренутку када су „Рудер и Фин“ у медијски оптицај пустили термин „логор“ јер су коришћењем дотичне речи привукли пажњу јеврејске заједнице у читавом свету. Тако је поменута америчка ПР фирма успела брзо и ефикасно, али и парадоксално, да привуче Јевреје на страну муслимана, упркос томе што је на почетку југословенског сукоба Србима све ишло у прилог што се медијског имиџа тиче, за разлику од Хрвата, муслимана и потом Албанаца.
Морам признати да иако се бавим распадом Југославије већ више од две деценије, није ми јасно зашто су Срби једини који су бранили ту творевину која им је мало доброг донела. За мене то остаје енигма.
Киш је говорио да „именовати значи створити“. Тако нам се, на пример, створила „иредента“ (присаједињење територије матици) уместо „сепаратизма“ (отцепљење територије). Како смо, ипак, стигли до тога да постанемо „нацисти“?
Познато је да реч може бити убојитија него бомба или пројектил, јер је утицај јавног мнења веома значајан у доношењу политичких одлука, па чак и оних војних. Нажалост, Срби нису то схватили на време, а како ствари стоје, ни данас не придају пуно пажње том аспекту. Таква непажња је и довела до стварања искривљене слике о Србима. Готово ниједна српска институција се није супротставила медијској сатанизацији Срба нити је бар покушала да систематски и аргументима побије лажи и накарадне епитете које су западни медији лепили српској страни, њиховим лидерима, а потом народу и држави. А аргумената је било на претек! Зато се и стигло до тога да Срби буду упоређени са нацистима, Срби који су поднели огромне жртве не само у Другом светском рату… Нисам присталица неке светске конспирације против Срба и мислим да су једноставно други били вештији, упорнији и заинтересованији за њихов имиџ. Моја истраживања додао бих,  нису се зауставила само на распаду Југославије, јер сам уочио много сличности између медијске манипулације против Срба и оног што се рецимо, догађа у Украјини. Шаблони су исти. У исту категорију спада и тзв. „Арапско пролеће“ и ово ће вероватно бити тема моје нове књиге.
Говорили сте о, по нас погубној, агенцији „Рудер и Фин“ – њене муштерије су били практично сви наши непријатељи у рату „који нисмо водили“. Шеф те агенције, Џемс Харф, рекао је „Морам рећи да смо 1999, кад је НАТО предузео акцију, отворили шампањац.“ У култној књизи француског аутора руског порекла Владимира Волкова „Дезинформација“ ми, Срби, описани смо као „Школски пример“ успеха дезинформисања током деведесетих година прошлог века. 
Волковљеве анализе користио сам за моју докторску тезу. То је стручњак који је педантно бележио и медијски анализирао велики број догађаја за време рата у бившој Југославији. Много је допринео да се обелодане и разјасне случајеви медијске манипулације. И други угледни аутори, ауторитети у домену комуницирања и медијске манипулације су се бавили догађајима у бившој Југославији. Подсетио бих овде само неколико: Ноам Чомски, Мајкл Паренти, Питер Брок, као и новинари Расел Гордон, Томас Дајчман и многи други. Сви они су својим радом, откривајући истину, нудили заправо аргументе српској страни. Србија, међутим, није готово ништа од тога искористила. Да би се то променило, мислим да је потребно објавити, популаризовати све те радове и анализе. Када јавно мнење у Србији сазна шта се и како се све дешавало 90-их година, јер имам утисак да не зна или није превише заинтересовано, онда ће се створити услови да се и у иностранству промени перцепција о Србима. То се наравно може уради само системаски, плански и  стрпљиво, уз обавезно укључење свих институција државе Србије, ПР стручњака и медија.  Тек онда ће и Срби моћи да отворе шампањац!
За разлику од Хрвата, ми се и даље држимо „политичке коректности“, па нам војска, железница, Телеком и остало није СРПСКО него припада СРБИЈИ. Има и горих примера – кинотека је још Југословенска. Шта, по вашем мишљењу, „кочи“ нас Србе у Србији да ствари назовемо правим именом и да се не устежемо да користимо епитет „српски“?
Једно поглавље моје докторске тезе посвећено је искључиво језичком пуризму. Примерима и њиховом анализом доказао сам, надам се, да је у Хрватској пуризам био масован и институционализован процес. За разлику од Хрвата, у случају Срба стигао сам до закључка да и данас влада некаква општа незаинтересованост за неговање српског језика. Од тога до небриге за свој медијски имиџ је само неколико корака…
Аутор: Александар Лазић

Би(бли)ографија

Др Рајко Корња je рођен 25. јула 1969. године у Новој Молдави (караш-северинска жупанија). Похађао је основ­ну школу у Белобрешки и Златици (1976-1983), српску секцију при Филолошко-ис­торијској гимназији у Темиш­вару (1983-1987), а Факултет политичких наука, одсек новинарство и инструисање при Београдском универзи­те­ту (1990-1995). По окончању факултета радио је као но­ви­нар у листовима “Timişoara”, “Expres”, “Evenimentul zilei”, на румунској телевизији и Radio Europa Efem. Између 2001. и 2002. године је био главни уредник листа “Наша реч”. Р. К. је члан Савеза новинара Румуније. Пише на српском и румунском језику. О њему и његовим књигама су писали Борислав Крстић Велимиров, Љубинка Перинац Станков, Горан Мракић, Милан Петро­вић.

БИБЛИОГРАФИЈА
ПУБЛИЦИСТИКА
– Kosovo – cântecul trist al mier­lei 1998-2000. (Косово – тужан косов пој 1998-2000). Ратне репортаже, Iaşi, Agora – Bucureşti, Sapienţia, 2001, 111 стр.
– Тренутак истине. Интервјуи, Темишвар, ССР, 2001, 151 стр.
– Primul război al mileniului (Први рат миленијума), (ко­аутор), Timişoara, Augusta. 2001, 235 стр.
Serbia – anul şobolanului (Ср­бија – година пацова), Bucu­reşti, Nemira, 2003.
ИЗБОР ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Листови и часописи:
Борислав Крстић Велими­ров, Тужни косов пој, КЖ, XLV (2001), бр. 2-3 (122-123). стр. 22.
Горан Мракић, Крик саве­с­ти, КЖ, XLVI (2002), бр. 1 (125), стр. 15.
Горан Мракић, Интервју као аргумент, КЖ, XLVI (2002), бр. 2 (126), стр. 14.
Извор: Стање ствари

антисрбизам, Др Рајко Корња, манипулација, медији, пр агенције, сатанизација, Срби
http://www.magacinportal.com/2016/09/28/rajko-kornja-srbi-nisu-shvatili-na-vreme-da-rec-moze-biti-ubojitija-nego-bomba/

Напиши коментар