Извињење мојој ћерки

otac-i-cerkaНедавно сам испратио најмлађе дете на завршну годину колеџа. Такви тренуци имају своје ритуале, а како татине исповести нису међу њима, носио сам кутије и ћутао. Али уместо да кажем: видимо се, јави се овог викенда, треба ли ти новца – желео сам да јој кажем: извини. Као сваки родитељ мислио сам на њену будућности. Али као и остали Американци, ни она у тој будућности неће моћи да избегне оно што зовемо „тероризам“.

У Америци готово да нема опасности од тероризма. Већа вероватноћа је да ће вас погодити гром, али глобална опасност од громова није медијски покривена 24 сата на дан, нити свуда стоји знак “ако приметиш, пријави“ који би се односио на грмљавину. Зато се и не извињавам за муње и громове.
Имао сам потребу да кажем својој ћерки колико ми је жао што ће морати да живи у земљи коју је 11. септембар претворио и најуплашенију земљу света. Бројке кажу да око 40% Американаца – највећи постотак до сада – сматра да нам данас прети већа опасност од тероризма него непосредно после 11. септембра 2001. На то генерал Марк Мили апокалиптично додаје да „ти људи, непријатељи, чланови терористичких група и даље желе – као 11. септембра – да униште нашу слободу, да вас убију, да убију вашу породицу, да униште САД.”
Овај страх је од Америке направио машину за сејање хаоса по свету и затирање слободе у њој самој. Растужим се кад помислим да је пре 11. септембра постојао другачији свет који генерација моје ћерке и оне после ње неће упознати. Док сам радио у Стејт департменту, од 1988. до 2012, моја деца су расла на другим континентима. Током првог дела моје дипломатске каријере, ратови су још увек били издвојени догађаји. На пример, иако је Аустрија сусед Словеније, тамо деведесетих година прошлог века нико није страховао да ће се балкански ратови прелити преко границе. Бомбаши самоубице нису претили Бечу када смо га посетили као туристи 1991. Те године никоме није падала на памет могућност да рат може захватити велике делове планете и увући у сукобе многе нације.
Чак је и тадашњи велики рат, Пустињска олуја, био веома удаљен. Тада сам са породицом био у Тајвану, где је живот просто текао даље. Није било везе између нас и онога што се догађало у Кувајту и Ираку, а свакако нисмо страховали од терористичких напада. Често заборављамо колико је то давно било. Велики део Балкана је данас туристичка дестинација, а млади војници који су се борили у Пустињској олуји сада имају између 40 и 50 година. Или погледајмо то овако: Хилари Клинтон или Доналд Трамп – ко год да уђе у Овалну собу следећег јануара – биће пети узастопни председник који бомбардује Ирак.
Једанаестог септембра 2001. сам био на служби у Јапану и доживео сам догађаје тог дана као део колективне трауме. У време напада у Токију је била касна ноћ. Кад је други авион ударио у Светски трговински центар, правио сам сендвиче јер сам претпостављао да ће ускоро зазвонити телефон и да ћу бити позван у амбасаду на дуго дежурство. Сећам се да је моја жена рекла: „Зашто би те звали, ми смо у Токију“. Онда је наравно зазвонио телефон и пожурио сам да подигнем слушалицу – не због претње националној безбедности већ да звоњава не пробуди децу.
Рођендан моје ћерке је истог дана када је Џорџ Буш започео инвазију на Ирак. Пропустио сам прославу 2003; остао сам на послу јер смо очекивали напад Ал Каиде на амбасаду. Пропустио сам њен рођендан и 2005, када сам послат у Тајланд да асистирам америчким поморским снагама у оснивању привремене поморске базе САД у тој земљи. Када су поморски официри тајландском војном званичнику поменули коју локацију желе, он се насмејао. Већ заузето, рекао је, али то нисте чули од мене, боље питајте своје људе. Касније ћу сазнати да је та локација била тајно место на коме је ЦИА мучила људе.
Гледано уназад, Вашингтон је на један дан тероризма одговорио тако што је запалио цео Блиски исток, путовање авионом претворио у садистичку представу и уништио најбољи део наше демократије. Ништа није захтевало Патриотски закон, Гвантанамо, погубљења, убијање дроновима и окретање шпијунског алата Националне службе безбедности према унутра. Бела кућа је од нас сакрила многе ружне појединости, али није крила своје намере. Американци су подржавали сваки тај корак, а Вашингтон је штитио мушкарце и жене који су радили ужасне ствари другим људским бићима.
Сада постоје протоколи који допуштају америчком председнику да по кратком поступку изабере америчке грађане који ће бити ликвидирани дроновима. Не на америчком тлу, каже он, али просто га видимо како укршта прсте иза леђа. Много добронамерних Американаца би подржало напад дроновима у Сан Бернардину или у клубу „Пулсе“ у Орланду. Многи су подржали употребу дрона за убиство осумњиченог у Даласу.
Свако од нас је преузео део страха који се шири после 11. септембра 2001. Овог лета сам провео недељу дана опсесивно тражећи у вестима неки знак невоље у Египту, док је моја ћерка тамо била у посети код старих познаника из амбасаде. Плашио сам за њен живот у земљи која је некада била преплављена туристима. Зато желим да се извиним њој и њеним другарима за све земље у којима смо ми Американци, у неприличним шортсевима и сандалама, некада били толерисани, а које се сада не усуђујемо да посетимо. Извините што никада нећете видети рушевине Вавилона ни Велику џамију у Самари у Ираку (осим ако се пријавите у војску).
По повратку у Америку, моја ћерка је позвала са аеродрома и најавила да ће стићи кући за један сат. Нисам јој поменуо своју бригу да ће је можда претресати или да ће јој конфисковати телефон зато што је путовала на Блиски исток. Службеник одељења за имиграцију заиста ју је упитао шта је била сврха њене посете, што његове египатске колеге нису учиниле.
Желим да се извиним својој кћерки и зато што у новом свету надзора неће знати шта је приватност. Желим да је замолим за опроштај зато што смо олако дозволили да се то догоди, за све међу нама који тврде да немају шта да крију, па што би онда бринули. Желим да јој кажем да ми је жао што она сада страхује од полиције, због себе и својих обојених пријатеља. Желим да јој кажем да ми је тешко зато што ће бити изложена примени закона по мерилима угрожене националне безбедности, која је до те мере милитаризована да нас све види као потенцијалне непријатеље којима треба укинути основна људска права.
Желим да јој се извиним зато што се демонстрантима одређује и смањује „зона слободног говора“. Надам се да ће Оснивачи наше нације устати из гроба и у оправданом бесу се обрушити на полицију која то чини и новинаре који то подржавају.
Када сам је испраћао на колеџ, желео сам да јој кажем колико ми је жао што смо упропастили њен свет; не само што нисмо победили терористе као што је њен деда победио нацисте, већ смо својим поступцима удахнули њиховој идеји нови живот и обезбедили им безброј нових регрута. Ал Каида нам је 11. септембра поставила замку и ми смо у њу упали. Затвор који су амерички окупатори основали у логору Бука у Ираку постао је фабрика за производњу џихадиста, као и собе за мучење у Абу Граибу и Гвантанаму.
Моја ћерка није наивна особа. Као и њени школски другови свесна је многих ствари, али нема тачку поређења. Како да риба угледа воду око себе? А њеној деци ће то бити још теже. Откад је одрасла, њен живот је обележен сталним ратом, толико да је за њу „поразити терористе“ обична фраза на коју колута очима. За њену генерацију то је сасвим нормално, као што људи који су одрастали у време Депресије и данас, после више деценија благостања, складиште у подрумима употребљене алуминијумске фолије и папирне кесе.
Искрено ми је жао што се њена генерација с тим носи тако што осцилује између цинизма и прихватања. У извесном смислу управо је прихватање нове реланости омогућило многима, па и старијим људима (који би морали знати), да прихвате инвазију Ирака као разуман одговор на напад на Америку који је извела група Саудијаца финансираних саудијским „добротворним“ донацијама. Данас је фраза да „то није био прави злочин“ постала слоган сваке кампање у којој се некажњено врше злочини. То је свет који је на путу да прихвати да је 2 + 2 заиста 5 – ако нам тако кажу наши лидери. Допуштамо им да нам кажу да хиљаде америчких војника који су сада стационирани у Ираку у ствари нису „активна војска на терену“. Кажу нам да су напади дроновима хируршке операције које чаробним пројектилима убијају само рђаве момке и никад намерно не погађају цивиле, болнице, децу или свадбе.
Ако ико треба да поспреми тај неред, желим да кажем својој кћерки, то си ти. И желим да додам, мораћеш да радиш боље од мене – ако заиста желиш да се захвалиш за часове клизања, свог пса и оно вече када се нисам наљутио зато што си дуже остала са дечком. Однео сам последње картонске кутије низ степенице и уздржавао се да не заплачем. Загрлио сам своје дете и имао осећај да не грлим само паметну, поносну младу жену од двадесет и нешто година уплашену од краја студија, већ и ученицу основне школе која одлази на спавање онога дана који ће остати упамћен као 11. септембар.
После њеног одласка кућа је била празна и тиха. Напољу је жутело лишће. После ручка смо јели позне слатке јагоде. Недостајаће ми ово лето. Знам да нисам први родитељ који је испратио своје дете, али плашим се света у који одлази, а то је Америка пуна неоснованих страхова.
https://www.facebook.com/plugins/video.php?href=https%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2FSvjesnost%2Fvideos%2F1350312634986394%2F&show_text=0&width=400
Права за умножавање 2016 Петер Ван Бурен
Петер ван Бурен, TomDispatch, 18.09.2016.
Превела Славица Милетић
Извор: Пешчаник, Српска акција
демократија, манипулација, нови светски поредак, САД, слобода, тероризам
http://www.magacinportal.com/2016/10/06/izvinjenje-mojoj-cerki/

Напиши коментар