Приче из Великог рата: Спасавање са торпедоване лађе

После вечере изашао сам на палубу. Чуо сам од неких војника да су у даљини приметили неки предмет који је одмах затим заронио. Били смо уверени да је то непријатељска подморница.


И заиста, после десетак минута један торпедо удари у нашу лађу која се затресе док су војници јурили на све стране по палуби. Поскакали смо у чамце, сплавове…
Претоварени чамац у којем сам био није издржао терет. Изврнуо се истресавши нас све у море и почео је да тоне. Пошто нисам умео да пливам, борио сам се да се одржим на површини у чему ми је помогао гумени појас.
Лађа је тонула… Куљао је дим као да се запалила. Задњи део с топовским цевима оде под воду а кљун лађе се потпуно усправи увис и лађа за трен ока потону.
Ово се догодило 21. септембра 1916. године пред смирај сунца. Нашем чамцу пристизали су и други чамци, па смо се укрцали на француски сплав.
Тако смо провели ноћ на отвореном мору. Мучила нас је жеђ. Од француских морнара са чамца добили смо по један залогај конзервираног меса и на свака три војника по једну конзерву пијаће воде.
И сутрадан чамац нас је вукао скоро цео дан. И друга стравична ноћ на мору. Следећег дана између 8 и 9 часова ујутру, морнари из чамца одрешише оба сплава и оставише нас на отвореном мору… Можда су отишли да потраже помоћ…
Живели смо у нади. Освануо је и 23. септембар. Покушавали смо да покренемо сплав, а један Француз који је био с нама, као и још неколицина француских војника, осматрао је на све стране не би ли угледао какву лађу. Најзад се на истоку појави једна француска лађа која је пловила на приличној даљини. Почели смо да дајемо сигнале.
У џепу коморана, преко кога сам опасао гумени котур, имао сам огледалце. Извадио сам га, окренуо према сунцу и ухваћени сунчеви зрак сам управио према броду, али због даљине зрак није стигао до брода.
Један наш војник затражи ми огледалце да он покуша. Ставио је палац леве руке између кажипрста и великог прста нишанећи тако према броду и управио је зрак са огледала. То је поновио неколико пута.
Овог пута је успело. Осматрач са брода приметио је да се нешто блиста па је лађа променила правац и пошла према нама. Ми смо викали из свег гласа дозивајући у помоћ. На извесној даљини лађа се зауставила и с ње су спуштена два чамца која су допловила до наша два сплава. Француски морнари нас прихватише и чамцима превезоше до лађе. Били смо спасени.
Чим смо ступили на лађу, свукосмо мокру одећу и навукосмо морнарске униформе, док се наша сушила. Нахранили су нас и дали нам цигарете.
То је било у петак, 23. септембра. Лађа је кренула даље. Око 9 часова увече брод се зауставио код италијанског острва Сицилије. Усидрио се код једне велике стене у мору. Ту нас прекрцаше у једну лађу белу као сир али наоружану топовима и митраљезима. После целе ноћи путовања сутрадан изјутра стигосмо у пристаниште у Бизерту.
Чини ми се да је цела варош изашла да нас дочека јер је наш долазак био раније најављен. Ту нас фотографисали а један наш потпоручник нас построји…
Одатле нас Французи колима, у којима су биле упрегнуте мазге, пребацише у једну бараку изван вароши. Ту смо примили одећу и храну.
Другог дана кренули смо у Лазарет на једном броду из вароши где нас сместише у бараке, назване „потопљеничке бараке“. Ту смо се одмарали и сваког дана добијали разне намирнице од грађанки – милосрдних сестара. Овде смо провели око два месеца на одмору и опоравку, па смо после лекарске комисије упућени за Солун.
Казивање Владислава Аћимовића – Петронијевића
(Зоран Радовановић, „Срби на Корзици“, Прометеј и Радио-телевизија Србије, Нови Сад, 2014.)
Извор: Приче из Великог рата

Напиши коментар