Јован Стерија Поповић – Први чувар српске прошлости

Пре скоро 150 година учитељи и окружни начелници Кнежевине Србије добили су једну важну наредбу.


Књижевно и просветитељско завештање „оца српске драме” Јована Стерије Поповића (1806–1856) остаће уписано крупним словима у националној историји за сва времена. Она народна „једном отац – увек отац” у случају Стерије могла би да важи и као „једном отац – свуда отац”. Стерија није био само зачетник српске драме и комедије, утемељивач наставе у Кнежевини Србији, него и оснивач највиших научних и културних установа какве су данас САНУ, Народно позориште и Народни музеј. Са Стеријом почиње у Србији систематско сакупљање, чување и приказивање свих остатака материјалне и духовне културе овог поднебља, то јест, рађа се национална музеологија која траје више од једног и по столећа.
Стеријиним расписом као министра просвете или „попечитеља просвештенија” свим окружним начелствима у Кнежевини Србији 10. маја 1844. године, основан је данашњи Народни музеј у Београду. Далековиди Стерија схватио је да његово намештење на место начелника била заправо најбоља прилика да се започне сакупљање старина за „Музеум народа сербског”. Распис, тачније наредба, била је упућена првенствено учитељима у свим окружним начелствима да прикупљају стари новац и друге вредности „на властито од србски(х) владатеља”.
Колико су учитељи ову наредбу не само добро схватили него и спровели у живот, најречитије говори податак да је за непуне четири године састављена прва инвентарна књига. Овај изузетно важан документ о почецима музеологије код Срба који се, срећом, сачувао до данашњих дана, открива нам замисао и намере његових састављача, ректора Лицеја или Велике школе Јанка Шафарика и Јована Стерије Поповића.
У њему се јасно види да су Стерија, Шафарик и неколицина учених људи тог времена прикупљали готово свaки иоле очуван примерак српских и осталих нумизматичких драгоцености, археолошких предмета разних епоха, потом књига (рукописних и штампаних), повеља и диплома, старих печата… Како је који предмет доспевао у Музеум, тако је био обрађиван и уписиван у инвентарну књигу према првој утврђеној подели на нумизматичку збирку и писмене и друге вредности. Да је Стерија намеравао да предузме нешто више од пуког административног устројства Народног музеја, говори и његов текст из јуна 1847. који је штампан у „Гласнику” Друштва српске словесности под називом „Стање сербско-народног музеума”.

Преокупиран чиновничким обавезама и дужностима, безрезервно помажући књижаре и штампаре, просветне и културне посленике, али понајвише бранећи се од напада сумњичавих и заједљивих људи у још неразвијеном српском окружењу, Стерија заправо није имао довољно времена, а ни могућности, да се озбиљније и пажљивије посвети прикупљању старина за музеј. Тачно четири године након расписа за прикупљање старина, он подноси оставку на место министра просвете и враћа се у родни Вршац. Тековине Стеријиног завештања наставиће Филип Николић, професор Трговачке школе у Београду, који полаже заклетву и, указом кнеза Александра Карађорђевића из 1853. године, постаје први управник или, како се то тада звало, чувар Народног музеја.
У другој полови 19. века Народни музеј је у приличној мери систематски и плански обогатио своје збирке. Започета су темељна археолошка истраживања, а 1881. године донет је Закон о Народној библиотеци и Музеју, чиме се се Музеј издваја као самостална установа. Покренут је и захтев да му се додели подесна зграда за смештај све већих и богатијих збирки.
Овим заправо почиње ново поглавље у развоју музејских збирки. За управника тек осамостаљеног Народног музеја долази изузетно важна личност, професор археологије на Великој школи Михаило Валтровић, који ће много учинити не само за Народни музеј, већ и за развој српске музеологије у целини. Из Капетан-Мишиног здања Народни музеј се крајем 1892. године сели у комшијску зграду, одмах поред места где је данас зграда Филолошког факултета, са око двадесет просторија, где је био све до Првог светског рата.
Колико год да је ово раздобље развоја Народног музеја обиловао нерешеним питањима за која су његови управници или „чувари” морали да нађу решења, они су, како је време одмицало, ипак изгледали све мање нерешиви, далеко мање него што је то било у Стеријино време.
Судбина пак оснивача Народног музеја ишла је, рекли бисмо, потпуно супротно од судбине његовог чеда. Вративши се у родни Вршац, Стерија је последњих година живота често поболевао. Незадовољан и несрећан својим животом, службом у Кнежевини Србији, одбачен у једно мало место где га нико није разумео, Стерија је живео потпуно повучено све до своје смрти 1856. године.
Аутор: Петар Петровић
Извор: Политикин забавник

Напиши коментар