Интервју: Владан Вукосављевић, министар културе: Бити националиста јесте битна особеност сваког разумног човека!

Владан Вукосављевић и Емир Кустурица, Фото: М. Цветковић

– Језик симбола који Емир Кустурица употребљава јесте ствар која ће сијати кроз време и на људе утицати да добро промисле о стварима и околностима. Ооснивањем Андрићграда Кустурица је ушао у једно поље које га сврстава у ретке посленике културе и подвижнике друштва који чине ствари које за већину људи делују немогуће и неоствариве.


Ово у интервјуу „Искри“ каже Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Републике Србије. Са Вукосављевићем смо разговарали на Мећавнику где је гост Кустендорфа који се одржава по 12. пут.

Сложићете се констатацијом да је једно писмо живо онолико колико се користи. Судећи по томе, нашој ћирилици, која је културно језгро овог народа, не пише се добро. Шта сте ви, током свог мандата, као министар културе учинили да се то промени?

– Ситуација је врло сложена. Мања употреба ћирилице није последица једног историјског тренутка, већ дужег временског периода и компликовани историјски, политички и друштвени разлози су на то утицали. Оно што је Министарство културе и информисања урадило јесте да је предложило измене и допуне Закона о језику и писму, и у тим изменама и допунама се третирају неке околности које би и чија би употреба могла да доведе до кориговања тих незгодних последица које нисмо само ми, него су их сви запазили. Међутим, те измене и допуне закона већ једно годину дана стоје на Влади Републике Србије која их још није ставила на дневни ред. И даље, још неко време, верујем да је у питању загушење прописа и једна велика активност Владе, међутим, ускоро ћемо морати снажније да инсистирамо да Влада стави измене и допуне тог закона пред посланике Народне скупштине.

Једноставно, било је различитих тумачења, из добро познатих углова, да такве измене и допуне и промене доводе до сузбијања латинице и да су то мере које су уперене против латиничног писма. Наравно да су то бесмислице које имају своје идеолошко-политичко покриће и мотивацију. На овај начин, као што смо ми то предложили, желимо да се избегне дистинкција службене и јавне употребе која заиста не постоји нигде у Европи и свету. Једноставно, треба да се користи термин „јавна употреба“ и да тамо  где год је држава присутна и на било који начин било у јавним предузећима, медијима и на други начин, ћирилица мора да буде обавезно писмо, а да се наравно стимулише одређеним разумним мерама употреба латинице, а и ћирилице у свим другим областима као што су уписи радњи и предузећа, декларација на робама и тако даље.

Ми сматрамо да су те мере разумне. Сличне мере спроводе се у Бугарској, Русији и другим земљама, тако да питање ћирилице, односно заштите употребе ћириличког писма није за нас идеолошко питање нити политичко, већ је оно трансисторијско и  културолошко питање. Није тешко запазити да је то спори ритам промена. У питању су промене које су дугог трајања како их назива један француски историчар Бродел, промене које су неприметне да дневном нивоу, али које се после одређеног временског периода појављују као корените промене у односу на претходно стање. До неких ствари долази спонтано, до неких долази са неком намером.

 

Владан Вукосављевић, министар културе, Фото: М. Цветковић

Рецимо, латиница је први пут званично донета на аустроугарским бајонетима у окупирани Београд 1915. године када је донета и мера забране употребе ћириличког писма. Исто се десило у Црној Гори када је Италија окупирала Црну Гору, затим се десило поновило 10. априла 1941. године у тзв. НДХ, и, наравно, јасно да су окупатори, и Аустроугари, и италијански фашисти, и Павелићева лажна, злочиначка товревина, међу првим доносили меру забране употребе ћирлице што значи да су они врло добро знали колико је тај елемент битан део културног језгра српског народа и колико нападом на тај елемент почиње или може да почне процес не само физичке него и менталне окупације једног народа.

Наравно, процеси који су се касније одвијали нису имали директно ту мотивацију, можда донекле прикривену. Деценијама је енглески језик у званичној употреби, читава индустрија забаве, индустрија робе широке потрошње су на енглеском језику. Енглески је језик интернета, и последично, латиница постаје први, интуитивни избор не намером појединаца или већине, већ једноставно стицајем околности. Ми сматрамо да ту не треба приступати са великом политичком напетошћу. У питању су разумне мере једне разумне културне политике и Министарство кутлуре и информисања ће наставити да спроводи напоре у вези са законским предлозима који треба да пруже додатне мере заштите ћириличком писму.

Оно што јесте чињеница је да се ћирилица учи од првог разреда основне школе као прво писмо и да њу сви знају. Свако ко заврши основну школу зна и ћирилицу тако да није спорно стицање знања и употреба ћирилице у погледу капацитета којима човек располаже, али писмо јесте онолико живо, свако писмо и сваки језик, онолико колико су у употреби. Према томе, наше мере и наше процене су базиране на тим проценама и тим чињеницама.

Што се тиче струке, ми овде имамо велику подршку и то је охрабрујућа чињеница.

Владан Вукосављевић, министар културе, Фото: М. Цветковић

Радите под одијумом националисте. Да ли вам смета када вам кажу или напишу за вас да сте националиста? Где је та граница између националисте и онога ко изнад свега воли своју државу, свој народ, своју културу?

– Знате, то је стара прича. Код нас се из фиоке извлаче епитети, атрибути испражњени од смисла и од садржаја и служе само за лепљење политичких етикета. Наравно, то је комично и безначајно за мене, а поготову када се има у виду из којих и каквих кругова таква врста инкриминација, ако је то уопште инкриминација, долази. Сматрам да бити националиста јесте једна битна особеност сваког разумног човека. Наравно, паралелно са тим је важно да човек има своје интернационално усмерење, да воли и познаје друге културе, да је свестан  да је његова култура, култура његовог народа, током векова и примала и давала утицаје. Та размена утицаја је веома значајна. Не постоји аутохтона култура која обитава у историјским ходницима као самодовољна, она увек трпи утицаје на свим пољима, и то су углавном добри утицаји. Према томе, ради се о политичким детињаријама. Рећи за некога да је националиста, за мене апсолутно није увредљиво, чак је нека врста похвале, ако то тумачимо на једини могући начин и језички и смисаоно и симболички, да је човек начелно заинтересован за просперитет, напредак своје нације, и наравно своје државе у свим областима и свим правцима. Мени је то, ако уопште обраћам пажњу на такве ствари много више комплимент него било какав  разлог за забринутост или покушај да демантујем такве тврдње.

Ваш став јесте и да је задатак Владе, вашег министарства да води „гипку“ културну политику. У ком смислу гипску и према коме гипску?

– Кад кажем гипку, мислим да је то политика, а овде је реч о културној политици, која је могуће да буде реализована. Свет идеја и свет представа које свако од нас као појединац има, свет неких заједничких представа друштвених група, јесте, наравно, добра ствар. Међутим, живот је компликован, а политички жвиот, друштвено-историјски живот једног народа и једног друштва, у овом случају друштва, је предмет различитих утицаја и околности. Према томе, не може ни нашим породицама да се деси сво оно што очекујемо од своје деце, или од својих рођака преко ноћи. Једноставно, ми се залажемо да спроводимо ону културну политику која је базирана на разумним, јасним и високо вреднованим циљевима историјских интереса српског народа И других националних мањина које живе у држави. Треба да покушавамо да подстакнемо, да покренемо оне ствари за које мислимо да у датом временском оквиру могу да буду реализоване, одрживе и самодовољне и корисне. Дакле, не заносимо се. Енглеска пословица каже: „Рим није саграђен за један дан.“ Према томе, све оно што је деценијама код нас ишло погрешним стазама или се радило на погрешан начин не може бити исправљено за време једног министра, тачније за време сазива једног министарства. Свесни смо да је одрживост битан елемент и у том смислу сам говорио о гипкости, а не као о прилагодљивости како се ова реч може тумачити. Дакле, није у питању седење на две столице или нека врста политичког опортунизма, већ супротно од тога. Гипкост значи труд и воља да се оствари оно што је разумно и оно што је оствариво.

Народни музеј у Београду посетио је огроман број људи. Испоставило се да је и те како недостајао Београду. Колико вас овакве вести охрабрују, колико оне дају наде и снаге за неке предстојеће изазове?

– У питању су веома охрабрујуће вести. Велика посета није никакво изненађење, јер смо је очекивали, али искрено, нисмо очекивали да ће музеј посетити баш толики број људи. Ово је једна добра вест и добра околност, али је веома битна и због једне много дубље и шире ствари. Наиме, код нас постоји једна вишедеценијска политика ружења народа у оквиру које се тврди да је народ прост, да тежи баналним садржајима, да је изгубио своју душу, да је необразован и да културни садржаји нису његов приоритет. Нормално, ми у министарству сматрамо да то није тачно. Видите да на Београдски сајам књига сваке године дође 200 хиљада људи и да наше библиотеке из године у годину остварују већу читалачку публику. Ово је једно социолошко питање. Уколико друштву нудите квалитетне садржаје, оно ће те садржаје конзумирати, расти уз њих и интелектуално стасавати, а уколико друштву понудите баналне садржаје, опет, по природи људског друштва и људског духа, биће оних који ће да похрле тим садржајима. Дакле, задатак друштва, министарстава културе и просвете и једне разумне владе јесте да на сваки начин друштву нуди суфицит квалитетних садржаја, а дефицит нечега што се не може сматрати моралним и друштвено прихватљивим. Велика потврда ове претпоставке јесте управо број посетилаца Народног музеја. Тако је и са другим институцијама. Карте за наше најбоље позоришне представе унапред су распродате, ФЕСТ има огроман број посетилаца, успешни су концерти квалитетне музике, велики број људи посећује изложбе. На друштво можете гледати са песимизмом или можете увиђати његове потенцијале да се развија. Свакако се може говорити о бројним проблемима, али наше друштво има жеђ за културним садржајима, па је наша мисија ту жеђ утолити или утољавати у складу са могућностима и самим тим ће дуго трајање квалитетне понуде условити да раст моралног, васпитног, културног и образовног нивоа. Кажу да се глобалном цунамију баналног садржаја не може одупрети, јер је он преко многобројних медија доступан свима. Ово свакако јесте забрињавајући процес, али и у том случају веома је важно пружати отпор борећи се квалитетом, традицијом, иновативношћу и добром вољом. Српска култура је култура снажног унутрашњег језгра, дугачке традиције, јаких садржаја са многим невољама које су наше друштво и државу угрожавале, али ми имамо на шта да се ослонимо, имамо чиме да се поносимо, па самим тим, треба и даље стварати услове да се ово друштво богати културом, а да се упорно, без обзира на повремене поразе и одступања, боримо против сваке врсте баналности и простаклука у сваком виду, у сваком облику и свуда.

Како се осећате када се у нама суседној Црној Гори појави снага која каже – песник Матија Бећковић овде није добродошао, треба му забранити не само да говори своје песме него му забранити и улаз у ту земљу?

– Са великом забринутошћу смо примили вест о таквој одлуци. Касније сам добио информацију из Министарства културе Црне Горе да то није у потпуности тачно и да не постоји никаква забрана. У почетку то јесте изгледало тако, а можда заиста и јесте било онако како смо у првом тренутку и помислили. Уколико му јесте забрањен улазак и ако је неки орган у Црној Гори донео такву одлуку везан за пролаз српских интелектуалаца пореклом из Црне Горе, онда је то један веома забрињавајући гест који не доприноси сарадњи две државе, који може да доведе до мера реторзије са наше стране, али то не води никуда. Овакве ствари не би требало да се дешавају. Једноставно у бици за сопствени идентитет и реална и остварива права у сврхе просперитета, Црна Гора не би требало да посеже за таквим средствима, јер она не воде никуда. Постоји проблем идентитетског питања између Србије и Црне Горе, дакле нашој вишевековној народној испреплетаности, и то доводи до тога да неко или неки делови владајуће номенклатуре у Црној Гори долазе до једног таквог потеза или намеравајућег потеза, али свакако тај потез неће довести ни до чега осим до нових подела и разарања темеља на којем односи блиских братских народа треба да почивају. Наравно, када се говори о блиским или братским народима, та улица мора да буде двосмерна, јер један смер не води никуда и протоком времена ће довести до компликација. Лично, гајим наду и оптимизам да је реч о једном грубом кораку изнуђеном одређеним околностима у чије мотиве не желим да улазим, јер би се свакако дошло до забрињавајућих закључака, али верујем да се такве ствари више неће поновити и да је у питању један непријатни и исхитрени инцидент.

Да ли је уметност живот или је уметност живети у данашњој Србији?

– Веома занимљиво питање на које морам одговорити да је тачно и једно и друго. Свакако да уметност јесте живот. Креативна снага појединца и друштва јесте основна покретачка снага за сваку врсту напретка. Сви искораци које је историја запазила и препознала на историјској платформи, а да нису нестали у вихорима историје, били су прожети културним садржајима који доводе до креативности, што доводи до развоја друштва, образовања, па самим тим и државе. Дакле, култура је та која ствара цивилизацију, а не обратно. Тек касније цивилизација ствара оклоп који штити културу и који омогућава да се цивилизација даље развија. Стога, уметност јесте живот. Међутим, ви сте са питањем били у праву, јер живети у узбурканим глобалним временима јесте нека врста уметности зато што се свет у којем обитавамо мења, мења се његова структура, стари односи се руше, нови још увек нису настали, па историјске околности доводе до сталних напетости и сукоба. Можемо да се надамо да ти историјски ломови неће довести до тога да постане права уметност живети. Верујем да ће друштво да смогне снаге да избегне ратове, а победи у већ постојећим ратовима који се тичу очувања животне средине и културе. Остаје нам да се надамо да ће кроз уметност, културу и интелектуални просперитет моћи да се превазиђу све напетости које је почетак 21. века донео са собом.

Покретач сте петиције за оснивање Музеја жртава геноцида над српским народом у 20. веку. Да ли вишак страдања Срба има везе са мањком културе?

– Свакако да има. Код нас постоји Музеј жртава геноцида, али ја сам заиста био покретач идеје да се оснује музеј који сте споменули, јер када се каже геноцид, увек се мисли на веома трагичну судбину нашег народа у Првом и Другом светском рату од стране бугарског окупатора, од стране Албанаца на Косову и Метохији, од стране мађарског окупатора у оба рата, од стране немачког окупатора, па према томе, трагични догађаји јесу део културе једног народа, али не треба их памтити у сврхе реванша, односно песимистичког историјског памћења, већ управо супротно – народ мора да зна које су околности довеле до његовог страдања како би извукао поруке за будућност. Музеј српских жртава геноцида у 20. веку је неопходност и наставићу да улажем напоре да се ова идеја оствари и да се тако очува култура сећања у Србији и Републици Српској.

Шта за вас представља заједнички пројекат вас и Емира Кустурице назван „Београдски контрапункт“ и колики је одјек имао ван граница Србије?

– Имао је занимљив одјек. Идеја је да се од Београда направи место које је исходиште занимљивих интелектуалних расправа. У питању је главни град Србије, најважнији културни центар целог региона и осим приказивачких уметности, сматрамо да Београд корак по корак мора да постаје међународни центар интелектуалних дебата о уметности, култури, стваралаштву уопште и да тако окупљамо интелектуалце из целог света који ће Београд доживљавати као град у којем ће различитост мишљења бити добродошла. Професор Кустурица је пружио велику помоћ својим присуством и захваљујући њему је одјек изван Србије био запажен. У Србији је то наишло на веома добре реакције. Знамо да велике ствари почињу практично ни из чега. Оне често почињу од ентузијазма, од идеје, па су тако настајали БИТЕФ, БЕМУС, ФЕСТ и остале ствари којима се поносимо. Сматрамо да Београд има интелектуалне потенцијале и међународни углед и да протоком времена, јер није могуће одмах, може бити препознат као центар интелектуалних сучељавања на пољу културе и општих цивилизацијских токова у свету.

Како гледате на мисију Емира Кустурице и његових градова? Каква је ваша реакција на споменик Мехмед-паши Соколовићу и патријарху Макарију, браћи која загрљена дочекују госте у Андрићграду и поруку – можемо заједно, доста је било ратова и крви?

– Тешко је преценити значај изградње Андрићграда, а у симболичком пољу и постављања споменика које су историјски токови раздвојили. Језик симбола које је Емир Кустурица овом приликом употребио јесте ствар која ће сијати кроз време и на људе утицати да добро промисле о стварима и околностима. Споменици и друге ствари из области културе делују снагом својих симбола и продубљивањем асоцијација. Стога, тај споменик је изванредан пример промишљања о српском културно-историјском језгру, о нашим поделама, о нашим суновратима, али и о нашим успонима. Са друге стране, идеја Андрићграда је несвакидашњи светски подвиг да се нашем највећем писцу Иви Андрићу, можда се неко неће сложити, већ ће бирати између три или пет највећих, дакле, једном веома особеном човеку српске историје и културе, не само зато што је лауреат Нобелове награде, подигне град. Подићи град из маште посвећен живој успомени на великана наше књижевности јесте један од највећих потеза Емира Кустурице. Он се у области у којој је и сам великан, а то је филм, већ доказао и њему су признања пристизала и пристижу са свих страна, па је он један од највећих редитеља краја 20. и почетка 21. века у целом свету и на то не треба трошити пуно речи. Међутим, оснивањем Андрићграда Кустурица је ушао у једно поље које га сврстава у ретке посленике културе и подвижнике друштва који чине ствари које за већину људи делују немогуће и неоствариве. Такав град, тачније начин да се очува успомена на великог књижевника и његово дело, не постоји нигде у свету. Лично мислим да је у питању потез великог значаја и великог добачаја, па Емир Кустурица, не само због тога, заслужује једно трајно признање у том и другим његовим пословима и треба му пружати сваку помоћ.

Да ли стајати уз Емира Кустурицу донекле значи и стајати уз српску културу и њену одбрану?

– У симболичком смислу да, без икакве сумње.

Аутори: Милан Ружић, Зоран Шапоњић
Извор: Искра

Напиши коментар