Опоро сликарство косовске драматике: Манастири на сликама Звонка Павличића

На просторима Косова и Метохије, ратна збивања и потом кидање многих животних процеса увећали су потребу за тражењем и чувањем суштине нашег бића, каже Павличић

Звонко Павличић је рођен 1960. године у Пећи, где је завршио Школу примењених уметности. Дипломирао је на Филозофском факултету (историја уметности са археологијом) у Скопљу и на Академији уметности (сликарство) у Приштини. Последипломске студије  завршио на истој Академији. Члан је УЛУКиМ-а, УЛУС-а, УЛУЦГ-а и Удружења Универзитетских професора и научника Србије. Поред сликарства бави се цртежом, графичким дизајном и теоријом уметности. Ради као редован професор на Универзитету у Приштини – Косовској Митровици. Самостално је излагао 34 пута, а групно на више од 400 изложби у земљи и иностранству. Добитник је 19 домаћих и интернационалних награда и признања. Живи и ради у Косовској Митровици. Манастири су неумитна инспирација Звонка Павличића.
Какав су изазов за сликара косовскометохијски манастири?
-За сваког уметника културно-историјска и уметничка баштина на Косову и Метохији је неисцрпна инспирација. Како архитектура тако и живопис манастирских здања,  преко чега смо се  едуковали, пре свега њиховим ликовним особеностима, водили су потом већем интересовању за српску прошлост и споменике косовско-метохијске области.
Када су они постали ваша ликовна преокупација и у којој мери?
-Давних 70-тих година прошлог века често сам обилазио наше средњовековне споменике, пре свега Пећку Патријаршију и Високе Дечане. Још као ученик Школе примењених уметности у Пећи користио сам манастирску библиотеку у Дечанима и црпио богатство дечанске цркве у целини, што је допринело мом везивању за ово место. Цртао сам и сликао цркву или одређене фрагменте са фасада цркве. Често сам са својим професором Светом Каменовићем, а неретко и са професором Радославом Мусом Микетићем био гост братству Дечана и сестринству у Патријаршији.

Аутор: Звонко Павличић Назив: Збориште великана српских Техника: Уље на платну

Крајем 70-их и почетком 80-их година радио сам на циклусу „Мртви облици“. Овај циклус је одступао од реалистичких приказа, будући да сам експериментисао тражећи свој лични израз, у ком је било рецимо кубистичких и експресионистичких елемената. Те су слике биле приказане у Скопљу 1981. године.
Као одговор на ширу ликовну тему, инспирисан драматиком косовско-метохијске стварности 90-тих година, припремао сам нови циклус слика под називом „Предметне  имагинације“. У првој половини 1999. године слике су биле изложене у Рашки, и тим поводом Лазар Стојновић, угледни историчар уметности је поред осталог записао: „Опоро сликарство Звонка Павличића на фантазмагоричан начин поставља егзистенцијална питања о смислу и бесмислу људског живота у крвавом освиту трећег миленијума. Сликајући свет око себе кроз себе халуцинантни дух визионарски антиципира дволичност историјског тренутка у коме обезљуђена врста пали кандило пред иконом Хаоса… „
Осим у Рашки, ову поставку су имали прилике да виде и љубитељи уметности у више градова Србије.
Двехиљадитих година мој рад је био нешто другачији. Посветио сам се „Вртлозима“ као циклусу који представља један део мог стваралашта, који настаје у деценији након сукоба на Косову и Метохији.
Где сте све приказали слике из циклуса „Вртлози“ и како их стручна јавност доживљава?
Прву поставку сам имао 2009. године у Рашки, где је текст за каталог написао Ђорђе Кадијевић, који је отворио изложбу и дао јој име, или боље речено крстио изложбу називом „Вртлози“. Иста изложба је презентована и у Косовској Митровици, Врњачкој Бањи, Лозници, Краљеву,  Зајечару, Неготину, Ћуприји, Параћину, Деспотовцу, Јагодини,  Крушевцу, Александровцу, Нишу, Алексинцу, Лесковцу и Прокупљу.
Истичем критичке опсервације нашег чувеног ликовног критичара и редитеља Ђорђа Кадијевића: „За сликара Звонка Павличића могло би се рећи да је пореклом са најнесрећнијег места на Христовој земљи, ако се тако још може назвати Косово које се опет, по други пут у својој историји, претвара у Алахов вилајет. Говорити о Павличићу, а не поменути косовску трагедију, чини се немогуће. Ту се поставља питање, може ли у кругу Дантеовог пакла опстати уметник као човек и стваралац? Да ли смо ми, изван тог круга, свесни величине Павличићевог искушења…?“
Или, годину дана касније академик Светомир Арсић Басара ће поред осталог записати:
„Сликарство Звонка Павличића у свом претексту и у свом зачетку садржи духовни простор Косова и Метохије као опсесију и култ. У том косовско-метохијском простору, по том духовном бескрају и у том духовном пејсажу без одређених димензија и ширина ваљају се и откидају мисли, идеје и сазнања, распадају и поново граде претварајући се у живот с новим садржајима… У вештини стилизације сликарства Звонка Павличића суделовало је више чињеница. Али најсигурније је да је та потреба деловала из гена, из једне вековне традиције његовог родног краја – Метохије где су многобројни манастири и цркве сачувале на својим фрескама и иконама византијски начин стилизације…“
Утисак је да су Ваши манастири ни на небу ни на земљи, и по композицији и по колориту. Зашто?
Питате се, Зашто? Цитираћу речи које дају најадекватнији одговор на ваше питање, из пера песника Драгомира Брајковића, написаних 2009. године: „Заталасани звоници, узнемирени храмови, угрожена баштина… Сложеним језиком боја се све ово оглашава драматичним призивом са слика Звонка Павличића“.
Да ли је и зашто савремени човек, и поред све развијеније информационе технологије, заинтересован за цркву и дешавања у њој и око ње?
Развој информационих технологија не може и не треба да утиче на свевремену тежњу сваког човека да пронађе свој спокој. Он не мора нужно бити исповедан у цркви, али потрага за њим често води преко те миленијумске институције. На просторима Косова и Метохије, ратна збивања и последично, кидање многих животних процеса утицали су на увећање потребе за тражењем и чувањем суштине нашег бића. Будући да су и многе цркве, као грађевине, поред бројних људских живота, страдале, оправдана је идентификација двеју жртава као једне, па се и нагон за обновом живота дешава „у пару“.
Како гледате на покушаје Приштине да узме под управу српске манастире, цркве и светиње на Косову и Метохији?
У НАТО бомбардовању 1999. и вандалском чину од 17. марта 2004. године страдала је и оскрнављена културно-историјска баштина Косова и Метохије. Наиме, од више од пет стотина споменика културе националног и светског значаја уништено је 126. И како, они који су уништавали – рушили и скрнавили уопште могу да помисле да под њихову управу узму српско споменичко наслеђе! Они упорно настоје да присвоје културно и верско наслеђе Срба на Косову и Метохији, но надам се да међународна заједница ту тежњу не види као оправдану, односно да разуме све аргументе наше домаће стручне јавности која се бори за научну истину, као и очување српских споменика.
Аутор: Славица Ђукић
Извор: Јединство

Напиши коментар