Јулка Кузмановић Цветковић: Плочник – како (д)оживети неолит?

Плочник, вече под бакљама
Плочник, вече под бакљама

Плочник је археолошко налазиште у Топлици, насеље Винчанске културе која је крајем VI и почетком V миленијума старе ере захватала подручје данашње Србије, источне Босне, северне Македоније, западне Бугарске, југозападне Румуније и јужне Мађарске. Једна географија, народ који живи на сличан начин.

Плочник је неолитски локалитет који данас поново почиње да живи за савремене посетиоце. Народни музеј Топлице и АД Планинка се истински труде да гостима покажу делић сазнања археолога и истраживача о неолиту, на лицу места. О томе у оквиру пројекта „Непокретно наслеђе у Србији“

Истраживања

Археолошко налазиште Плочник је откривено далеке 1927. године, приликом копања усека за железничку пругу Ниш-Куршумлија, на 47. километру, идући од Ниша на запад. Том приликом је откривена знатна количина археолошког материјала: уломака посуда од печене земље, камених алатки, статуета, бакарних алатки… Четири сандука археолошког материјала је Управа железница послала Народном музеју у Београду и, како се радило о изузетно занимљивом налазу, већ следеће године је Миодраг Грбић, археолог, обавио прва заштитна истраживања на локалитету. Оно што је Грбић открио и објавио у књизи на немачком језику, позиционирало је Плочник међу најзначајније праисторијске локалитете на археолошкој мапи Европе и тако је до данас.

Плочник, реконструисано неолитско насеље
Плочник, реконструисано неолитско насеље

Плочник припада Винчанској култури, млађем неолиту и млађа фаза ове културе је по њему названа Винча-Плочник, за разлику од старије, Винча- Тордош.
Шездесетих година прошлога века ископавања је током десетак година водила Блаженка Сталио из Народног музеја Београд. Откривен је сјајан археолошки материјал који је потврдио значај налазишта. Оно што је Плочник чинило другачијим од класичних неолитских налазишта јесте велика количина бакарних артефаката-масивних алатки и неколико дивних комада накита нађених на терену. Сматрало се да су то оставе, укопи из каснијих времена (?)…
Неолитско посуђе
Неолитско посуђе

Последња кампања истраживања започета 1996, коју су водили Душан Шљивар (Народни музеј Београд) и Јулка Кузмановић-Цветковић (Народни музеј Топлице), под будним оком академика Борислава Јовановића, имала је за циљ да разјасни металуршки аспект Плочника и да потврди почетке металургије у Винчанској култури. Налази длета на подовима кућа, делови инсталација за топљење и делови пећи су нас уверили да су почеци металургије бакра заиста ту, у Плочнику, у Србији. На локалитету Беловоде крај Петровца на Млави (налазишту исте старости и исте културе) је откривена бакарна згура и колегиница Миљана Радивојевић је на УКЛ универзитету у Лондону обавила потребне анализе које су нас учврстиле у уверењу да заиста имамо најстарију металургију у овом делу света.
Коначно, 2012. је започет трогодишњи пројекат “Металургија у Евроазији: еволуција, организација и коришћење раног метала на Балкану” финансиран од стране АХРЦ организације из Велике Британије. Народном музеју из Београда и Народном музеју Топлице придружио се интернационални тим УКЛ универзитета из Лондона под руководством Тила Ререна. Импресивни резултати ће ускоро бити објављени и публикацију очекујемо до краја 2016. кад ће читав свет моћи да се упозна с резултатима истраживања.

Шта заправо знамо о Плочнику?

После готово 90 година од открића Плочника, после озбиљних археолошких истраживања, још увек је више питања него одговора. Камен и глина су били очигледно лако доступни материјали. Од камена су израђиване секире најразличитијих облика, длета, од кремена су рађени ножићи за сечење, стругачи, од глине посуде најразличитијих облика, од прилично грубих посуда за кување и складиштење хране, до најфинијих, високо полираних посуда за изношење хране на трпезу. Од глине су израђивали и прелепе статуете од којих неке представљају изузетне уметничке радове.

Камена секира, бакарно длето
Камена секира, бакарно длето

Становници Плочника су научили да топе руду бакра и лију масивне алатке, научили су да контролишу ватру.
Фасцинантно је како су овладали различитим вештинама и како су, на неки начин, загосподарили природом. Научили су да узгајају житарице, припитомили су животиње, могли су да живе у насељима која трају јер нису морали да непрестано јуре храну. Могли су да живе у надземним кућама, да обедују за трпезом која и јесте тековина неолита, да имају више деце коју су могли да прехране. Научили су како да од руде бакра истопе метал и направе алатке што је била истинска технолошка револуција, започело је метално доба у коме и данас живимо, бакар је свуда око нас. Истраживања су показала да је то била напредна цивилизација која је прошла кроз “неолитску револуцију”.
Оно што не знамо је, рецимо, како су изгледали становници Плочника. Још увек није пронађена ни једна некропола, мало их је откривених и на подручју Србије. Можда фигурине које су израђивали представљају заправо становнице и, знатно ређе, становнике Плочника. Моделоване су младе и витке девојке у мини сукњама, неке од њих имају тетоваже, бојена лица, дуге хаљине, на основу чега закључујемо да су желели да изгледају лепо, да су Винчанке “терале моду”. Кад је 2008. године Горица Пејаковић, по статуетама, направила одећу од коже и лана, у њој су девојке заличиле на данашње.
Анђелија, девојка са дред фризуром
Анђелија, девојка са дред фризуром

Како представити неолит, не само предмете, као дочарати живот у неолиту?

Археолошко налазиште живи током истраживања, знатижељници су у прилици да виде оно што се проналази и о чему се, у последње време, гласно говори у медијима. А кад се кампања заврши, материјал иде у музеје, на обраду, сонде се затрпају, локалитети се поново претварају у ливаде и њиве, где се на површини пронађе тек по који фрагмент керамичких посуда. Кад и доспеју у музејске витрине, предмети су углавном изложени без контекста тако да је тешко представити чему служе, шта представљају.
Кад је у питању Плочник, у Народном музеју Топлице је почетком овога века кренула иницијатива да се на самом локалитету формира музеј, за почетак у напуштеној згради железничке станице. Потрајало је од првих корака до почетка реализације. Најпре је од “Железница Србије” изнајмљена напуштена зграда, “двојна стражара” у којој су некад становали железничари. Потом је године 2009. започето рашчишћавање терена око зграде, а на ливади, крај надвожњака, тамо где су откривани први налази, обновљено мало неолитско насеље са репликама пет кућа. Извукли смо неолит на површину и покушали да га оживимо. Наш пројекат се зове “Плочник-прошлост уживо”, аутор пројекта је Јулка Кузмановић Цветковић, главни архитекта и надзорник радова је Милан Радовановић, у том моменту тек свршени студент архитектуре, грађевински пројекат потписује Бојана Вукадиновић. Од самог почетка реализације, партнер Музеју Топлице је била АД “Планинка”, фирма која се бави туризмом у Топлици и чије је руководство у старту умело да препозна значај и туристички потенцијал идеје.

Унутрашњост неолитске куће
Унутрашњост неолитске куће

Постојала су реконструисана неолитска насеља у окружењу, у Тузли, крај Скопља насеље Тумба Маџари, крај Охридског језера у Заливу костију су реконструисане сојенице. Ми смо желели исто то, само мало дугачије, жив музеј у коме није прво упозорење: говори тихо и не пипај ништа! Ми смо желели да посетилац који прође кроз капију уђе у неолит.
Свака од наших кућа је добила посебну намену. Све су, наравно, рађене од плетера с конструкцијом од дрвених греда, облепљене блатом и покривене трском, потпуно природно и аутентично-сви материјали су из непосредног окружења. Али су у куће смештени станари који се баве различитим занатима. Тако у кући ткаље Разуменке (имена су наравно савремена) стоји реплика неолитског разбоја на коме се тка, има тамо и неопране и опране и испредене вуне, има и кучине, требало би и лана. У неолиту се итекако ткало, налажени су отисци тканина на керамици, виде се представе тананих блуза и хаљина на фигуринама.
Керамичарка Весна израђује посуде од глине, суши их испред куће и пече на отвореном огњишту у дворишту. У кући има реконструисану калотасту пећ у којој може да пече хлеб, тај хлеб од целог зрна жита нудимо посетиоцима. Наши гости могу да помогну у млевењу жита на каменом жрвњу, да месе заједно с нама, да осете мирис тек печеног хлеба. Могу и да узму комад глине и покушају да направе посуду, онако како је рађено и пре 7000 година, без грнчарског витла. Мајстор Радиша је задужен за израду алатки, ковач Радивоје контролише производњу метала.
Деца праве хлеб
Деца праве хлеб

Задруга је највећа кућа у којој се одвија друштвени живот, седељке, дискусије.
Постоји, наравно, мала класична поставка са историјатом истраживања, за оне који воле да знају све.
Оно што је свакако најзанимљивије у Плочнику јесте топљење руде. Од како смо 2013. у оквиру истраживања с британским (интернационалним) тимом извели експеримент топљења а који је дизајнирала колегиница Миљана Радивојевић, тада са УКЛ универзитета Лондон, којим смо доказали и показали како се у неолиту топила руда, експеримент можемо да изведемо за и посетиоце, а они чак могу да учествују у том магичном чину.
Топљење руде, експеримент спроведен у септембру 2013.
Топљење руде, експеримент спроведен у септембру 2013.

Руда се топи у малим јамама облепљеним глином, на ватри од дрва и ћумура, уз константно додавање ваздуха. У праисторији су за то коришћене дуге цеви од зове са облогом од глине на крајевима, како се дуваљка не би запалила. Уз ватру је обично шест “дувача” дувају један по један а ритам одређује бубњар. То је у праисторији био магични чин претварања тиркизно плаве руде малахита у сјајне капљице бакра, праћен игром и песмом. Топљење је поготово лепо ноћу јер током процеса бакарна руда испушта плаве паре. То је незаборавно искуство посетиоцима који пробају “дување”.
Топљење руде ноћу
Топљење руде ноћу

Закључак

Данас у Плочнику можемо да видимо једноставност и склад. Људи су у неолиту живели у скромним условима а радили сјајне, за нас невероватне ствари, имали изузетна открића. Живели су у сагласју с природом, узимали колико им је потребно. Имали су породицу, водили рачуна о деци коју су могли да исхране. Путовали су, свакако, мењали ствари које производе за неке друге, које су им потребне а није их било у окружењу. Били су радознали, трагали су за новим и непознатим. У једном моменту је неолитска идила мирнога живота, без ратовања, прекинута. Дошли су дивљаци, однекуда, Плочник је спаљен и на подовима кућа је остало оно што нису могли да понесу са собом. Захваљујући тим остацима, слика о неолиту постаје све јаснија, после сваке сезоне истраживања.
Аутор: Јулка Кузмановић Цветковић, археолог у Народном музеју Топлице – Прокупље
Извор: Корзопортал
археологија, историја, Народни музеј Топлице, неолит, плочник, прокупље, србија
http://www.magacinportal.com/2016/10/04/julka-kuzmanovic-cvetkovic-plocnik-kako-doziveti-neolit/

Напиши коментар