У позадини Солунског фронта: Мокра браћа по оружју

solun-prica_ilustracijaУграбивши дан-два одсуства, војници су у Солуну покушавали да забораве на их сутрадан увече можда неће бити међу живима…

Солун, лето 1916. У најчувенијем салону Беле куле, „Тур бланшу”, завршава се програм. Већина жури на спавање, али за многе војнике забава као да је тек почела. Пијанка, песма, игра.
Два Шкота покушавају напад на ложу преко назиданог стола и столице. Келнерица их вуче за оне њихове сукњице да би се смирили. То се није свидело једном српском добровољцу из Америке. Он је незнано одакле извадио ласо и њиме ухватио досадну келнерицу. Мора човек да спасава другове по пићу. Руски официри играју казачок, што по поду, што по столовима, српски коњаници хватају столице уместо коња, па се тркају по сали. Француски авијатичар виси са лустера, а сабраћа им, енглески морнари, сипају шампањац својим девојкама, мало у уста, мало више у недра. Пршти стакло, цика, вриска. А онда је газда објавио фајронт. Тек тада је настао општи хаос, пошто господи официрима и војницима на памет није падало да иду. Почели су да ломе, све док се нису појавиле војне патроле да уведу ред. Пијану братију потрпали су у аутобусе, да би их развезли по гарнизонима.
Овакви су се призори виђали тих година у Солуну готово сваке вечери. Наиме, 21. маја 1916. године, након опоравка и реорганизације на Крфу, завршено је искрцавање српске војске у Микри. Један део трупа стациониран је у касарни на Зејтинлику, док је већина завршила по оближњим селима на Халкидикију. Где је војска, ту је и штаб Врховне команде и престолонаследник Александар, који је боравио у једној вили.

Покретна Вавилонска кула

Српски војници затекли су у Солуну припаднике савезничких армија. Како бележи Јасмина Томашевић у свом магистарском раду „Први светски рат и Грчка у очима изгнане српске војске”, одбрањеног на Аристотеловом универзитету у Солуну, а који је послужио као извор за ову причу, исцкравање толике војске није наишло на одушевљење грађана. Било је ту политичких игара, борбе „германофилског” краља Константина и просавезничког премијера Елефтериоса Венизелоса.
Понукани гласинама да ће савезници преузети управу града од Грка, грађани су журили да заузму јавне зграде, како „дођоши” не би могли да их искористе. Ове гласине ширили су пронемачки елементи, али Грцима није требало много да у њих поверују, поготово кад су видели број војника који се обрео у њиховом граду. Због тога су војници били принуђени да логорују по мочварним ободима града.

Заслужени предах између борби

Солун је тада бројао око 150.000 становника. Од тога, готово половину чинили су потомци сефардских Јевреја, следили су их Грци и Турци, а ту су биле и многе мање етничке групе. Због таквог састава становништва, Солун су често поредили са Вавилонском кулом. Ипак, нико није могао ни да помисли у шта ће се тек претворити кад град постане престоница Источне армије. Тако су се месни Сефарди помешали са француским војницима Зуавима, у широким плавим панталонама и црвеним прслуцима, Грци са Сенегалцима с огромним фесовима, Турци са Мароканцима с чалмама. Ту су били и Британци у униформама боје кафе и с обавезним лулама, с њима и Индуси с турбанима, Аустралијанци и Новозеланђани, Шкоти у шареним килтовима, па и Италијани у својим елегантним зеленим униформама. Јула 1916. године у Солун су пристигли и Руси, међу њима и понеки живописни козак. На све то још и грчка војска са евзонима у белим кошуљама са црвеним јелеком, сукњама и ципелама са кићанкама.
У том шаренилу само су Срби недостајали, а када су се коначно и они искрцали, у енглеским кафеним и француским плавим униформама, слика је била употпуњена. Иако у туђим униформама, сведоци кажу да су се Срби непогрешиво познавали по висини, штрчали су у маси савезника. А ту је била и обавезна шајкача.

Србија и авлија

Одмах по доласку, свака војска правила је параду кроз град. Поготово је за наше војнике она имала велики значај, јер су желели да докажу да више нису дроњави костури, за које је непријатељ огласио да су пропали у Албанији. Утегнути, у строју као под конац, марширали су кроз град. У почетку суздржани становници нанизали су се на прозоре, у шпалире дуж улица, одјекивали су поздрави. Почели су Французи, а прихватили Грци. Орило се „Вива ла Сербие!”, а они мученици који су неколико месеци раније прешли Албанију, они живи лешеви који су доспели на Крф, тукли су стројеви корак да је летела калдрма, као да им је последње у животу. А онда су се разишли по касарнама и логориштима.
Јасмина Томашевић примећује да су војници Солун претворили у свој мали свет. Излазила је штампа на свим савезничким језицима. Само на српском су постојала четири листа: „Српски гласник”, „Велика Србија”, „Правда” и „Народ”. Излазили су свакодневно, а на ћошковима су стајали продавци новина који су по цео дан викали „Велика Србија”. Кад би неки војник прошао, одговарао је са: „Велика Србија – дабогда ти била толика авлија.”
Војници су у тим новинама могли да нађу све оно што би их занимало. Прве стране доносиле су вести о стању на фронтовима, поглавито Солунском. Пошто је штовано читатељство врло добро знало шта се дешава на линији, то им је други део био далеко важнији. А тамо – разне сервисне информације, редови вожње, дежурне апотеке, представе у позориштима и биоскопима, па и понека вест о чаркама између савезничких војника.
Онај део са програмом биоскопа и позоришта свакако је био најважнији. Постојала су три биоскопа за војнике, од којих је „Олимпија” био најстарији у Грчкој. Сав онај шарениш униформи набио би се у салу, једни преко других, и пројекција је могла да почне. Углавном су се давале комедије, прошаране понеким филмом снимљеним на балканском ратишту и Западном фронту.
Иако је премијерама ових филмова обавезно присуствовао и главнокомандујући савезничких снага на Солунском фронту, француски генерал Морис Сарај, заједно са командантима савезничких војски, војска није била превише одушевљена гледањем нечега што им је ионако следовало. Више су волели мелодраме, а провукао би се ту и понеки филм по Шекспиру.
Кад је Америка ушла у рат, у биоскопе је стигао и Чарли Чаплин и многи други амерички филмови, данас класици. Арчибалд Рајс сведочио је да филмови у наставцима, као што су „Њујоршке тајне”, представљају тријумфе, и да многи официри са фронта, што француски, што српски, изводе права чуда како би добили одсуство баш онда када се даје нова епизода. Међу гледаоцима су посебно били упорни они српски војници из мањих места у Србији, који су први пут у животу видели сцене на биоскопском платну. Њих нико није могао да истера из биоскопа, гледали су један филм небројено пута.

Позориште на фронту

Ако нису видели биоскоп, позориште јесу, пошто су још пре рата по Србији путовале разне позоришне трупе. А позоришта у Солуну – мноштво, поготово војничких. Па још кад су војници схватили да могу и сами да учествују у стварању представе и тако прекрате време, срећи није било краја. Ипак, позоришта у граду углавном су била предвиђена за официре и штаблије, док је права забава чекала у такозваним војничким позориштима, иза ровова и у непосредној близини непријатељских линија.
Није се једном десило да глумци у импровизованим костимима прекидају представу и са све публиком утрчавају у ровове, да одбију изненадни напад Бугара. Приликом једне представе Прве армије, кад се позорница налазила на свега километар и по од ровова, а премијери присуствовао и сам Живојин Мишић, Бугари су се огласили артиљеријском паљбом још на првој сцени. Мишић је изјавио да му се представа изузетно допала, јер су је сви преживели.
По Солуну су гоставале и разне позоришне трупе, али су најомиљеније биле оне трећеразредне, са наступима „уметница” из земаља Медитерана. Другим речима, кабаре. У таквим позориштима служило се пиво, како би се привукли Британци, који, заједно са колегама из других земаља, нису разумели ни једну једину реч представе осим подизања сукњи уметница. И то је било све што их је занимало. Ове представе су углавном биле поткачене француском цензуром.
Уз то, војнички оркестри су свакодневно давали концерте у парку код Беле куле. Међу њима се посебно истицао српски, који је „Марш на Дрину” свирао по неколико пута заредом, праћен аплаузима и одушевљењем поштованог публикума.

Гримасе од кафе

Ипак, тешко да су позоришта и биоскопи могли да опусте војнике приправне да им је сваки дан врло могуће и последњи. Зато су ту биле кафане, где су могли да попију и тако макар накратко забораве шта их чека кад се врате са одсуства. Тако је један српски војник изјавио да му је опијање по кафанама и посета делу града познатом као Баре био једини излаз, пошто је сутрадан могао и да погине.
Кафане су стално биле дупке пуне, од раног јутра до касно у ноћ. Међу њима нарочито је чувен био кафе „Флока”. Војници су веровали да ће тамо, пре или касније, срести сваког познаника са фронта. И опет, сви заједно, Срби и Сенегалци, Енглези и Французи. Једу чоколаду, по којој је „Флока” била позната, и пију чај. Поред „Флоке”, постојале су стотине кафана и бирцуза. Како је генерал Сарај забранио да се војсци точи алкохол, осим пива и вина, то су се гостионичари и војници довијали како су знали и умели. Тако су многи српски војници могли да се виде како пију кафу, све из одговарајућих шољица, у дугим гутљајима. Мало се намрште, али покушавају да остану прибрани. Кад им се неко приближи, схвати да гримаса није од вруће кафе, него јаке ракије сипане у шољице.

solunski-front-pozoriste
Позориште на линији фронта (лево) и глумци предтаве “Војвода Брана“

А шта презалогајити у Солуну, како би човек те силне кафе издржао на ногама? То није био проблем. Свуда су ницали ресторани и таверне, а готово све кафеџије усвојиле су савезничке кујне. Тако су поред ресторана „Верден” никли и „Слобода” и „Београд”. Виспрени Солуњани приметили су да се српски војник мршти на јела спремљена на маслиновом уљу, па су по новинама освануле рекламе за кафане која јела спремају искључиво на свињској масти. И у таквима човек није могао да нађе слободну столицу, а сточни фонд у околини Солуна је нагло смањен.
Међу српском клијентелом посебно омиљен је био ресторан Никоса Михаилидиса, преко пута српске Цркве Светог Саве. Након литургије, сви би прешли улицу и обрели се скупа у кафани. Тамо је један вергл свирао и песму „Дуње ранке”, која се певала у Солуну и деценијама након рата. Иначе, српске ресторане углавном су држале српске избеглице-цивили, а било је и Срба дијаспораца, као што је био Риста Јовановић из Истанбула, који је држао чувени ресторан у хотелу „Империјал”.

Јуриши на Баре

Кад би војници претерали са забавом, а то је била редовна појава, појављивала се полиција. Ни они нису журили да их раставе ако је дошло до туче. Чешће су стајали са стране и посматрали, док један од зараћених не падне. Онда би га покупили и испоручили у касарну. У опијању су предњачили Енглези, лутајући градом полуголи, пошто су их претходно локални лопови обрстили до голе коже. Упамћен је остао и случај кад су лопови покушали да украду војнички шатор, необично потежак. Ништа зато, упртили су га и однели. Тек касније су схватили да унутра спава енглески војник, нетом приспео из провода.
Можда најпрећуткиванији део живота у Солуну биле су ноћне забаве у делу града званом Баре. Од 1915. до 1918. године ово је био најозлоглашенија четврт на Балкану. Све јавна кућа до куплераја, за десетине хиљада мушкараца доби од 18 до 40 година. Трудбеница је било свих националности, од Гркиња, Јеврејки, Туркиња, до многих жена из редова избеглица. Није забележено да је међу њима било Српкиња. Највећи број наших жена који се задесио у Солуну био је у пратњи породица, заједно су са мужевима прешле Албанију.
Улице Баре биле су мрачне, прљаве. Поред јавних кућа, ту су биле и кафане, где су обитавали сводници, продавци хашиша, разни преваранти. Није прошао дан а да није било туча, рањавања, убистава. Проститутке су седеле на степеницама својих „радњи”, разголићене, и тако мамиле муштерије. А ови су се ројили. Толико, да су дотичне даме биле под надзором штаба Источне армије, који им је забранио излазак из Бара и увео обавезне лекарске прегледе. Колико је то било делотворно, сведоче многи огласи из новина, у којима лекари нуде услуге лечења полних болести.
Долазило је и до комичних призора, поготово после великог пожара 1917. године, кад је добар део Солуна изгорео. Око 6.000 Сефарда населило се у четврти у непосредном суседству Бара. Убрзо су схватили да то и није била добра замисао, кад су пијани војници ноћу почели да им наваљују на врата. Били су принуђени да на кућама истакну натписе да се ради о породичним кућама. Ваљда као противтежа оним црвеним фењерима из комшилука.
За дивно чудо, Срби нису били међу редовним посетиоцима ових установа. Не зато што су били посебно гадљиви, већ због сујеверја. Наиме, веровало се да жена у рату неизоставно значи несрећу, да је свако петљање, поготово са таквим женама, доносило убрзани „рапорт” код Светог Петра. Зато су се суздржавали од посете Барама, мада је и ту било изузетака. Понеки се и хвалио да официри нису дозвољавали одлазак у Баре, али су се они сналазили.

Трговци трљају руке

Све је то и те како је утицало на економију Солуна. Војници нису имали друго место на коме би трошили плате, па су их становници, после хладног дочека, убрзо заволели. Поготово трговци и кафеџије. А како и не би, када је пре рата добар приход за једну радњу износио 800 до 1.000 фунти годишње. За време бављења војске у Солуну, приход се пео на 10.000 фунти. Трговци су обилато користили прилику, па су цене отишле у небо. За један хлеб српски поднаредник морао је да издвоји мало мање од десетине плате. А он је имао француску плату. Обичан војник из рова, ни толико. Зато су остала сведочења која говоре о томе да многи војници нису крили задовољство кад је велики део трговачких породица остао без ичега током великог пожара.
Колико год да је живот у Солуну тих година био буран, обичном војнику углавном је био недоступан. Он би доспео у град на свега два или три дана, док су у њему стално обитавале само подгојене штаблије, позадинци и они који су некако избегли војну службу. Тако су војници са фронта заједљиво говорили да се они у Солуну грдно муче:
„Често нестаје пива, кафане се рано затварају, нема увек биоскопа…време је досадно тим паћеницима.”
Али би се и ти мученици из ровова врло провеселили, кад би некако доспели до Беле куле. Многи су већ сутрадан завршавали на фронту. Чак се по Европи причало како је Солунски фронт у ствари излет. А био је све друго сем тога.
http://www.magacinportal.com/2014/09/25/prodor-koji-je-odlucio-prvi-svetski-rat/
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Зоран Н. Ђорђевић
Извор: Политкин забавник
Бископ, војска, историја, позориште, солун, солунски фронт, Срби
http://www.magacinportal.com/2016/10/11/u-pozadini-solunskog-fronta-mokra-braca-po-oruzju/

Напиши коментар