Како се седамдесетих година цео Холивуд сјатио у Београд

Робер де Ниро 1976. године у београдском хотелу Метропол игра коло. Фото: Instagram/bufonerija

У српској престоници Ђина Лолобриђида је храбро гацкала у високим штиклама по неочишћеном снегу са тротоара, Роберт де Ниро је играо коло у Метрополу, Џек Николсон је готово непримећен тумарао Кнез Михаиловом, а Кирк Даглас се пред свима свађао са женом у „Клубу књижевника“.


Када су на дворани Културног центра у Београду попуцала стакла билетарнице од навале посетилаца Политикине ревије репризних филмова 1970. године, Београд је схватио да му је потребан интернационални филмски фестивал. Организатору ревије Милутину Чолићу, новинару Политике, понуђено је да направи прави филмски фестивал.

Тако је Први београдски међународни филмски фестивал започео свој живот 8. јануара 1971. уз слоган „Храбри нови свет“, као алузију на истоимени дистопијски роман енглеског писца Олдоса Хакслија.

У Дому синдиката филмом „Меш“ (M.A.S.H.) Роберта Алтмана отворен је ФЕСТ на којем је тада приказано још 72 филма из 20 земаља. Филмове је погледало 105.000 људи, а рекорд у гледаности ФЕСТ је достигао 1977. године, када је забележено 252.332 посетиоца.

У време када су сви велики светски фестивали остајали без публике, у Београду се публика буквално тукла за карте. Главни разлог је био у томе што је публика морала да чека и до годину и по да би видела поједине светске филмове, те је ФЕСТ представљао известан прозор у свет кинематографије.

Међутим, ФЕСТ није био привлачан само посетиоцима, већ је представљао омиљену станицу бројних светских звезда и холивудских легенди. Како су писали домаћи медији, у време великих друштвених превирања на Западу, успона левичарских идеја међу студентаријом широм света, када су идеје комунизма многима још деловале као светла будућност, а југословенски модел „социјализма са хуманим ликом“ као мост између два света подељена идеолошким догмама, Титова држава је Западу деловала попут либералног Дизниленда.

Тако је тог јануара Београд постао филмска Мека коју су посетиле највеће филмске звезде тог периода: Анџеј Вајда, Марија Шел, Бернардо Бертолучи, Денис Хопер, Питер Фонда, Лив Улман.

Како су писале ТВ Новости, Питер Фонда и Денис Хопер, јунаци актуелног светског култног хита „Голи у седлу“, на чију пројекцију у Београду су на првом Фесту ушли само они који су пре тога чекали и по десетак сати у реду за карте, били су попут богова палих на овдашње полумрачне улице.

Питер Фонда је рекао тада: „Волим средине у којима се говори само о филму и живи само за филм. Таква је ова београдска публика, ова средина у којој се изврсно осећам.“

Током првих година Феста, српску престоницу посетили су легендарни редитељи Френк Капра, Френсис Форд Копола, Рене Клер, Виторио де Сика, Милош Форман, Пјер Паоло Пазолини, Роман Полански и Сем Пекинпо, који су били гости студентских трибина, а у Скадарлији није било изненађење да набасате на Марчела Мастројанија, Монику Вити, Биби Андерсон, Питера Јустинова, Сару Мајлс, Нина Манфредија, Сибил Шепард, Изабел Ипер…

Ђина Лолобриђида је храбро гацкала у високим штиклама по неочишћеном снегу са тротоара, Роберт де Ниро је играо колце у Метрополу, Џек Николсон је готово непримећен тумарао Кнез Михаиловом, а Кирк Даглас се пред свима свађао са женом у „Клубу књижевника“, да би је на крају избацио из кафане.

Чарли Чаплин, Ингмар Бергман и Џон Форд одалИ захвалност Титу

Паралелно са оснивањем Феста, Милутин Чолић је дошао на идеју да Тито одликује највишим државним ордењем десет најистакнутијих филмских стваралаца из различитих држава.

Састављен је списак на којем су били: Чарли Чаплин, Џон Форд, Фриц Ланг, Марк Донској, Лукино Висконти, Луис Буњуел, Акиро Куросава, Жан Реноар, Лоренс Оливије и Ингмар Бергман.

Иако су људи из председниковог окружења сумњали да ће идеја проћи („Где, бре, Тито да одликује филмаџије“), он је дао свој пристанак, али је указ о одликовању потписао тек дан уочи почетка фестивала.

У међувремену је, на предлог Француза, Реноар замењен са Рене Клером, а на Титову сугестију („Дајте и неког од несврстаних“) као једанаести дописан је Индијац Сатјаџит Реј, писале су ТВ Новости.

Занимљиво је да су из наше амбасаде у САД изразили забринутост око избора Џона Форда, кога су у допису окарактерисали као „љутог антикомунисту“, и сугерисали да се уместо њега на списак стави проверени антифашиста Вилијам Вајлер. Међутим, одлука је ипак остала да се орден понуди Форду, који је, иначе, имао чин генерала америчке војске. И управо од њега је стигла прва лична захвалност:

„Осећам се безмерно почаствован што ћу носити одликовање једног од највећих бораца против фашизма.“

Ингмар Бергман је написао да је све дотадашње предлоге за одликовања одбијао, па чак и од свог краља, али овај пут је пристао уз речи: „С великом почашћу примам одликоваљње од великог антифашисте Тита.“

Чарли Чаплин је написао: „Маршалу коме чин није додељен указом, него борбом против фашизма, ја као редов те борбе, стајем мирно и салутирам.“

На сличан начин су реаговали и остали предложени за одликовања, а о свему су данима извештавали сви велики светски медији. Чаплин је добио Орден југословенске заставе са лентом а остали Орден југословенске заставе са златним венцем.

Наредних година популарност Феста је расла, мада сјај и чудо првог издања нису поновљени.

Извор: Б92

Напиши коментар