Приче из Великог рата: Крећемо у пробој!

Шушка се „сад ће офанзива“. Овог пута – права. Причају, у пола гласа, ордонанси. Размењују вести и шта који официр каже, а осмех им на лицу титра тајанствен.


Француски бродови непрестано стижу и истоварају ратни материјал. Има два месеца како приносе. Бродови доносе а коморе слажу ли слажу. Линија фронта се умирила. Нема окршаја. Видимо да је и Бугарима дојадило па више нису вољни да се кавже. А наши крену – они измакну. Нема праве битке поодавно. И добро је тако. Добро да већ једном ударимо, па – џа или бу. Овако, прође живот у туђини. Оста висмо снагу и здравље кошкајући се, а ништа нe решисмо.
Коморама наређено да појачају следовања људству и радној марви. Снага да се прикупи, јер када се буде кренуло – требаће је охо-хо. Рачунам, неће дуго. Неће команда чекати да окиша, да се време поквари а путеви разгљичкају. И ти савезници, да нам већ једном скину син џир па да појуримо напред.
Падају наредбе за покрет јединица. Јасно је: гласине постају стварност. Идемо! Идемооо! Ја се прибио уз моје, и нема тога што ће ме одвојити. Идемо заједно, па шта буде. Немам за шта да се чувам више ако ова офанзива пропадне. Истањило се трпило. Исцурело. Ако више не видим на око да нишаним, зубе имам да гризем и кољем. Сад ил’ никад! Нећу да окасним ни један час, ни један трен па да будем онај што дође после. Ако не могу у први ред, могу пре задњих. Идем!
И би. У суботу, 14. септембра почесмо да ударамо артиљеријом. У Свету недељу кретосмо кући. Србин тог дана није питао пошто живот. Изгинуле стотине, можда и хиљада цела, али – рупу отворисмо и кроз њу сукнусмо напред. Препричавало се да су нас француски официри заустављали јер њихова коњица није могла да прати нашу пешадију у нападу. А како другачије? Пробити фронт и журити кући или погинути. Престати… Нестати… Француз јесте добар војник, али се тог дана није враћао кући, него ишао у ратну акцију.
Није то исто. И не може бити исто.
Више смо стрепели од команде која би нас зауставила да чекамо друге, да равнамо линију напада, да повезујемо и штитимо бокове него од непријатеља. Зна се: ако сад станемо – готово. Џаба победа, џаба померање и освајање нове коте. Не може се више овако. Дај да изгинемо ко
људи или да ово већ једном окончамо.
Кажу: „Срби су луди”! Јес, Срби! Свако би био луд да је прошао оно што ми пребобасмо. Само, 1918 другима се другачије заламало а нама баш овако. Наш крст, наша леђа. Изнети га морамо. Нема више трчања. То се сад лети. Издигла нас у вис крила наде: идемо кући, жени, деци, њиви,
кречани…
Коначно смо кренули.
Умор? Ни тај више не постоји. Не може он са радошћу коју жеља жарка распали у човеку. Нестало трапавих, истражили се лењи, нема невештих… Свако узлетео и јури да престигне остале. Кад мало боље размислим, тог дана, у ту Свету недељу, држали смо се ми војних правила колико се мора, одржавали рутински борбени поредак, али је свако за себе битку водио – битку да оконча рат и нађе свој мир. На прагу дома или у гробу.
Војска у којој нико да закасни, да забуши, нико терет и ризик да пребаци на другог, него се сâм граби да уради што више, и не пита за одмор и храну, него само за џебану – не може да изгуби ни једну битку. Поготову ову. Најважнију.
У пробој кретосмо и пробисмо се.
И поче вазда сањано путовање.
(Бошко Протић, „Лептир на бајонету Јеротија Павловића“, Магелан прес, Београд, 2014)
*** Захваљујемо се аутору књиге на достављеном одломку.
Извор: Приче из Великог рата

Напиши коментар